Zivot u Zabolandu
09.06.2018., subota
Nogomet iz snova i zabranjeno voce
|
Ove sezone sam bio pomocni trener U18 prve ekipe Nijmegena. Igrali smo na najvisem rangu u Zabolandu (drzavno) i usprkos mnogim unutarnjim peripetijama ostvarili prilicno uspjesnu sezonu. U petak je bio zavrsni rostilj sezone kod obitelji Muller (jedne od igracica). Bio je to tipicni Zabolandski hokejski rostilj kod obitelji s (pre)velikom kucom i tocno isplaniranim vrtom sa cvijecem i (pre)ravnim travnjakom s nisko pokosenom engleskom travicom. Za rostilj je unaprijed napravljen popis stvari koje tko mora donijeti. Od kobasica i hamburgera, raznog pice do salata i vocne salate za desert dovoljno za nahraniti tridesetak ljudi (igracice i roditelji). Svi su dosli manje vise obuceni za van, kak bi se kod nas reklo. Sve je lijepo izgledalo, okus je vec druga prica, ali to nije nista novo. Na engleskom travnjaku su bili i golovi s mrezama, te dvije nogometne lopte, a travica je mamila da se na njoj nesto zaigra. U jednom trenutku smo se ja i jos dvije cure poceli dodavati iz zafrkancije. Da, da cure ne znaju samo igrati hokej, nego i nogomet. No to nije bilo sve. Na moje veliko iznenadjenje uskoro su nam se pridruzile Monique, managerica tima i mama jedne od cura, te Ellen, takodjer mama i pomocna trenerica. Zene u kasnim 40-ima. Obje su skinule fine cipele i zaigrale bose. S tim da je Monique imala haljinu. Uskoro je pao dogovor da zaigramo 3 na 3. Mi stari (Monique, Ellen i ja) protiv tri igracice od 17 godina. Da mi je netko rekao da cu u zivotu zaigrati nogomet s mladim curama u redu, ali da cu igrati s dvije mame u kasnim cetrdesetima i da ce to biti jako dobar nogomet, to fakat nisam mogao ni slutiti. Dupli pas, na prvu, otkrivanje, finta, dubinska lopta... ma milina i sve jos uz dobru zafrkanciju. Mi stariji smo vodili kada je dosao poziv da moramo unutra, na prikazivanje filma o protekloj sezoni. Oko jedanaest navecer se drustvo pocelo razilaziti. Neki su isli doma, neke su se spremale za vecernji izlazak. Svi su se sa svima pozdravljali i oprastali. Najmladja u ekipi golmanica Elise mi se na posebno dirljiv nacin zahvalila za sve kaj sam za nju i ekipu ucinio. Meni je bilo drago da je prepoznala nacin na koji sam se trudio stvoriti dobru atmosferu i poticao napredak pojedinaca i cijele ekipe. Pred kraj je mi je postavila jos jedno osobno pitanje. „Ovo inace pitam puno mladje decke, ali sad pitam tebe. Mogu li dobiti tvoj broj telefona? Voljela bih da ostanemo u kontaktu.“ Oboje smo se morali od srca nasmijati toj situaciji. Jedino se jos nisam usudio reci Lauri. Oznake: Nijmegen, rostilj, nogomet, hokej |