O novom romanu, međunarodnim nagradama, Kusturici, hrišćanskim uspomenama
Eva Ras
Glumica Eva Ras objavila je krajem prošle godine knjigu "Sa Evom u raj". Eva svoje knjige ne broji, kritičari se nisu potrudili da je ozbiljnije pročitaju, na listama čitanosti je još uvek zvanično nema, ali, svejedno, na književnim promocijama po Srbiji njeni čitaoci "vise kao grozdovi", a knjiga vas obuzima kao tek otkriveni, jak virus.
Da Vas citiram, šta Vam je dalo za pravo da "olajavate" svet?
- Stalno se bunim protiv licemerja da literatura i život nisu isto tkivo. Literatura i sva umetnost mora da postoji u svom vremenu, mora da prati svoje vreme. Nažalost, i ja sam dugo godina bila glupa, kasno sam se osvestila. Mada, instiktivno sam to oduvek radila, uvek sam sve crpla iz života, za svaku moju ulogu mogu da vam imenujem na koga sam se iz života ugledala.
Nikada nisam stavila prst na čelo i dala sebi ulogu velikog stvaraoca. Ipak, u knjizi "Sa Evom u raj" bitnija je rečenica da smo mi tvorevine našeg doba, pritisnuti dnevnom politikom koja nas neprekidno unakažava. Stalno smo kao neke nakaze koje ne mogu da dođu do sopstvenog postojanja, do sopstvene ličnosti. Jer, za svih mojih 64 godine smo potisnuti toliko da ja ne znam kakav je moj ukus, kakav je moj odnos prema svetu.
Nikada Vam nije bilo dobro? Zar nije postojao život i izvan politike?
- Ne, ja sam uvek bila vernik, i imam knjigu koju sam objavila 1972. godine, jer i u tim godinama, i među komunistima je bilo onih koji su dali malo vazduha. Nolit mi je objavio knjigu gde na koricama piše "Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši", sa podnaslovom - Knjiga smerne hrišćanke o jabukama.... Tada je Miloš Stambolić kao urednik to dao, ali podmestili su se Zoran Mišić i Vava Hristić, malo su me ubeđivali da to ne treba, ali objavili su i posledice su bile vrlo velike, do 1977. nisam imala drugu knjigu.
Mene nisu dirali, ali Rasa jesu
- U neku ruku komunisti su blaže žrtvovali Makavejeva nego Rasa i mene. Makavejev je bio prognan iz zemlje, izbačen. A Ras i ja nikada nismo bili ni u zatvoru, niti smo bili javno zabranjeni, ali Ras je umro u 50. godini sa trideset i dva ožiljka na srcu. To se desilo zbog velikih pritisaka što se drznuo da osnuje privatno pozorište za vreme Rankovića. Mi smo imali Teatar nacionalne drame koje je trajalo osam godina. I malo-malo, dolazimo noću kući, a Rankovićevi ljudi sede na stepenicama i odvode ga. Ujutro se on vrati kući. A ja to nemam ničim da vam dokažem. Izgledam kao luda baba kada pričam. Mene nisu dirali, ali Rasa jesu.
Nedavno ste nominovani i za nagradu Man Booker?
- Kada su mi javili, pomislila sam, blagi bože mi ipak pripadamo svetu, a celog života slušam kako nas taj svet odbacuje. I sada nam stalno pričaju kako nas taj svet odbacuje, a ja sam na spisku. Ali i Britanci su skotovi, jer ja sam i dalje na prvom mestu, ali mene su jednom izbrisali, pa su Amerikanci pitali šta se desilo, je li to zato što im se ne sviđa moje ime. Oni su samo odgovorili ne, nismo rasisti i vratili su me. I Margaret Etvud i Ruždi su "ispod" mene. Dobro je sve to jer me moji Mađari sada prvi put čitaju na engleskom. Prosto osećam, ako uopšte imamo neke misije, da vraćam dug Šandora Petefija Srbima, jer on je srpskog porekla, a svoj dar je ugradio u mađarsku kulturu. Mene je bog stvorio kao Mađaricu koja svoj dar treba da ugradi u srpsku kulturu.
A priča - san o Emiru Kusturici?
- Emir Kusturica je naše najveće kulturno dobro. Ja ne želim da imam izmišljene likove i zato je Emir dobio najlepšu ljubavnu priču. Jelte, zar nije to prava ljubavna priča. Tamo nema trećeg, nije potrebno da je tu neko treći, jer ljubav sama od sebe nestane. Ljubavi ima samo dok je pravite. Da, koji bi muškarac mogao da izmisli to, Emir je izdubio čamac kojim je otišao. I još je moju haljinu upotrebio kao jedro. I koji bi muškarac otišao na dno okeana zbog ljubavi. Stvarno, šta bi radio muškarac na mom mestu, da je ostavljen?
Kako ste došli u Beograd?
- Ovde me je dovela ljubav prema Beogradu, a ne muška ljubav. Lako sam upisala A kademiju, ne zato što sam bila vanserijski talenat već, što sam bila promućurna. Kada sam videla petsto prelepih kandidatkinja, sve lepe, sa kratkim suknjama i visokim potpeticama, obula sam dokolenice, gojzerice i plisiranu suknju, uplela kosu, i došla kao da sam klinka i onda sam prvo morala da dokazujem da imam 18 godina. Zanimljivo je da je Mata Milošević znao mađarski. I kada su videli da jako loše govorim srpski jezik, onda me je on pitao da li ja znam na mađarskom neku određenu pesmu da recitujem, i ja sam znala, onda se on setio i neke druge pesme, i to sam znala, i tako sam ja prijemni položila na mađarskom. I četiri godine sam provela u jezivom radu na Akademiji. Prihvatili su me zato što sam bila potpuno drugačija od svih, tako slatka, umiljata.
Slatki? Malo više od slatkog?
- Ne, nikada u životu nisam bila lepa. Ali ja sam umela na sceni i na filmu to da napravim, to je isto bog pomogao. Filmovi koji su me proslavili došli su tek posle, kada sam imala 26 godina. Ja sam skoro deceniju se propinjala dok sam došla do filma. Imala sam 27 godina kada sam se proslavila. Bila sam već i onda baba. Žene su žene od četrnaeste do dvadesete godine. To je zlatno doba ženske lepote. Ne kažem da mi ne živimo i posle, ali ta izvorna ženska lepota je ugrađena u te godine. To nas je bog kaznio zbog Eve, jer su muškarci celog života muškarci, gori ili bolji, ali oni su muškarci dok ne umru. A žena je obeležena tim svojim hormonima koji strašno kratko traju. I moramo se sa tim pomiriti.
Tanja Čanak
Post je objavljen 01.02.2005. u 13:39 sati.