Zamorčići istorije bez beneficiranog laboratorijskog staža
Zoran Ćirić
Pre četiri godine, kada je Zoran Ćirić dobio Ninovu nagradu za roman “Hobo”, književni kritičari su najavili poetski prevrat kakvog nije bilo “još otkad su neki seljaci, članovi kluba čobana, prešli u postmoderne rotarijance”. I prethodni roman, “Prisluškivanje”, bio je u najužem izboru za ovo priznanje, a Ćirić je dobio i stipendiju iz Fonda Borislava Pekića. Priznanja je bilo i od čitalaca - njegovi romani su među najčitanijima, računajući i dva poslednja:”Smrt u El Pasu” i “Slivnik”.
LJudi veruju da je Nišvil iz njegove literature, zapravo Niš, grad u kom je rođen i danas živi, a da je Magični Ćira, zapravo sam autor. Kada se tome doda eksplozivna mešavina seksa, krvi i droge, uz likove koji se ponekad mogu poistovetiti sa savremenicima, plus ogromne količine pravog književnog umeća, eto više nego zanimljivog štiva. U javnim nastupima, Zoran Ćirić je pokazao da mu je jezik jednako oštar kao i pero, da ne štedi ni sebe ni druge. Rad u njegovoj spisateljskoj radionici i dalje je u punom zamahu...
- Upravo sam udario finalni glanc u novim pričama, redigovao neke detalje, uradio korekturu, snimio sav taj materijal na dve diskete i poslao po prijatelju mom uredniku, svemogućem Vasi Pavkoviću, odnosno “Narodnoj knjizi”. U pitanju su priče koje već neko vreme izlaze u magazinu “Evropa”, i trebalo bi da se oknjiže u aprilu, pod zbirnim naslovom “Lament u Beogradu”.
Pored toga, s velikim uživanjem čitam (tačnije – gustiram!) autobiografiju Boba Dilana “Hronike, prvi deo”. Najtoplije preporučujem, naročito onima koji smatraju da je Biblija isuviše krvava i nasilna za jednu svetu knjigu.
“Slivnik” je, u izvesnom smislu, nastavak avantura Magičnog Ćire u izmaštanom Nišvilu. Da li vi to pišete roman-reku?
- Svi moji romani se međusobno poprilično razlikuju na planu forme i strukture, tako da je jasno da ispisivanje romana-reke nije deo moje spisateljske strategije.
Neki javni ljudi su se u Beogradu ovih dana pitali, nakon saopštenja Ninovog žirija da je najbolji naš roman u prošloj godini “Kiša i hartija”, “ko je taj Vladimir Tasić”? Šta vi mislite o konkretnom slučaju, a šta o Ninovoj nagradi?
- Do mene su, pak, doprla čaršijska brundanja tipa: “Ko je smestio Vladimiru Tasiću?” A romori se i o “univerzitetskom pederisanju” kao ključnom kriterijumu, pa se u vezi s tim pominju i neka imena s egzotičnim prezimenima - kao sinonimi za nekakvu “strahovladu” koju, navodno, zavodi postoktobarski srpski književni establišment... Slabo vam se ja razumem u čaršijske rituale. Jednostavno, “neki javni ljudi” nisu deo mog sveta. A i primetio sam da što sam stariji sve sam asocijalniji. Izgleda da rastem u starog, dobrog fašistu – doduše, sa jakim staljinističkim svetonazorima. Što će reći da ovo definitivno nije moje vreme... Nema više vinila, bioskopi se masovno zatvaraju, Holivud je puk’o i bez pe-de-vea, strip se pretvorio u ekscentrični hobi namenjen kolegama-hobistima... Samo su još jebene književne nagrade preostale! Naravno da o njima mislim sve najgore. I naravno da smatram da sam ih sve zaslužio.
Da ste sada republički ministar kulture, šta biste radili?
- Čujte, bez obzira na moju sklonost permanentnoj zajebanciji, ipak sam ja jedan ozbiljan pisac-opsesivac, tako da mi vaše pitanje deluje preterano hipotetički. Takvo nešto ne mogu ni da zamislim.
A da ste premijer?
- Likvidirao bih političare, tajkune, akademike i ostale intelektualce, a njihovu imovinu bih razdelio narodu da ima čime da ih oplakuje.
Kako se branite od medijskog presinga političara i pevaljki?
- Ruku na srce, ja taj presing uopšte ne osećam, verovatno što gotovo da uopšte ne uključujem televizor. Ali, ne znam zašto političare i pevaljke stavljate u isti ešalon? Ipak ovi prvi nemaju muda ni za toliko da ubace malo silikona u svoje ispušene usne. NJima je i labelo simbol evropeizacije muških standarda! I još uporno pokušavaju da nas ubede kako kondomi štite ljudsko srce od lomljivih osećanja. Pevaljke su u tom poretku mnogo samosvesnija i funkcionalnija roba. Znaj u svoje mere, pa po tome određuju i svoju cenu – što je najtržišnije ponašanje u Srba, nešto o čemu samozvani reformisti mogu samo da sanjaju, dok se odmaraju u hladovini donatorskih sefova.
Čemu se nadate u 2005. a čega se pribojavate?
- Ne nadam se ničemu, bojim se svega i svakoga. Tipično stanje stvari za građanina bombardovanog tranzicijskim projektilima sa osiromašenim kešom.
Šta biste radili da niste pisac?
- Ovo sam već više puta ponovio i valjda će me jednom neko shvatiti ozbiljno. Dakle, da nisam postao pisac, bio bih ili rokenrol muzičar ili profesionalni ubica. Takođe ne isključujem zanimanja poput producenta disko muzike, odnosno tvrdih pornića.
Kako održavate mentalnu higijenu?
- Tako što redovno održavam sentimentalnu higijenu. Pranje ruku, zuba i obraza nije dovoljno za ispravno očišćenu glavu.
Šta je za vas kulturna provincija?
- Oh, mnogo toga, Recimo, književni život naše prestonice i njegova sirotinjska imitacija u Institucijama gde se vrši etabliranje, kadroviranje i ostalo cinkarenje.
Gde biste voleli da živite?
- Negde na moru, kao i svaki zadrti Srbijanac.
Vaš omiljeni lik sa srpske javne scene (zašto)?
- Bogdan Tirnanić. Zato jer se radi o vrsnom piscu i vrhunskom profesionalcu.
Kada će Srbija (i Crna Gora) postati članica Evropske unije?
- Još bi nam samo to falilo, pa da postanemo zamorčići Istorije bez beneficiranog laboratorijskog staža!
Šta bi ste poručili haškim optuženicima koji su na slobodi?
- Pokušajte da naterate Koštunicu da sa nanovače pređe na viski, i da se vazda ne prekida u pijenju.
Kome trebaju najnovije knjige Radovana Karadžića i Milorada Lukovića Legije?
Narodu koji voli da čita naglas – tako se lakše unesu u tekst, a pomenuti romani traže penetraciju čitaočevog uma, ali i stomaka.
Verujete li u najave planetarne kataklizme?
- Armagedon se već toliko puta dogodio, ali to izgleda da niko nije primetio. Niko, osim onoga koji je napisao “Godine raspleta”. NJemu su, kako kažu drevne legende, jedino Frenk Sinatra i Magični Ćira nekako promakli. Što ne znači da ih neće sačekati u nekom novom apokaliptičnom zapletu. Do tada – doviđenja u sledećoj priči.
dnevnik.co.yu
Post je objavljen 01.02.2005. u 13:35 sati.