MIHAIL ŠOLOHOV, SAMOUKI BARBAROGENIJE SA DONA
LJubav, revolucija i građanski rat
Teza o višedecenijskom sunovratu velike ruske književnosti posle Oktobarske revolucije i njenim nevelikim dometima posle uspostavljanja Sovjetskog Saveza, prve komunističke države na svetu, dugo je, sve dok nam Gospod nije poslao Gorbačova (jer ja više i ne sumnjam da ga je sam Bog poslao) proglašavana za osvetu nemoćnog i zavidljivog Zapada, koji eto nije birao ni sredstva ni oblasti u kojima će osporavati “novo doba” i “novog čoveka” i poništavati sve njegove blistave uspehe. Teza, dakle, koja gotovo da i nije uzimana za ozbiljnu, jer se više istraživalo ko stoji iza takvih argumentovanih ili neargumentovanih obeda i kakvi su mu “ciljevi i zadaci”, nego što se pokušavalo utvrditi da li su te valorizacije istinite, tačne, dokazive ili nedokazive… ili pak očigledno jasne. Pa tek kad su se stvari sasvim smirile i kad su i u društvenim naukama, umetnosti i književnosti popadali raznorazni berlinski zidovi, istoričarima i estetičarima književnosti je doprlo do glave ono što im je i inače na vrh jezika bilo: literatura je ogledalo života, a života, bar onog dostojnog čoveka kao privatne ličnosti, individue ili Božjeg stvora, u Sovjetskoj komunističkoj Rusiji i svud okolo diljem istočne Evrope, gotovo da nije ni bilo.
Neke nauke se možda i snalaze, pa se i obraduju večitim igrama velikih brojeva, ali književnost i umetnost uopšte organski podrazumevaju i zahtevaju izražene i izrazite individualnosti, jake ličnosti i karaktere, incidentne, a ne uniformisane životne sudbine i situacije. A svega toga u komunizmu bilo nije. Diktiran je i način odevanja i obuvanja, a da neće način govorenja, mišljenja i stvaranja. Tako da je ruska realistička proza, zasnovana na velikim uzletima tradicionalnog načina pripovedanja u XIX veku, kao zvanična, “dvorska” književnost posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, pretvorena u programsku podršku gigantskim poduhvatima nove države koje su organizovali maštoviti diletantni svih profila.
Literatura je morala da brani diktaturu proletarijata u prvim decenijama mlade države, crveni teror u građanskom ratu, nacionalizaciju, kolektivizaciju, preseljavanje i premeštanje čitavih društvenih slojeva pa i etničkih zajednica iz evropskog u azijski deo Rusije, premeštanje vodenih tokova, gradnju hidrocentrala i visokih betonskih brana… Novi pravac “socijalistički realizam”, uz izvođenje svih mogućih besnih glista i ostalih kerefeka, dao je kentaurske forme kao što su “proizvodni roman”, “kolhozna i sovhozna književnost”, “traktorske pesme” i “književnost visokih prinosa”. Stizalo je to i do “električnog romana”, kao najvišeg stadijuma “naučno-tehničke književnosti”. Jer je na milionima transparenata i zastavanovi režim kratko definisan kao “komunizam = ravnopravnost radnika i seljaka + elektrifikacija svih krajeva”. Da, baš tako, sa znakom jednakosti i sa “plusom”. Da svakome bude jasno.
Zato je, i ne samo zato, Nobelova fondacija decenijama zaobilazila ruske državne pisce, a u međuvremenu nagradila jednog spoljnog (Bunjin) i jednog unutrašnjeg emigranta (Pasternak). To sa Pasternakom i “Doktorom Živagom” 1958. godine već je prevazilazilo razmere “hladnog rata” koji je upravo bio u toku, tako da laureat ne samo da nije do Stokholma ni stigao, nego je bio prinuđen da se Nobelove nagrade javno odrekne.
Ono što će se kasnije u lobiranju za Mihaila Šolohova na relaciji između Švedske i Sovjetske Rusije dešavati bolje je izostaviti, jer daleko prevazilazi sve književne razloge ili je, opet, daleko ispod njih. U svakom slučaju švedski akademici nisu imali nekog velikog izbora: u postoktobarskoj Rusiji delovala su samo tri giganta - Leonid Leonov, izvikan ni manje ni više nego za nastavljača Fjodora Dostojevskog, grofa Alekseja Tolstoja, Staljinovog pokajnika i povratnika iz emigracije sa Zapada, te samoukog barbarogenija sa Dona Mihaila Šolohova, koji je opet, ali sa mnogo više razloga, proglašavan za Tolstojevog nastavljača u pisanju novog tipa velikog “romana-reke” koji nastoji da obuhvati čoveka-pojedinca (ličnost, individuu!) a istovremeno i celo društvo u sudbonosnom istorijskom vremenu.
Obrazac za pisanje istorijskih romana
Šolohovljev roman “Tihi Don”, pisan od 1928. do 1940. godine, nije kriv što je nastajao u vremenima staljinističkim, dakle i sasvim očajnim. On je i pre Nobelove nagrade, pa i bez nje, već postao obrazac za pisanje velikog istorijskog romana u celokupnoj evropskoj književnosti. A možda i poslednje delo takvog i tolikog obima za koje je moja čitalačka generacija imala daha i živaca. A šta će biti dalje, to mi više zaista ne znamo, i ne možemo znati. Bog zna.
A vreme koje je obuhvatila tetralogija “Tihi Don” zaista je bila dostojna one Tolstojeve teme i vremena iz “Rata i mira”, što je bilo “osamsto dvanaeste, kad je ono Bonaparta na Rusa pošao bio”. Šolohovljev vremenski okvir su u “Tihom Donu” prvi svetski rat, velika revolucija i krvavi i nemilosrdni građanski rat u Rusiji, sve doživljeno i jedva preživljeno u kozačkoj sredini na reci Don, među kozacima koji su, poput Srba-krajišnika u nekadašnjoj kasnofeudalnoj spahijskoj Austrougarskoj monarhiji imali privilegije ratnika među ostalim za zemlju prikovanim seljacima i obaveze seljaka među ratničkom oficirskom nomenklaturom čvrste hijerarhije i veštog karijerizma. I, kao u “Seobama” Crnjanskog, ovim grandioznim romanom Mihaila Šolohova dominira nerazumevanje novih prilika i apsolutno nesnalaženje u novim, dotle neviđenim pa i neslućenim, nezamislivim okolnostima, gde često ne pomažu ni tradicionalno poimanje poštenja, časti i obraza, gde praiskonski nagon onih seljaka što su samo za glavu viši od svog stočnog blaga, krava, konja i volova, često pobedi i pogodi bolje nego sva naučena lukavost i prepredenost školovanih oficira, gde postoji istina za jedan dan i jednu noć, da bi već sutra, kao rosa u stepi, isparila i izvetrila.
Prvim kvartalom najvećeg ruskog romana XX veka dominiraju pojedinačne sudbine donskih kozaka i seljaka, na prvom mestu mladog Grigorija Melehova, u čijim venama teče i vrela majčina, turska, muhamedanska krv. I kroz njegovu ljubav prema rano udatoj komšinici Aksinji već u prvim taktovima uvertire daju se, baš zbog te vreline i strasti jednog Bore Stankovića, naslutiti peripetije koje, kao u holivudskoj melodrami, do kraja filma ne mogu da se završe, pa i sam tragični kraj, koji je bio neminovan, jer su veliki sukobi, kretanja i pomeranja prosto pregazili pojedinca koji naravno, u tako zanimljivim vremenima, nije mogao da odlučuje o svojoj sudbini.
U pozadini te strasne ljubavi Grigorije Melehov se koleba između kozačkog konzervativizma i privilegija s jedne strane i revolucionarnih htenja s druge, da bi, na kraju, revolucija njega odbacila, a sve zbog krutosti njenih prestavnika. Što je romanu dalo dodatno tragično obeležje. I roman koji je počeo kao ljubavni i stalno se i sinkopirano vraćao na taj pojedinačni tok Grigorijeve opsednutosti toj nagonski strastvenoj, a na kraju i sublimnoj i herojskoj komšinici Aksinji, postepeno se, kao u “kontra-zumu”, odmakao i proširio na roman o revoluciji i građanskom ratu, a da nikad nije prestao da liči na ogromnu tihu reku Don koja se nezaustavljivo valja prema ušću.
Post je objavljen 02.02.2005. u 12:37 sati.