Peti oktobar je obmanuo srpski narod
Dobrica Ćosić
Služiti politici ili prezirati politiku, slično je služiti novcu ili prezirati novac; svejedno je: ostaje se u zavisnosti politike i novca
Što su Vas ideolozi više napadali - Vi ste više čitani. Kako danas uopšte tumačite odnos književnosti i politike?
- Svoje romane pisao sam u ideološkom društvu i ideološkom veku. Poredak se promenio, ideologije dvadesetog veka su napuštene ili su u depresiji; ali se odnos politike i književnosti u suštini međusobnog uslovljavanja nije promenio, jer se uloga politike u ljudskoj sudbini nije promenila.
Totalitarne ideologije boljševizma smenjene su ideologijama totalitarne demokratije, ideologijom ljudskih prava i globalizma, pa je pisac sa humanističkim i etičkim integritetom primoran da se određuje ideološki i kada nastupa antiideološki. Mnogi domaći pisci danas smatraju da politika nije književna tema. Ja mislim drukčije. Politika je od antike do današnjih dana bila tema književnosti jer je u ljudskom bivstvovanju ponekad i sudbinski činilac, pa je samo pitanje dara i književnog postupka da se ona prevede u antropološku i psihološku sferu i negacijom ili afirmacijom dramski tematizuje u književnoj strukturi.
Reč je, dakle, o idejama i njihovoj estetičkoj, poetičkoj upotrebi. I sve dok ljude egzistencijalno uslovljava politika, dok im je ona strast, patnja i volja za moć, književnost će se uvek baviti politikom, kao što će se politika svagda zanimati za književnost ako joj smeta ili koristi. Za mene je problem politike u književnosti oduvek bio problem slobode lične i kolektivne.
Postmodernisti Vas, izgleda, namerno nisu razumeli. Taman kada su oglasili "kraj istorije", istorija nas je, orvelovski izopačeno, pritisnula?
- To je isključivo njihov problem. Ja, inače, razlikujem postmodernističke ideologije od postmodernističkih stvaralaca. O srpskim postmodernističkim ideolozima, koji su uglavnom epigoni, mislim isto što mislim o svim drugim ideolozima: oni su redukacioni. A darovite posmodernističke pisce koji tragaju za novi m izrazom, uvažavam: oni su prirodni sledbenici autogeneze književne forme. Ta autogeneza sama po sebi ne predstavlja progres umetnosti, ali predstavlja stvaralačku promenu koja korespondira sa ljudskom prirodom i duhovno-civilizacijskom konstelacijom.
Za mnoge je bilo iznenađenje kada ste se učlanili u "Otpor". Da li je to bio izraz protesta u tom vremenu ili nešto drugo?
- Dao sam podršku onom Otporu za koji sam verovao da predstavlja pokret mlade generacije koja je spremna da se bori za demokratski i civilizacijski preporod Srbije. I tom nadom sam javno uslovio svoju podršku Otporu. Tada nisam znao da je Otpor filijala CIA, peta kolona američkog hegemonizma. I to dobro plaćena. Verujem da su mnogi mladi ljudi obmanuti beogradskim i srpskim "Otporom". Nadam se da se ta politička manipulacija za svagda moralno kompromitovala.
Šta je 5. oktobar značio za Vas, a šta za srpski narod? Vidi li se to danas?
- Preteško pitanje za ovakav razgovor. Tada, u samom zbivanju, izborima i demonstracijama, u samom činu opozicije 5. oktobra 2000. godine, verovao sam da je to demokratska revolucija izvedena bez prolivanja krvi blagodareći patriotskoj svesti vojske i policije. Međutim, i ta "revolucija" obmanula je srpski narod. Jedan rđav režim zamenjen je, takođe, rđavim režimom. Ta nova vlast jeste ukinula spoljnu blokadu Srbije i liberalizovala informacijsku oblast, ali nije ni u čemu bitnom promenila kriminalizovani poredak, niti je unapredila ekonomiju, prosvetu, pravosuđe, zdravstvo, zakone.
U nekim oblastima je vidno i nazadovanje. Pristanak na Solanin projekat virtualne državne zajednice sa Crnom Gorom, predstavlja gubitak istorijskog vremena u konstituisanju srpske države i motivacijsku osnovu za razbuktavanje crnogorskog separatizma i dukljanskog, ustaškog antisrpstva. Srbija je danas kao država u katastrofalnom položaju. Snage preporoda su nejake i neorganizovane. Nazadnjaci i profiteri "tranzicije" dominiraju na političkoj pozornici Srbije. Sa ekonomskom bedom, nered je u gl avama i dušama ljudi.
Kada ste došli na mesto predsednika države, oni koji se sećaju šta je bilo tih dana, kažu da ste tada sprečili građanski rat u zemlji. Da li je tada, možda, trebalo da osnujete stranku? - Da mi je politika bila osnovni životni smisao, trebalo je da sa svojim prijateljima iz opozicije osnujem socijaldemokratsku stranku 1989, kada mi je to predlagao Vili Brant. A da sam to učinio 1992. godine, ne verujem da bih mogao značajnije da utičem na političku sudbinu Srbije. Zašto sam se 1992. prihvatio dužnosti predsednika SR Jugoslavije, i zašto se nisam kandidovao za predsednika Srbije na decembarskim izborima koje sam raspisao, objašnjavam u Piščevim zapisima 1992-1993.
Kad pogledate u policu knjiga koje ste napisali, osećate li da ste svoju energiju pravilno usmerili, da ste se, koliko je čoveku dato, realizovali? Da li su Vas Vaše knjige utešile?
- Napisao sam ono što sam morao i mogao. Nisam stigao da napišem još tri zamišljena romana i legendu o Svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom monahu iz 14. veka koji je po Atosu gradio i palio svoje sagrađene crkve.
Ne patim što ne stigoh da ostvarim te zamisli. Meni je vreme obilato darovalo dramatične sižee, značajne, velike ideje, zanimljive i tragične ljude za romansijersku transpoziciju. Da li su svi moji romani dobri? Ne znam i ne brinem o tome. Ne odričem se nijedne svoje knjige. Sve su one bile izraz moje duše, moći i uslova u kojima sam živeo i radio. A ja sam naporno i opasno živeo.
Razgovor vodio Radoslav Bratić
Post je objavljen 11.02.2005. u 16:16 sati.