Smrt satire?
Samac, Momo Kapor
Šta to čujemo? Jedan glas, koji nam šapuće u uho da svaki pripovedač crpi autoritet za svoju priču iz smrti. Uistinu, dogod možemo da mislimo, pišemo ili čitamo pod njenom senkom - a danas je svest o toj senci u tzv. „normalnim” zemljama slabija nego ikada - biće i nekih šansi za književnost. Toposu sveopšte prolaznosti Kaporov roman pristupa iz ugla satiričara, samca, koji penzionerske dane svog života provodi u skromnoj kućici, sa zajedničkim dvorištem, negde na Čuburi. Kaporov junak deli sudbinu svojih najbližih suseda koji su, u bukvalnom i simboličkom smislu, iseljeni ljudi: zajedničko dvorište postaje metafora njihovog boravka po strani od života.
Taj boravak na margini pokazuje se, u Kaporovom romanu, kao bolno ispostavljanje računa za jedan poseban žanr književnosti koji svoju snagu crpi ne iz smrti, koliko iz tzv. stvarnog i aktuelnog života, a to je satira. Otuda je Samac, zapravo, dvostruki epilog. To je epilog jedne satiričarske karijere koja se superiorno izrugivala onovremenoj Partiji, i koja je, i pored represivnih mera oficijelnih organa vlasti, mogla računati na neku vrstu podzemnog, neoficijelnog razumevanja i saučesništva običnog čitaoca. Pa ipak, i pored povremenih zanimljivih flashback-ova, Samac fiksira vreme nakon što je ta Partija gotovo odjednom postala prošlost, a da satiričar nikakvu slast pobede u međuvremenu nije osetio. Zajedno sa Partijom, nestali su i njegovi čitaoci. A usamljeni satiričar nije satiričar. Umesto takve, satiričarske egzistencije, Kaporov junak piše kuvar za samce, i to je, na prvi pogled, ironični pokušaj da se dodirne bilo kakva stvarnost pa i stvarnost autsajdera, ali ne stipendiranog, već onoga čije su galije i drugovi bespovratno izgubljeni.
Najdublji uvid Samca, međutim, proizilazi iz jednog drugog epiloga, epiloga satire kao takve. Jer, ako satira možda više nije moguća - a Kapor na najboljim mestima svog teksta dotiče tu spoznaju - ne znači li to da je književnost konačno prognana iz aktuelnog i stvarnog. Ako neko smatra da joj tu nikada ni je bilo ni mesto, neka se se seti kako Dante u Komediji jednim okom gleda na nebo, a drugim na zemlju, ili kako Rable, pišući o svojim džinovima upravo satirom, dakle, pričom o aktuelnom, fiksira ono što je nadvremeno i nadaktuelno u eposi: mi i danas živimo u eposi Vidljivog, Velikog i Brojnog.
Sudbina satire, dakle, sudbina jednog načina pisanja, ali i čitanja, ipak nije ono čemu Kapor posvećuje najviše prostora u ovom romanu. Zašto je to tako? Možda upravo zato što se pred piscem Samca, ukazala nedoumica između dve vrste priče: one koja se napaja smrću (satire) i one koja se napaja životom, a to je sama satira. Kapor je izabrao drugu mogućnost, a nepretencioznost autorove intencije učinila je da žaoka satire ovde pogodi jedan benigni cilj: instituciju provincijalnih književnih nagrada. Koristeći jednu takvu nagradu za životno delo, Kapor je očigledno želeo da prikaže dubinu pada njenog laureata, penzionisanog satiričara, jer je i sama nagrada kao znak tzv. društvenog prihvatanja ovde degradirana koliko mestom nagrađivanja (provincija) toliko i karikaturalnim likovima koji nagrađuju. Da li je to simbol konačnog kraja? Možda, ali to je i slabiji deo ovog romana, upravo zato što ne nudi ništa više od žanr-slike „književnosti u provinciji”, i mada na pojedinim mestima u njoj možemo prepoznati parabolu društva, za pravu satiru to je odveć malo, i to ne samo zbog stereotipnog karaktera te slike, već i zbog svesti da se u ovoj autoironiji oseća nemoć satire da ode dalje od svojih prethodnika (čiji je vođa Domanović, a jazavac Kočić). Ipak, taj zadatak Kapor sebi, čini se, nije ni postavio. Ovo je, ipak, knjiga koja svoju snagu crpi na drugoj strani.
Post je objavljen 14.02.2005. u 12:07 sati.