Juandalin R. Abernati, pevačica crnačke duhovne muzike pred večerašnji nastup u Sava centru
Martin Luter bio je fascinantan
Zorica Kojić
Juandalin Abernati ne podnosi duvanski dim i iz tog razloga nalazimo je u uvučenoj maloj salici restorana odgovarajućeg naziva "Opera", gde uz šolju čaja ona u društvu čeka svoj lagan italijanski ručak. Odrasla u blizini Martina Lutera Kinga, sa čijom je porodicom njena porodica prisno drugovala, te docnije klasično obrazujući svoj glas, Abernati, osim retke naklonosti za crnačku duhovnu muziku, koju predstavlja i u Beogradu, paralelno neguje i opersku karijeru, živeći danas u nemačkom gradu Balingenu, gde sa uspehom vodi i jedan gospel hor.
Objasnite nam, za početak, šta je ono najvažnije što gospel sa svoje strane neprestano poručuje od prapočetaka?
- Moraću da počnem s jednim važnim objašnjenjem. Postoji dakle razlika između gospel muzike i crnačke spiritualne, duhovne muzike. Gospel znači Jevanđelje, razumete. Međutim, muzika koju ja pevam zapravo je crnačka duhovna, iako imam i gospel hor sa oko stotinu pevača u Nemačkoj, gde razume se negujemo tipičan gospel način pevanja. Ali, kada pevam, ja pevam ono što zovemo "negro spirituals", odnosno ono što stoji u početku crne muzike, njen izvorni oblik.
Sloboda, uslovno n Pojasnite još malo tu distinkciju između načina pevanja u različitoj crnoj spiritualnoj muzičkoj praksi?
- Kada su prvi robovi dovedeni iz Afrike, ono što su doneli sa sobom bio je složeni ritam koji se samo može naći tamo, u njihovoj pradomovini. Ono što su nadalje činili bilo je da slušaju hrišćansku službu, koja je obavjana na plantažama gde su pripadali, i posmatraju šta radi sveštenik i njegovi ministranti, udubljujući se vremenom u tekst tokom obreda. A, taj tekst je vrlo često govorio o boljem životu, onom koji robove čeka kada umru i odu u raj. Tada će oni moći da budu na nebu i duša će im onamo biti slobodna. Pa su i melodije, koje su pratile pesme pevane pri službi, razumljivo bile najčešće melanholične, zato što su oni sami bili veoma tužni. To je dakle sami početak njihove američke muzike. Iz crnačke duhovne muzike, iz njenih korena koje sam opisala, stigao je bluz, potom džez, soul, ritam i bluz, i tek onda gospel. Gospel muzika, kakvu znamo danas, ne govori više o umiranju, no je naprotiv baš pozitivna, puna radosti. Crnačka duhovna pak uzimala je tekstove iz Biblije koji su tokom crkvene službe govoreni robovima, pošto im nije bilo dozvoljeno da nauče da čitaju i pišu. Oni su pamtili delove Biblije isključivo slušajući, naročito one koji su imali veze sa oslobađanjem. Kao onaj "Duboka reka" ili "Ujedinimo se", gde je preuzet biblijski tekst bio svojevrstan simbol, više metaforički način da se kaže kako će se oni izmigoljiti, iskrasti po noći, pa onda nekako krišom ukrcati na železnicu i pobeći na Sever.
Zanimljivo je, takođe, to sanjarenje o Severu kao mestu spasenja, je li to zaista i bilo u stvarnosti tako za robove sa Juga?
- Sever je predstavljao slobodu, ali vrlo često bi se dešavalo, da kažemo pravo, da kada robovi uspevaju konačno da se dokopaju Severa, da ih njihove južnjačke gazde jednostavno vrate nazad. Tako da bekstvo na Sever nije uvek i garantovalo slobodu. Uostalom, odbegli robovi ponovo su morali da se izdržavaju radeći i za ljude na Severu, ali su barem tamo dobijali neka dokumenta, pa su ipak mogli da se kreću donekle slobodno.
Mnogi beli ljudi su, svejedno, naročito od šezdesetih, zavoleli ritam i bluz, stvarajući od toga osnov bele popularne muzike, odnosno rokenrola, koji je afirmisao mnoštvo originalno crnih žanrova. Reklo bi se zato da crnačka duhovna muzika i sve što je iz nje proisteklo u međuvremenu prestaju da se isključivo obraćaju crnom čoveku?
- Ne, ne, naravno, iako crnačka duhovna muzika, doduše u svojoj osnovi, jeste bila namenjena crncima. Ali, nakon bluza došao je džez i to je baš onaj trenutak kada je bela Amerika bila jednostavno uvučena u taj vrtlog ritmova, više se čak nije ni radilo o nečem religioznom kao u počecima. Moram vam takođe reći da je crnačku duhovnu muziku prvi u Evropu doneo Fisk univerzitet iz Tenesija. Oni su dakle putovali okolo sa "Jubilee Singers", svojim pevačima koje su doveli u Evrpu da pevaju crnačke spirituale, za njima su došli i mnogi drugi, zaintrigiravši Evropljane, koji su najpre razvili ukus za ovu duhovnu muziku, a odmah zatim naravno i za džez i sve ostalo, odakle je pop muzika crpela razume se mnogo. Da vam odgovorim na pitanje, ova muzika nema boju, ima doduše hrišćanski religijski predznak, ali nema više ni isključivu nacionalnost - imate recimo gospel horove u Skandinaviji, u Oslu, Štokholmu, zatim u Nemačkoj, svuda, gospel je uostalom možda i najuspešniji deo muzičke industrije danas u Sjedinjenim Državama.
Vi imate klasično muzičko obrazovanje. kako se ti načini pevanja, crnačke duhovne na jednoj i opere na drugoj strani, odnose među sobom?
- Već sam u početku rekla da ja u stvari ne pevam gospel već samo imam takav svoj hor. Gospel muzika zahteva potpuno drugačiji tip glasa, te mogu da je pevam nešto malo, ali moj glas je klasično oblikovan i nema mnogo veze sa gospelom kome je potreban jedan pravi pop glas, različite vrste primenjivanja svog glasa u stvari, a to ne ide baš sa klasično školovanim glasom poput mog. Crnačka duhovna muzika, sa svojom divnom čistotom i jednostavnošću melodike, pogoduje školovanom glasu, a ja se još radujem da je pevam jer tu leže moji koreni i više prija mojoj prirodi i mom načinu pevanja.
"Davljenje" cigareta n Vaša porodica bila je u prijateljskoj vezi sa velikim doktorom Martinom Luterom Kingom?
- On je bio predivan čovek, ali kada je umro ja sam bila još uvek vrlo mala, pa ga poznajem znate samo iz tog detinjeg pogleda na stvari. Voleo je decu, šalio se, voleo je da se igra. Dok nije ubijen, u mom životu on je imao mesto "strica Martina", iako mi on zapravo i nije bio pravi stric, ali smo ga svi među decom svejedno tako zvali. Mislim da sam ga, bez preterivanja, u to vreme smatrala istinski svojim drugim ocem. Zato što su moj otac i njegov otac po prirodi posla bili neprestano zajedno, pa su i porodice bile zajedno i sve radile jedna uz drugu. Bio je fascinantan, mora se priznati. Recimo, nikada nije vikao na nas decu. Sad, pomislite, on je pušio cigarete, a ja i njegova ćerka, naročito ona, ako bismo ugledali njegovu paklicu na stolu, a on bio zauzet drugim stvarima, jednostavno bi je zgrabile, odnele u kupatilo i tamo iscepkale u komade svaku preostalu cigaretu u njoj i povukle vodu. Toliko nismo volele što puši. A onda bi on rekao: "A gde su moje cigarete, vas dve, znate li nešto o tome?" Mi bismo odgovorile: "Udavile su se!". On, međutim, nikada ne bi bio ljut, ma koliko puta mi to izvele, nikada. Zaista je živeo onako kako je govorio, bio je tako blag i mio.
Je li on voleo muziku?
- O da, njegova mama je svirala orgulje u crkvi njegovog oca, a mi smo ih zvali "grand daddy" i "big mama", njihovi unuci i mi ostala deca. Ne znam koliko je slušao ozbiljnu muziku, ali znam da gospel muzika nije bila toliko prisutna u crkvi onda u mom detinjstvu i zapravo je postala popularna tek poslednjih tridesetak godina. Mahalija Džekson je recimo u ono vreme bila prava retkost. Ona je pevala zaista crnačku duhovnu muziku, ali drugačije, i odvela ju je do gospela. Doktor Martin Luter King zaista je voleo kako ona peva. Voleo je Džoan Baez, Semija Dejvisa Džuniora, tu vrstu muzike. Ne mogu zaista da tvrdim kako sam ga videla da sluša Baha, Betovena i Mocarta.
Najzad, šta je ono što ovih dana izvodite na svojim koncertima u Beogradu?
- Ovi koncerti dakle predstavljaju izvođenje crnačke duhovne muzike. Preksinoć sam, međutim, čula nešto vrlo interesantno. Neko je govorio o ovoj muzici, razmatrajući činjenicu da se danas crni ljudi u Americi nazivaju Aafro-amerikancima, zato što svako mora biti ponosan na svoje nasleđe. Mi danas na drugoj strani, iako u osnovi potičemo iz Afrike, vrlo često predstavljamo neverovatne mešavine američkog stanovništva, kao najzad i u mom slučaju. Majka moje majke bila je tri četvrtine Čiroki indijanka, a na strani mog oca nalazimo da je njegov deda bio belac, kao i njegova baka! Što samo znači da smo svi veoma neobično pomešani. Mi dakle, kao rasa, nazivamo se Afro-amerikancima, ali mi ne možemo menjati naziv "crnačka duhovna muzika" i nazvati je afro-američkom, kako to ponegde stoji. Uostalom, mi pod crnim spiritualima podrazumevamo afričko-afričke muzičke tvorevine, jer su i prvobitni robovi poticali iz među sobom različitih afričkih plemena, a njihove pesme su tek mnogo docnije zapisane i mi ih danas pevamo, što i ja činim u Beogradu.
Post je objavljen 18.02.2005. u 12:22 sati.