Juraj Jakubisko
Seks bez ljubavi je poguban
Trst – Posle Jana Nemeca, Juraj Jakubisko. Pošto mu je internacionalna kritika posvetila posebnu pažnju nakon filmova „Hristove godine“ (1967) i „Dezerter i nomadi“ (1968), ovaj (češko)slovački reditelj gotovo se povlači sa scene. Snima još jedan film, „Dovidenja u paklu, prijatelji“ i nekoliko dokumenataraca.
Ali, u suštini, iztiha podnosi svoje disidentstvo. Za kratko, videvši da su tenkovi okupirali Varšavu, razmišlja o bekstvu iz zemlje. Posle desetogodišnjeg ćutanja, evo ga opet na filmskim smotrama. Probija se 1983. s filmom „Hiljadugodišnja pčela“ i, naravno, slede pozivi na međunarodne festivale. Intrigira novinare i publiku. Ove godine Festival „Alpe Adria“ ukazuje mu posebnu čast: priređuje retrospektivu svih njegovih filmova odavno okarakterisanih kao „magični realizam“, „moderan barok“ i slično, kao i izložbu slika i crteža, jer, reč je o kompleksnom stvaraocu.
Smatrate li sebe češkim ili slovačkim rediteljem?
- Nacionalna pripadnost mi nije bitna. Zaista sam bio češkoslovački stvaralac: rođen sam u malom mestu u istočnoj Slovačkoj, ali studirao sam na slavnom FAMU u Pragu. Dakle, razlika je samo geografska i praktična. Filmovi koje sam snimao Barandovu u vreme studija u Pragu klasifikovani su kao češki, a oni koje sam snimao u Bratislavi, kao slovački. Kao stvaralac mogao bih da napravim sledeće poređenje: češki film je bio vezan za nemačku fotografiju, slovački je tada bio emotivniji. Slovački film oduvek je bio sklon pejzažima, sentimenatlnim temama, ljubavi. Praški, pak, egzistencijalni pitanjima, socijalnim temama.
Šta je bilo presudno da ostanete u zemlji, da ne izbegnete?
- Dugo sam se dvoumio šta da činim. Onda mi je jedan moj prijatelj ponudio lažni pasoš i drugo ime, Tortora. Trebalo je da se s njim sretnem u Budimpešti, da mi da taj lažni pasoš, i nastavim za Rim. U Budimpeštu sam lako mogao da odem. Tamo me niko nije poznavao. Plašio sam se međutim kako će to s falsifikovanim dokumentima posle funkcionisati. Moris je napravio probu. Uspela je i ja prelomih da odem. Međutim, nekako baš tih dana, ukinuše letove za Budimpeštu i naš plan pade u vodu. Primio sam to kao prst sudbine. Potom sam se oženio i više bekstvo nije dolazilo u obzir.
Slažete li se s mišljenjem da su vaši filmovi pripadaju „magičnom realizmu“ i da su u mnogome felinijevski?
- Kada je moj film „Dezerter i nomadi“ prikazan u Veneciji, kritičari su ga okarakterisali kao barokni na felinijevski način, ali bez „felinijevog magičnog kofera“. Pitao sam se kakav je to Felinijev magični kofer. Jednom sam ga to i upitao. Rekao mi je da nema nikakvog magičnog kofera. Shvatio sam konačno. Njegov magični kofer bila je Cinecittá. Citava magična šminka, trikovi, more, bura, Venecija, sve što je sugerisalo fantaziju u njegovim filmovima, omogućavala mu je Cinecittá koja je mogla da stvori sve što mu na um padne. Naše prijateljstvo se nastavilo i učvrstilo pogotovo kada sam nastupio zajedno sa Đulijetom Mesinom u „Frau Holle“. Poslao mi je poruku da prvim avionom dođem u Rim. Kako sam mogao da mu objasnim da u inostranstvo mogu samo službeno, ako me pozovu na neki festival! Jednom prilikom kad smo se sreli, pokazao sam mu materijal za film koji želim da snimam o Kafki. Ali, ubrzo potom pao je režim, i ja sam se zaneo drugim stvarima. Izgubili smo kontakt. Felini je mogao je biti reinkarnacija moga oca!
Pored Kafke, zainteresovao vas je jos jedan pisac. Šta je bilo s vašim filmom nadahnutim Markesom?
- Sreli smo se u Moskvi, posle perestrojke. Bili smo zajedno Miloš Forman, Marčelo Mastrojani, Gabrijel Garsija Markes i ja. U jednom baru. Zabavljali smo se igrajući karte i razgovarajući o svakojakim idejama. Svi su mi govorili: zašto ne radiš film prema romanu „Sto godina samoće“. Bio sam se nagledao filmova s literarnim predložcima. Nisu mi se dopadali. Olako sam preko toga prešao. Ipak, Markes mi je svojeručno u mom dnevniku napisao posvetu i potpisao da se s tim slaže. Razišli smo se veoma prijateljski. Razmenili smo adrese i ja sam počeo da izučavam njegovo delo. Kada je ta ideja u meni sazrela, pisao sam mu. Na žalost, već je bio oboleo, patio je od staračke demencije. O njegovoj zaostavštini brinula se njegova kćer i bezbroj meni stranih ljudi. Zato sam počeo da pišem moju verziju romana, prenetu u moj milje, u Srednju Evropu. Zove se „Dvesta godina samoće“. Trenuto radim na filmu o Elizabeti Bartoli, mađarskoj vladarki koja je koliko znam dobro poznata i u vašoj Vojvodini. Ako ikad budem snimio film „Dvesta godina samoce“ bice to ostvarenje mog sna i, zasigurno, moje poslednje delo.
Zašto ste ga nazvali „Dvesta godina samoće“?
- Zato što smatram da bi čovek da kojim slučajem može da poživi dvesta godina bio mnogo mudriji, manje opsednut egoističnim potrebama i znatno veći altruista. Slava i smrt ga ne bi mnogo opterećivali, jer, imao bi dvesta godina pred sobom! Jedan od ciljeva svih mojih filmova jeste da pokušam da umanjim strah od smrti ili strah od života - svejedno. Vazda se bojimo da će nam nešto umaći u životu. Upravo se time bavim u „Post koitumu“. Nema u njemu ni obolelih od side, ni bogatih dama koje se dosađuju. Sve je naizgled OK, a postoji praznina. Praznina je izmedu osecanja i uzvracanja ljubavi. Kao kad sredovečan muškarac gleda mladu lepu ženu i misli: ako propustim priliku, mrtav sam čovek! „Post koitum“ je film o seksualnim odnosima bez ljubavi. To je naša svakodnevica - stvarnost nije nežna. Zar smrt nije post koitum života!
Milena Marjanovic
Post je objavljen 01.02.2005. u 13:28 sati.