Eva Ras
Nismo mi njima ni pod razno

Ništa genijalnije nisam u životu pročitala, a pošto sam glumica mnogo puta sam živela tuđu sudbinu, da ne govorim o tome da celog života ne znam da li sam ja ja ili moja sestra bliznakinja. Sve tragedije otuda dolaze što zamenjujemo naše sudbine. Elohim je svakom stvoru smislio lepu sudbinu, a mi ih pomešavši činimo tragičnom - napisala je svestrana umetnica Eva Ras u svojoj knjizi „Sa Evom u raj“ (izdavač Narodna knjiga) u kojoj govori, između ostalog, o gradnji hrama na Vračaru, srpskoj istoriji u zadnjih 100 godina, Ceci i Arkanu, nama danas i ovde...

Komentarišući ovo svoje delo sa stanovišta autobiografije, Eva kaže da su sva njena dela u osnovi autobiografska.

„U ovom slučaju je malo manje autobiografskog, jer sam imala želju da prekinem sa tabuima koje nam vreme nameće, a htela sam da progovorim o stvarima o kojima drugi pisci ćute. A to je dnevna politika i sam život bez uvijanja i bez vremenske distance. Htela sam da prekinem tu tradiciji da govoreći o prošlosti, govorim zapravo o sadašnjosti. Jer, ko može znati više od nas o našem vremenu? Pošto je glavni junak hram Svetog Save na Vračaru zahvaćeno je oko sto godina naše istorije s tim da je akcenat na poslednjih petnaest. Ona se podudaraju sa Hramom jer je milenijum smenio milenijum i dosta je bilo sa lažima. Imamo i pravo i obavezu da opišemo svoje vreme!
U delu pod nazivom „Skamenjena ljubav u pepelu“ Vi govorite o fenomenu ljubavi u širem smislu te reči. Ima li je danas među nama?

- Ima, ali je takođe zabluda prošlih vremena i prošlih milenijuma da ljubavi treba posvetiti ceo život i da se obavezno zbog nje mora patiti. Ne treba da patimo; ona može biti samo jedan delić našeg života koji zaslužuje tačno određeni prostor. I to uprkos činjenici da ona na izvestan način daje smisao našem postojanju. No, pre svega treba da volimo sebe na pravi način. I krajnje je vreme da se prizna kako čovek nije monogamno biće i da se treba posvetiti jednoj ljubavi celog života.
Nekad je, kako kažete, bilo u muško-ženskim odnosima romantike pre seksa. A danas?

- Romantika je neophodan začin ljubavi koji parovi treba sami da osmisle da bi im susret bio lepši. Ali, težiti romantici je besmisleno. Jer, svako biće je dužno da ostvaruje i svoj društveni život koji takođe može imati neku svoju vrstu romantike. U ovom dobu brzine je smešno težiti romantici! Ona je pripadala nekoj drugoj kulturi. Nije se samo milenijum smenio, i helenska kultura je odsvirala svoje. Menja se i planeta, ne samo ljudski rod. Moramo se prilagođavati. A ta brzina je promenila i brak i ljubav i odnos prema bližnjem...
I kuda to vodi?

- Niko to ne može znati. Mi smo ovde spavali kada je cunami harao po Aziji, a mogli smo svi da umremo. Zato se meni i sviđa ova brzina koja ne traži od nas da mislimo o sutrašnjici već da živimo danas. Zamislite, zemlja je zadrhtala. I šta da je iskočila iz ravnoteže!?! Ona može da umre isto kao i vi, isto kao i ja, i zato treba da uživamo u onome što imamo sad kakvo god da je to nešto.
Upoređujete u romanu Đinđićevo ubistvo sa Kenedijevim...

- Ceo svet je isti. Nije Amerika zemlja vanzemaljaca. I tamo su ljudi. I, ako nije rešena enigma Kenedijevog ubistva i posle 40, 50 godina... obojica su bili izuzetni vladari koji su imali suštinski kontakt sa svojim narodom.
A šta mislite o današnjim vladarima i njihovom kontaktu sa narodima?

- Cela ova knjiga nastoji da pojasni da živimo u zemlji koja ima vladare koji ne vole svoj narod. Da oni nisu vladari i carevi zato što žele da imaju krasnu zemlju nego žele da imaju krasan položaj. Nismo mi njima ni pod razno! Ima u knjizi mnogo malih događaja koji to dokazuju. Recimo, mi smo zemlja bez srednje klase a poznato je da su takve zemlje vrlo siromašne. Jednostavno, sistem je protiv čoveka. Oni ne brinu za nas a ne daju nam ni da brinemo o sebi; čak nas i sprečavaju u tome. Mi smo tvorevina vremena umesto da budemo ljudi.
I, vodi li nas Eva u raj?

- Taj naslov u stvari simbolizuje odnos političara prema nama, običnom narodu. Oni nam takve smicalice nude. Sa Evom u Raj... Obećavaju nam nemoguće stvari. Pa zbog Eve smo isterani iz raja! Dakle, ne možemo sa njom nazad. Naslov simbolizuje sve ono što se poslednjih petnaest godina radi sa nama. Možemo nasesti da je to poetičan naslov, ali kad malo razmislimo uvidimo da smo upali u ogromnu zamku.

Raskršća bez putokaza
[B]Radovan Beli Marković


U izdanju beogradske „Narodne knjige” jesenas se pojavio najnoviji roman Radovana Belog Markovića, našeg bez sumnje najzanimljivijeg savremenog pisca koji u svojoj prozi spaja moderno i tradicionalno, prekoračujući okvire istorije i duboko zalazeći u dušu ljudi.

Delo pod nazivom „Orkestar na pedale” za glavnog junaka ima doktora Subotu, neobičnog čoveka koji je početkom prošlog veka došao u Srbiju i postao upravnik valjevske ludnice. Ratni vihor zahvata i njega, te doktor Subota, između ratišta i lude kuće, poput junaka Manovog „Čarobnog brega” ili Čehovljeve proze, traga za životnom lepotom i harmonijom. Žaleći za orkestrom na pedale kojem se izgubio trag, doktor Subota prelazi granice vremena i u sećanjima pokušava da pronađe ono što je zanavek izgubljeno, podsećajući nas da takva sećanja pogađaju svakog od nas…

I, evo nas opet u Ludoj kući! Biće da je sve manje razlike između sveta u njoj i sveta izvan nje?

- Luda kuća je unutrašnji prostor mog pripovednog sveta, a „Orkestar na pedale” je roman čiji tokovi, istina: zahvatajući i mimetičke ravni, iznose „duševne vejavice” doktora Subote koji je druge razumevao bolje nego sebe, smatrajući da je, među neizlečivim, premda „neopservisanim” ludacima, kakvi _ u ime drugih ludaka _ vode ratove i upravljaju državama, Luda kuća posvećeni prostor za „samu elitu ludaštva”, to jest: za one koji, primera radi, mogu biti oglašeni za lude samo zato što sa svog „duševnog prozora”, podalje od razvijenih barjaka i beznadežno zakrvljene rulje, belim maramicama mašu ( ...nekom iza vidika!), zarivaju nokte u dlanove i crvene do ispod kolira, pred svakim mutnim pogledom i zbog svake psovke, ili vlastitu kosu čupaju zbog tuđeg stida. Elem, doktor Subota, nije Lude kuće svemoćni upravitelj, od onih sa dugim bićem, nego u Sveopštoj ludnici bespomoćni pacjent čiji bojažljiv pogled nije upravljen ka Bogu, no ka jezno nesagledivim prostorima Smrti, sveprisutne i jedino izvesne, koja će svačije rane u belu svilu, kad-tad, uviti.

Priče-ledenjaci
Luda kuća ili banjska vila, sve zavisi kojom je bojom ofarbana spolja i iznutra. Večna Potemkinova sela Srbije?

- Kao što doktor Subota, lirski pobunjenik, postoji dvojinom u jednini, (primerice: Hamlet i Ofelija u istoj koži!), tako su se, u romanu „Orkestar na pedale”, pod istim krovom stekli ludnica i teatar, koje bi samo pravi poznavaoci mogli jedno od drugog razlikovati, u malčice estetizovanoj izmaglici prvih decenija minulog veka. Ipak, ono najluđe zbiva se među takozvanim normalnim svetom, zapravo: među vazda duševno zapenušenim i u svakom pogledu zapuštenim narodom, domamljenim na raskršća bez putokaza, kojem silnici i poglavari vavek pokazivahu Potemkinova sela, kadšto i na nebu, kako bi ih taj dronjavi narod _ upoređivan inače sa stokom _ uzdizao na tronove i pijadestale, ne osećajući da mu, rečeni „usrećitelji”, kožu s leđa deru. Ovo je, razume se, pokušaj da se predoči "boja" jednog romana, a nikako moje htenje da raspredam o političkim ishodištima "stanja stvari"; nekada, sada, „i na vjeki vjekov” _ bojati se...

Hans Kastorp, madam Šoša, Dama s psetancetom... jesu li se to Man i Čehov, zajedno, uputili u Srbiju?

- Velike priče su kao plutajući ledenjaci na nepreglednoj književnoj pučini i ponad tih ledenjaka (čija nam se čarolija otkriva pod Suncem, Mesecom, zvezdama i najrazličitijom duševnom svetlošću) izmenjuju se samo po nebu oblaci, inače su oni uvek isti: nedokučivi kao hramovi i dvorci iz nekog sna, viseći vrtovi i bez temelja kule, u kojima nas ubede da i smrt može biti ugodna i nežna! Takvim sam pričama-ledenjacima vavek opčinjen, verujući da u njima i oko njih valja potražiti Lepotu i Boga, premda slutim da se Lepota i Bog jedno drugim iskazuju... Uveren sam, stoga, kako madam Šoša, Hans Kastorp, Dama s psetancetom, knez Miškin, Setembrini, Pavel Isakovič i toliki drugi _ ćudljivi i nedokučivi, kao u svojim protoromanima i pričama što su _ nikada neće nestati na nekom obezličenom literarnom groblju. Ne, junaci velikih priča i romana nisu vampiri, iako svako malo iskrsavaju pred nama, oni su samo življi nego što i najpredaniji čitalac, ili „neromansirani pojedinac”, može samom sebi da dozvoli, pritisnut tonjom svoga doba i ophrvan nestilizovanom svakodnevicom.

Duševni kapidžik

A opet, čitamo da " između srbijanskog i europejskog veltanšaunga nema pomirenja"...

- Doktor Subota, trepetni junak „Orkestra na pedale”, svoju „Europu” doživljuje kao izraz „vertikalne čežnje” za nekim boljim svetom, nasuprot „horizontalnoj kaljuzi”, koju Tvorac nije namenio samo Srbima i srpskim svinjama, a u kakvu čitav svet, polako ali sigurno, tone. Razlika je samo u tome što se to „kaljužanje” ponegde zbiva iza scene, dok se u Srbiji sve odvija na proscenijumu i uz samorazdiruće uživljavanje svih aktera. Ta beskrajna srpska jednočinka koja vekovima traje, to besramno „u(bez)prizorenje” kome ni doktor Subota kraj ne nazire, osim ako se ne ostvari njegova slutnja o novom Velikom prasku! Glumci i režiseri ovog dosadnog pozorja, zapleteni u sopstvene peripetije, ovakav kraj kanda i sami priželjkuju. „Kakva Europa? Ajte, molim vas!” _ rekao bi doktor Subota, demonstrativno napuštajući svoju ložu u Nacionalnom teatru...

Sima Pandurović Vam je česti gost na „muzici” „Orkestra na pedale”. Da li su njegova seta i bol jači lek od burleske, ironije i podsmeha Vašeg pripovedača?

- Prizivajući duh Sime Pandurovića, setu i bol njegove lirike, kao i seni drugih pisaca i književnih junaka, ne bejaše mi namera da upriličim spiritističku seansu u memljivoj odaji kakve provincijske čitaonice, no da predočim njihovo živo prisustvo u kulturi koja me okružuje i u jeziku na kojem pišem, a sve po meri i nosivosti jednog romana koji se, iz rečenice u rečenicu i s promenljivom srećom, i sam bori za svoje dobro ime i žanrovski status!

Koliko nam, posle svega, valja odškrinuti „duševni kapidžik" a da ne budemo ranjeni spolja?

- O, samo smrt, „pravedna majka umnika i luda”( S.Pandurović), svakog zakriljuje od sebe i sveta... A „duševni kapidžik” ako s e odškrine, s nebrojenim vredima mora se računati, s tim što će se svačija usmrdeti duša _ taj „kapidžik” zakračunjen ako ostane. E, sad, zamislite dušu koja je na izdržavanje uzela „vojnika čitavu četu”, eda bi taj „kapidžik” pod zaključom i stražom doveka bio!

Baš ste uporni pisac! Istrajavate na bujici jezika, vratolomiji reči, vrtlogu asocijacija na svetsku riznicu znanja iz istorije i literature. Budite iskreni, da ne tražite možda suviše od čitalaca?

- Upornost, o kojoj Vi govorite, ne zavisi toliko od naravi i volje pisca, koliko od množine nesvršenih poslova i nedoumljenih prosnutaka, a vrtložna bujičavost jezika, vratolomlje reči i asocijacija _ samo su neke od pojava koje prate „dugu plovidbu”, kao što je pisanje romana, ali i posve kratko, u lakom čunu, do vidljive obale plutanje, s kakvim se pisanje priča može uporediti. Tražim li suviše od čitalaca? Meni u san dolaze čitaoci koji me nišane iz pušaka, zbog omaški koje su se u mojim knjigama zatekle... Još nisam usnio čitaoca koji bi mi stisnuo desnicu, te stoga mislim da čitaoci vazda poiskavaju više nego što ih moja književna malenkost može ponukati.

Jasmina Mihajlović & Milorad Pavić
Dokle lađa pliva, dotle je čuvaj
Glavni junaci nedavno objavljenog „Ljubavnog romana u dve priče“ jesu Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović, ljubav i začudnost. Tako je, što u u romanu što na javi, Milorad Pavić kao poznati pisac poželeo porudžbinu za knjigu, priču ili dramu. A porudžbine niotkuda. Jasmina, koja nikada nije dobila ljubavno pismo od svog muža, odluči da baš ona bude naručilac, ali uz nekoliko uslova: da ona bude glavna junakinja, da izabere kuću u kojoj će u priči da živi i da poenta bude da se brak uvek drži na ljubavi, deci i nekoj nekretnini. Tako je počela ljubavna igra koja je potom smeštena u „Ljubavni roman u dve priče“.

Ljubav je, proizilazi iz knjige, igra. Ali - kakva igra?
Milorad Pavić: Ljubav je igra koja se igra svaki dan. Ljubav se mora svaki dan nahraniti, kao ptica, inače ugine. Uostalom, ja nisam stručnjak. Imao sam mnogo više velikih ljubavi u svojim knjigama nego u životu.

Jasmina Mihajlović: U našem slučaju bračna i književna. Stvarna i virtualna. Ako se čovek ne igra, ljubav brzo postane ofucani stereotip u koji ni on ne veruje, iako se svojski trudi. Ljubav je komplikovano nežno tkivo, paučinasta čipkana tvorevina koja traži mnogo nege, truda i rada. A mi svi nekako imamo vremena i energije za posao, porodicu, decu, i pored tih važnih stvari još za milion zapravo nevažnih sitnica, jedino za ljubav i za sebe nemamo vremena. Čim prođe adolescencija počne kalkulacija sa životom, kompromisi, zamagli se svežina osećajnosti... Automatski i mi i ljubav postajemo gubitnici, mada sebi izgledamo kao dobitnici koji su nadmudrili život. A nadmudrili smo delimično i jedino - obaveze.

Koji su i koliki ulozi?
Milorad: Jedna moja junakinja kaže: kakva je to igra, kad odmah ispadne dete. A cela ljubavna igra traje kraće nego smrt.

Jasmina: Ulozi u ljubavi su ogromni. Pre svega, da ponovim, u ljubavi ima mnogo da se radi i mora mnogo da se igra. Kako da se igram, pitaće se neko, kad me ubi tempo života i hrvanje sa svakodnevicom. Međutim, ne vidimo da svakodnevno trošimo enormnu energiju na pretresanje svetskih, političkih, državnih, tuđih nepravdi i lični život nam neminovno dođe kao poslednja rupa na svirali.

Ako su činioci na kojima se brak bazira ljubav, deca i neka nekretnina, koji činilac nedostaje, kao u delu „Vizantijsko plavo“, da bi slika bila potpuna ili možda savršena?
Milorad: Uvek treba uzeti u računicu i budućnost.

Jasmina: Svaki brak je pravna zajednica tipa male firme. Karika koja nedostaje da bi brak bio nešto više od toga jeste veština održavanja ljubavi u životu. Ako se tom veštinom ovlada, brak prerasta u ispunjen život koji povremeno daje čoveku osećanje da je srećan.

Ko je više uživao u igri oko naručivanja priče. Naručilac ili pisac? Ili je to možda početak (bračne) životne vrteške?
Milorad: Ja sam odavno želeo da mi neko naruči priču i plati, kao što se kod stolara naruče i plate prozori. Jasmina to dugo nije razumela, a zatim se „desio“ naš „Ljubavni roman u dve priče“. Mnogo smo mu se radovali i radujemo mu se još uvek. Te dve priče su se dugo tražile dok se najzad u ovoj knjizi nisu spojile. Mislim da narudžbine ove vrste ne bi trebalo da čude. Kada su mogli naručioci prošlih vremena da se obrate jednom slikaru fresaka, jednom Mikelanđelu, ili Mocartu sa zahtevom da za njih izrade ikonu, oslikaju tavanicu, ili komponuju rekvijem, zašto bi to danas bilo čudno?

Jasmina: U slučaju našeg „Ljubavnog romana u dve priče“, ja kao naručilac priče, prerastam jednog trenutka u pisca pripovesti o naručenoj priči, postajem druga nedostajuća polovina androgine celine. Roman tako dobija ozbiljna netrivijalna obeležja prerastanja privatnog u javno i obrnuto. Nekome možda u ovom vremenu jevtinog žutila svega i svačega cela ideja može da izgleda kao šarena hirovita vrteška zabavnog parka, ali iza nas i naše knjige stoji ljubav, iskrenost i profesionalizam. Takoreći, raritet u vremenu u kojem živimo. Osim toga, to je roman o nastanku jednog književnog dela i istovremeno o ljubavnom odnosu dva pisca.

Iz čega izrasta bračna (ne)vernost?
Milorad: Iz (ne)dovoljne brige za budućnost. Dok se ljubav menja, dotle ima budućnost.

Jasmina: Iz nesigurnosti u samog sebe, ako je reč o neverstvu. Iz dosade, zbog nedostatka ljubavi, zbog nekog stresa, iz avanturizma... Postoji milion razloga. Opravdanih i neopravdanih. Teško je suditi o tuđim životima, kad jedva da smo u evoluciji dospeli do stadijuma da pomalo počinjemo sami sebe da razumemo.

Ako smo zbog samozaljubljenosti izgnani iz raja, kako kaže Jasmina, može li se ostvariti skladan život u dvoje bez mučenja, odnosno bez pozicije žrtve?
Milorad: Đačka pošalica kaže da nema ljubavi bez tuge i bola. Važno je šta preteže. A naša poslovica iz XVIII veka savetuje: „Dokle lađa pliva, dotle je čuvaj!“ (Posle je kasno).

Jasmina: Ovo je vrlo ozbiljno pitanje i suštinski dotiče epohu u koju smo zakoračili. Mislim da je završen dvehiljadugodišnji period besmislenog žrtvovanja. Govorim o nečemu što smatram viškom žrtvovanja. Neprinošenje sebe u svakom trenutku na žrtvenik svega i svačega nije sebičluk, nego zdrava ljubav prema samom sebi.

Zoran Simjanović
Doba nevinosti rokenrola
Nedavno je u izdanju „Narodne knjige“ na tržištu blesnula izvrsno opremljena knjiga najkreativnijeg i najzastupljenijeg srpskog kompozitora vizuelne ere - Zorana Simjanovića. Knjigu „Kako sam postao (i prestao da budem) roker“ posvećuje četrdesetogodišnjici formiranja prve postave grupe „Siluete“, što se smatra početkom pravog rokenrola u Srbiji.

Kao jedan od osnivača te grupe, a zatim i kao klavijaturista grupe „Elipse“, koja je prva etablirana u javnosti i u medijima kao „rok fenomen“, Simjanović svedoči o teškim predrasudama sredine u kojoj deluju, ali i o prvim komercijalnim uspesima rokenrola; svojoj porodici kao personifikaciji srpske građanske porodice u vremenu revolucionarne isključivosti i nasilja; o stotinama mladih nadarenih pojedinaca koji započinju utakmicu sa „socijalističkom muzikom“: ruskim horovima, meksikanskom kuknjavom, festivalskom zabavnom muzikom i tzv. urlatorima.

Tako knjiga postaje miks Nušićeve „Autobiografije“, bedekera Beograda šezdesetih i pop rok enciklopedije epohe. Rokenrol Srbija nevino se i snažno pomalja u Simjanovićevoj knjizi, nakon što je sa ćoškova ulica i iz unutrašnjih dvorišta proteruju milicajci i bačene teške tegle zimnice, ali je prihvataju mediji i publika, posebno nakon Gitarijade 1966, gde su „Elipse“ bile pobednici.

I, zašto ste, dakle, postali a zašto prestali da budete roker?
- Postao sam jer nismo imali ploče koje smo voleli, a pošto smo znali da sviramo onda je bilo jedino moguće da ih noću slušamo na Radio Luksemburgu - da bi sutra, u društvu, svirali pesme sa „Top tventija“. A zašto sam prestao čitaoci će utvrditi i sami; ali ukratko, to se desilo kad sam upisao Muzičku akademiju i prestao da se pojavljujem na sceni.

Koliko vas je klasično muzičko obrazovanje odredilo u radu prvih srpskih (pa i balkanskih) rokenrol grupa?
- Mislim da je greška što kod nas ne postoji džez, pa ni estradna akademija, što je praksa u čitavom svetu. Ovde, na našoj akademiji, moraš da budeš veoma pametan, pa da iskoristiš ono što ti se nudi kao znanje, a da ne podlegneš šablonu. To malo ljudi može da uradi. Znao sam neke koji su mogli iz mesta da improvizuju fugu, ali nisu znali da se otprate u „De si dušo, de si rano“. Taj deo je uvek „falio“ našoj akademiji.

Da li je istorija rokenrola istovremeno i istorija muzičke tehnologije?
- Svaka istorija je i istorija tehnologije. Mi smo uvek imali problem sa tehnologijom. Naročito nas je satrla poslednja decenija sa sankcijama. Uz pomoć tehnologije mnoga dela mogu da blesnu novom lepotom. Trenutno radim na tehnološkoj obradi koncerta koji su „Siluete“ i „Elipse“ povodom izlaska knjige pre mesec dana. Tri nedelje sam snimak tonski obrađivao sa svojim saradnicima Zoranom Uzelcem i Dobrivojem Milijanovićem i to će biti prvi koncert u istoriji ove zemlje, a možda i Balkana koji je obrađen u sistemu stereo saraund 5+1. Novinari će ovo moći da vide i čuju na specijalnoj projekciji u „Kinoteci“. Nažalost, na našim TV kanalima u nedelju 26. decembra gledaoci će moći da ga slušaju u mono verziji, a u sistemu 5+1 tek za nekoliko godina, kad televizije nabave novu opremu.

Zašto svoju kompozitorsku kreativnost niste iskazali i u „Elipsama“ i zašto ste bili samo reproduktivci i prvi srpski rok tezgaroši?
- „Tezgaroš“ kao pežorativni izraz uopšte ne pozdravljam. Mislim da je za svaki uspeh potrebno mnogo rada, mnogo kopiranja (to je radio i Bah) i mnogo tezgi. Tako se stiče rutina i pohađa važna škola. Kad je reč o kompozitorskoj kreativnosti u rok muzici - jednostavno je nisam video. Poput Fridriha Velikog koji je više voleo rzanje svog konja nego operu na nemačkom, milije mi je bilo da izvodim dobre rok kompozicije na engleskom nego da komponujem neke imitacije - i to na srpskom. Nisam to radio ni kasnije osim kada su potrebe nekog filma tako nalagale, poput kompozicija za film „Nacionalna klasa“(„Flojd“, „Zašto“, itd.)

Šta se promenilo nakon Gitarijade 1966. u vezi sa novom kulturom mladih? Da li je bilo incidenata?
- Tuča je bilo, ali već sam rekao, tukle su se bande iz određenih krajeva (Sarajevska, Bulbulder, Dorćol...), mi smo od svih njih bili zaštićeni. Tuče su bile za današnje vreme džentlmenske. Lično, drogu kod tadašnjih muzičara nikad video nisam, niti sam je ikad sa drugovima probao.

NADIN GORDIMER, BELA ŽENA SA VETROVITOG RTA DOBRE NADE
Hroničar pokojnog građanskog sveta
Jedan je od najvećih protivnika aparthejda, sarađivala sa najslavnijim političkim zatvorenikom druge polovine 20. veka Nelsonom Mendelom, često zabranjivana, ali i širom sveta nagrađivana

Ako se negde u Evropi vodilo računa o književnosti sa raznih meridijana, sa svih mora i okeana, sa svih ostrva i kontinenata, onda je to bilo u našoj zemlji, ma kako se ona zvala i na našem jeziku. Nas je iz zatvorskih rešetaka autističnog evro(po)centrizma na neki način ipak oslobađao Pokret nesvrstanih i težnja da se zauzme pozicija predvodnika tzv. Trećeg sveta. Ako su političke posledice svih tih napora u najboljem slučaju bile neznatne, a ponekad i komične, kulturne i kulturološke posledice tog dugotrajnog angažmana mogu biti samo za pohvalu. Ne treba smetnuti s uma da smo među prvima na zapadnoj hemisferi, uz minorna delca iz senegalske proze i nikaragvanske poezije, dobijali i prave bisere velike indijske i egipatske literature. A to prvenstvo je na početku moderne istorije sveta dugo bilo monopol kolonijalnih sila.
Južnoafrička literatura je, međutim, i u tako otvorenom i radoznalom prostoru kakav jeste bio duhovni ambijent iz naše mladosti u Titovoj i titoističkoj Jugoslavije, dosledno ostajala u zapećku. Najlakše bi bilo ostati ideološki dosledan pa tvrditi da mi nismo hteli da imamo nikakva, pa ni najbezazlenija, dakle kulturna posla sa državom kojom upravlja rasistički režim i vladaju poslednji aparthejdski zakoni na planeti Zemlji, oni isti koji su u nacističkoj Nemačkoj, fašističkoj Hrvatskoj, ali sve doskora i u demokratskoj Americi navukli prezir i gađenje celog slobodoumnog sveta. To bi mogla da bude istina, ali istina je i to da ova daleka zemlja na samom jugu, ili kako se egzotičnije kaže, na “rogu Afrike”, kod Rta dobre nade, gde se mešaju vode dva najveća okeana, jer ga i Atlantik i Pacifik zapljuskuju istovremeno, zemlja belih Bura i belih Engleza, koju hiljade kilometara žarke afričke pustinje i prašume dele od belih Arapa na severu Afrike, sve doskora nije ni davala baš neka recentna dela za svetsku literarnu riznicu, da bi ih tek na prelazu iz prošlog u ovaj vek dala toliko da su njeni stvaraoci zgrabili i dve Nobelove nagrade za književnost. A to su danas jedan od najtiražnijih i najbogatijih pisaca na planeti profesor DŽon Kuci i njegova prethodnica Nadin Gordimer, čijim najboljim romanom “Priča mog sina” završavamo ovaj naš izdavački poduhvat - književnu kolekciju “Dnevnik svaki dan – nobelovci zauvek”.
Južnoafrička književnica Nadin Gordimer rođena je 1923. i školovala se u Johanesburgu, tom glavnom i velikom gradu koji upija u sebe sve kontroverze rasistički “uređene” države – veliku moć i totalni, sveobuhvatni ekskluzivizam belaca i potčinjenost i dalju marginalizaciju crnog stanovništva – i valjda je i zato rano počela da piše i objavljuje svoju uvek angažovanu prozu. Jedan je od najvećih protivnika aparthejda, a zbog dubokog proživljavanja južnoafričke stvarnosti i direktne saradnje sa najslavnijim političkim zatvorenikom druge polovine 20. veka Nelsonom Mendelom često je zabranjivana, ali širom sveta nagrađivana, pa i Nobelovom nagradom 1991.
Većinu privilegija zatvorenog sveta belih gospodara na rogu crne Afrike oslikala je još u svom prvom “bildungs” romanu pod naslovom “Dani ležanja”, da bi u “Pokojnom građanskom svetu” još izrazitije osudila sve stvarne aspekte potpuno podeljenog južnoafričkog društva i pokazala korozivni učinak rasizma. Pitanja savesti, odnosa belaca i crnaca, muškaraca i žena, gospodara i slugu, klaustrofobičnost i krutost kolonijalnog života i razočarenje u liberalizam kao sredstvo borbe protiv aparthejda, glavne su teme Nadin Gordimer, ne samo književne nego i životne, donose joj moralne krize i intelektualne nedoumice, pa se slavna spisateljica sve više bavila i neposrednom političkom borbom. Što je aktivnija na društvenom planu i javnoj sceni, isto tako je, a nekako istovremeno, na književnom planu sve više zanima umetnost pisanja i teorija romana, kao da u literaturi traži odmor, bekstvo i oduška od nepodnošljive južnoafričke stvarnosti. To je odvodi od realističkih oblika pisanja i prosedea ka složenijim fikcionalnim oblicima i narativnim strategijama, a tu se dešava i tako prirodni pomak od tradicinalnog evrocentrizma ka autentičnoj afričkoj kulturi. U tom sukobu ličnog i javnog života tek se izdaleka dotiču postmodrnizam i feminizam, iako naizgled ne odoleva opisima ženskih sudbina. A slikanje intenzivne južnoafričke stvarnosti mnogo joj bolje uspeva od utopističkih, fikcionalnih varijanti zamišljanja i predviđanja budućnosti.
“Priča mog sina” izlaže istoriju crnog dečaka Vila, koji svog oca, crnog učitelja, zatiče na delu sa ljubavnicom Hanom, pri tom još i belkinjom, na izlasku iz bioskopa u predgrađu Johanesburga. Iz tog ambijenta porodične katastrofe, u koju su uvučeni svi – i majka Aila, i sestra Beba – odvija se privatna i politička drama, jedna burna hemijska reakcija u kojoj se razlažu rasni, politički i lični svetovi. A cela priča je puna neke neizrecive tuge, jer je Vilijevom ocu bela ljubavnica, aktivistkinja ko zna kakve dobrotvorne organizacije za pomoć ugroženom crnačkom stanovništvu, samo simulacija za sav neostvaren život zbog boje kože i užasnog siromaštva roditelja. A on je stigao iz neverovatnog ambijenta – iz srednjeg veka, koji je u njegovoj domovini trajao takoreći do prekjuče, što je neverovatno i nama što smo iz njega izašli samo nešto ranije, a pri tom znamo da su Rusi iz feudalizma (koji su socijalizmom zvali) izašli tek juče. Ni u Južnoafričkoj uniji crnci nisu imali lične karte, nego samo dozvole nekih lokalnih gradskih vlasti da po danu mogu da uđu u grad, na posao, a noću da se obavezno vrate u okolna sela, kao što ni Rusi do pre samo 15 godina nisu smeli da putuju izvan granica svog komunističkog feuda.
Vilijev otac je bio prvi pismen čovek u svojoj porodici i u celom svom plemenu. Niko nije znao ni odakle su ni kada su ovamo stigli, jer grube ruke njegovih dedova i pradedova nisu pisale pisma ni vodile beleške dok su radili na poljima gde su se na površinskim kopovima vadili i prosejavali dijamanti (takozvani aluvijalni dijamanti). Imali su jednu fotografiju - pradeda na dijamantnom polju - uslikanu nadzornikovom veštinom, njegovim okom i rukom, koja je bila mnogo starija od svih pisanih dokumenata u porodičnoj arhivi, a usmena porodična istorija je već otišla u grob. I sad, Vilov otac nadeva sinu ime po Viljemu Šekspiru, čija sabrana dela drži u ormanu kuće sa sobama bez patosa i svaki tom nepogrešivo skida iz vitrine naslepo, jer su se zlatna slova na hrbatima knjiga odavno izlizala i pootpadala. Te “knjige koje su upile hladnu mošt papira i miris drveta od polica u kojima se drže, kao što rakija dobija miris od bačve u kojoj zri”. I samo mu još zagrljaj bele žene treba, ali ne što je gladan ljubavi, nego da svetu i sebi samom potvrdi da je odskočio od onih poniženih predaka i tako se belim gospodarima osveti za sva zla koja su mu naneli.
Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Hrabro srce

* Rođena je u imućnoj porodici u Springsu, gradiću nadomak Johanesburga; otac joj je poreklom bio letonski Jevrej, a majka Britanka
* Počela je da piše još u devetoj godini, a prva njena priča “Dođi sutra ponovo” štampana je u dečjoj rubrici johanesburškog magazina “Forum”, kad joj je bilo tek 14
* Godinu dana je studirala na univerzitetu u Johanesburgu, ali nikad nije diplomirala, jer je majka smatrala da ima slabo srce, te je sigurnije ako boravi kod kuće
* Do 20. godine kratku i angažovanu prozu objavljivala je jedino u lokalnim književnim listovima, dok 1951. njen talenat nije otkrio tiražni “NJujorker”
* Mada je bila jedan od osnivača Kongresa južnoafričkih pisaca i zato trpela težak pritisak režima aparthejda, nikad nije ozbiljno razmišljala da negde potraži egzil, kao brojni umetnici i intelektualci
M. Lazović

ZAŠTO BAŠ … Nadin Gordimer
Na udaru cenzure

“Umetnost je na strani potlačenih, kaže Nadin Gordimer u jednom svom eseju, podstičući na razmišljanje pre nego što se odbaci jeretična ideja o slobodi umetnosti. Da je umetnost slobodna, pita se ona, kako bi mogla da postoji kod ugnjetavača? Slaže se sa Oktavijom Pazom da je važno ponovo pridobiti značenje reči, kao prvi korak ka kritičkom procesu. Imala je hrabrosti da piše kao da cenzura ne postoji, pa su joj knjige zabranjivane jedna za drugom. No, za nju su najvažniji ljudi koje je ona osvojila i koji su osvojili nju. NJihovi životi, njihov raj i pakao, koji su je obuzeli.
Prenoseći na čitaoca snažni osećaj autentičnosti, ona čini vidljivim eksremno komplikovane i potpuno neljudske uslove života u vreme rasne segregacije. Oseća političku odgovornost i ne zazire od njenih posledica, ali ne dozvoljava da je ugrožava kao pisca: njeni tekstovi nisu agitatorski, niti propagandni.
LJudi su važniji od principa. Nijedno istinski živo biće ne može ostati neutralno. Niko ne poseduje svu dobrotu i niko nema monopol nad zlom. Ironiji ne treba nikakav podstrek. Deca koja se pronalaze, rado se sreću na pola puta. Moć ljubavi potresa planinu - samo su neke od svevremenih misli Nadin Gordimer.”
(Deo inaugurativnog
obrazloženja Švedske akademije)

Genije koji je mrzio seks

Ukrajinac Nikolaj Vasiljevič Gogolj stvorio je modernu rusku književnost. Velikanima ruske proze od Dostojevskog do Bulgakova glavno nadahnuće je upravo Gogolj. Priča o Gogolju jest priča o tragičnom talentu, misticizmu i ludilu, o rukopisu koji je izgorio, o nosu i šinjelu, o revizoru i mrtvim dušama

Dostojevski je, čini mi se, autor besmrtne rečenice koja ponajbolje sažima Gogoljevu revolucionarnu ulogu u modernoj ruskoj književnosti: "Svi smo mi izišli iz Gogoljevog Šinjela." U zavisnosti od prevoda, Šinjel je ponekad i Kabanica. Branimir Donat tako veli: "Danas više uopće nije sporno da li je Gogoljeva Kabanica doista čudesna. Očigledno, iz njezina okrilja izišla su sva najznačajnija djela ruske književnosti. Kao iz mitskog roga obilja gotovo već stoljeće i po izlazi iz njezine sjene povorka pisaca i djela koja ruskoj književnosti osiguravaju značenje i ulogu velike literature."

I zbilja, sve do pojave Gogolja ruska je književnost u odnosu na evropske i svjetske tokove bila provincijska i bezmalo beznačajna, a Gogolj ju je instantno lansirao na globalne umjetničke vrhunce, učinivši da čak i danas u kafanskim razgovorima sredovječnih intelektualaca pojam književne vrijednosti budu ruski klasici.

A kako to književna i povijesna ironija već znaju udesiti, Gogolj po nacionalnosti uopće nije Rus. Tvorac moderne ruske proze bio je, naime, Ukrajinac.

Život Nikolaj Vasiljevič Gogolj rodio se posljednjeg dana marta mjeseca 1809. godine u ukrajinskom mjestu Veliki Soročinci. Djetinjstvo je proveo na roditeljskom imanju, a smatra se da mu je prve literarne poticaje dao njegov otac, koji je u slobodno vrijeme pisao vodvilje na ukrajinskom jeziku.

Nikolaj Gogolj postat će pisac, no jezik njegovog izraza bit će ruski, i on će tako nedvojbeno biti dijelom ruske književnosti. Kako kaže Mirko Kovač - u književnosti je pripadnost jezično pitanje, a ne nacionalno. Već u gimnaziji Gogolj će pokazati umjetničke sklonosti. U tim tinejdžerskim godinama već se bio formirao njegov samotnjački karakter, a njegovi školski drugovi dali su mu nadimak tajanstveni.

Sa dvadeset godina odlazi živjeti u Petrograd, a u književnost ulazi stihovima kojima se i nije proslavio. Uskoro će poći na gotovo tradicionalno rusko književno hodočašće u inozemstvo: na tom prvom putovanju odlazi u Njemačku, u Lübeck, Travemünde i Hamburg. Po povratku se pokušava zaposliti u teatru, ali je taj pokušaj bio jalov. Zaposlio se kasnije kao činovnik, a poslije toga bio je profesor povijesti na Petrogradskom univerzitetu.

Gogolj i dalje mnogo putuje: u Švicarsku, Francusku, Italiju, no ipak umire u Moskvi četvrtog marta 1852. godine, shrvan bolešću od duše.

Revizor mrtvih duša Gogolj je bio dobar prijatelj sa Aleksandrom Sergejevičem Puškinom. Postoji jedna anegdota u vezi s ovim prijateljstvom vrlo zanimljiva u kontekstu značenja inicijalne ideje za književno djelo. Kažu, naime, da je Puškin Gogolju u razgovoru dao fabule za dva njegova djela što su uz pripovijetke vrhunac njegovog opusa: Revizor i Mrtve duše.

Revizor je maestralna i besmrtna, uvijek aktualna komedija, a roman Mrtve duše, koji je sam Gogolj krstio poemom, jedno je od ključnih djela ruske proze. Gogolj je svoj roman bio zamislio u trodijelnom obliku po uzoru na Božanstvenu komediju, međutim ono što književnost danas ima pod nazivom Mrtve duše samo je prvi dio zamišljene kompozicije. Zna se da je Gogolj bio napisao i drugi dio, no u to vrijeme njega već bijaše dobrano uhvatila svojevrsna duševna zbrka, podlegao je do kraja vjerskom fanatizmu i nekakvoj mračnoj mistici, te je rukopis drugog dijela Mrtvih duša osobno spalio.

Usprkos svemu, priča o Čičikovu je besmrtna. Priča je to o pikarskom junaku našeg doba koji u ruskoj provinciji želi kupiti "mrtve duše" kmetova da bi na ime njihovog broja i nepostojećeg imetka podigao zajam i tako se obogatio. Ova naoko fantastična priča bogato je historijski dokumentirana i zna se da je u onovremenoj Rusiji zbilja bilo slučajeva kupoprodaje "mrtvih duša". Knjiga je izvanredno živopisna slika ondašnje Rusije, u književnom smislu avangardno moderna. I nije uopće slučajno da je Gogolj svoj roman nazvao poemom. Kako kaže Predrag Čudić, klasični je roman nasljednik epa, a moderni roman slijedi poemu jer, kao i poema, pripada epsko-lirskom žanru.

Mrtve duše i u kontekstu svjetske književnosti predstavljaju jedan od prvih modernih romana.

Šinjel i Nos Znamenita rečenica Dostojevskog o Gogolju i Šinjelu bit će nam jasnija znamo li da je prvi roman Dostojevskog Bijedni ljudi direktna protuknjiga Gogoljevom Šinjelu, a u kontekstu one legendarne Borgesove teze da se knjiga bez protuknjige smatra nepotrebnom.

Protagonist Bijednih ljudi Devuškin doslovce je nezamisliv bez Gogoljevog Bašmačkina; Bijedni ljudi su literarni odgovor Gogolju, odnosno Šinjelu. Ova je Gogoljeva priča do dana današnjeg ostala amblematična za njegov opus i rusku književnost u cjelini.

Ne treba, međutim, misliti da Gogoljev utjecaj ostaje zarobljen u ruskom jeziku i u devetnaestom stoljeću. Jedan od najzanimljivijih suvremenih britanskih pisaca Hanif Kureishi u svojoj knjizi Ponoć cijeli dan jednu (po mnogima najbolju) priču ispisuje varirajući Gogoljevu pripovijetku Nos.

Kureishijeva priča zove se Penis i već samim naslovom nudi karakteristično tumačenje Gogoljeve pripovijetke. Život Nikolaja Vasiljeviča Gogolja tragično je obilježen ludilom i ranom smrću. U posljednje vrijeme, međutim, Gogolja se vrlo često spominje u kontekstu njegove nepojmljive hladnoće spram žena. Mnogi biografi tvrde da Gogolj nikad nije upoznao spolnu ljubav, da nikad nije spavao sa ženom, i u tom smislu porede ga s Kantom.

U jednoj svojoj kolumni Epštajn veli kako je znakovito da su modernu filozofiju i modernu književnost stvorili - djevci. Naravno, ovaj podatak mnogi su iskoristili da bi u Gogolju prepoznali zamaskiranog homoseksualca. Czeslaw Milosz protivi se ovakvom pojednostavljivanju i mudro veli: "Nije im nekako padalo na pamet da uvijek postoji brojna grupa ljudi, muškaraca i žena, za koje bi se jednostavno moglo reći da ne vole seks. Kako se polazilo od pretpostavke da su svi dužni voljeti seks, pomanjkanje zanimanja ili, recimo, urođena hladnoća mogli su jedino biti posljedicom najrazličitijih povrijeđenosti i smetnji."

Milosz zaključuje da Gogolj nije želio biti prisiljen na dodir. Svoje čitatelje, međutim, Gogolj i danas navodi, gotovo pa prisiljava, na skoro oksimoronski spoj osjećanja, darujući im jednu zaraznu bittersweet emociju. Svaka smiješna priča ponovnim čitanjem sve više navodi na plač, tako je nekako govorio Gogolj, a na grobu mu piše: "Smijao sam se rodu ljudskom, ali kroz nevidljive suze."

Moderna književnost nezamisliva je bez Gogoljevog djela. Branimir Donat je ispravno primijetio da se književnost apsurda (Dostojevski, Kafka, Bulgakov itd.) rodila "iz trpkog smijeha Gogoljeva". Već i to je dovoljno da se Gogolja danas čita s više interesa nego ogromnu većinu suvremenih pisaca. Trpki smijeh - postoji li autentičnija emocija našeg vremena?

Košmar ljubomore i usamljenosti


«...i da je u svakom slučaju, bio samo jedan tunel, mracan i usamljen:
moj tunel, tunel u kome je proteklo moje djetinjstvo, moja mladost, ceo moj život.»

Kultni roman argentinskog pisca Ernesta Sabata “Tunel” govori o zločinu iz strasti. Glavni junak romana, slikar Kastel priča o zločinu iz ljubavi, a svaka njegova rečenica je slika ludila koje sve više i više raste. Ipak, to ludilo ima neku svoju unutrašnju logiku, pa se čini da je Kastel izgubljen u nekom tunelu čiji zidovi postaju s vremena na vreme providni, omogućavajući mu da vidi druge ljude kako se kreću i žive. Kastel je nesposoban da se uklopi u život koji ga okružuje, a njegova usamljenost, očajnička zatvorenost u sebe i svoj svet, dovode do drame. Njegova bolesna mašta stvara paranoičnu atmosferu koja kulminira u zločinu... Stil kojim je napisan roman, hitrina rečenica, izuzetno snažno dočaravaju ovaj košmar ljubomore i usamljenosti. Sa svojim prvim romanom “Tunel”, Ernesto Sabato je stekao veliku popularnost i u rodnoj Argentini i izvan nje. Ovaj roman, objavljen 1948. godine, ubrzo je preveden na francuski i engleski, a potom i na druge svetske jezike. Pored Borhesa, Ernesto Sabato je jedan od najpoznatijih argentinskih pisaca.
Sabato je napisao samo tri knjige, cak ih zovu trilogijom Prvi roman: Tunel, zatim O junacima i grobovima i na kraju Abadon, andjeo uništenja. Sva tri su objavljena kod nas. I to npr. Tunel su objavili i Rad u ediciji Rec i misao i Plato, cak i Dereta. A sada izašao je i u ediciji XX vijek nezavisnog dnevnika Vijesti Bajo pogledaj kako izgleda Sabato – on je 1911. godište. I izgleda da je još uvijek živ.

Sabato je, inace po struci fizicar. I nakon II svjetskog rata prelazi u – metafizicare. Onda, interesantno je da ima albanske korijene – potomak je italijanskih doslejenika koji su opet potomci albanskih doseljenika, koji su opet potomci ko zna ciji...

Marija ima muža, koji je slijep. Kada Kastel, nakon ubistva dolazi, izbezumljen kod njega, i govori mu šta je uradio, ovaj ga juri po sobi, pada, diže se, govori – bezumnice, ponavlja to stalno – bezumnice, bezumnice...

U Špancji je snimljeni TV film u trajanju od 60 minuta – po ovom romanu.
U Argentini Sabata velicaju kao Anti-Borhesa, to je po nekima veliki kompliment.

Kada je izasao, roman Tunel je pobrao aplauze i od Kamija, npr. pa od Tomasa Mana, Greama Grina.

U romanu se pominje i jedno slikarsko platno – žena sa djecom – na uglu je prozor, u prozoru se vidi plaža i jedna žena koja gleda pucinu. Taj detalj je poluga romana – zbog tog prozora se njih dvoje i pronalaze.
Sabato i Borhes su se sretali nekoliko puta, i njihovi razgovori su publikovani.
Inace Ernesto Sabato je bio protiv argentinske vojne hunte i jedno vrijeme je vodio komisiju koja se bavila nestalim licima. Dolazili su dzipovima i odvodili ljude, i kada se porodica žali policiji, tamo im kažu da nemaju pojma o tome, kažu im – mora da su sami pobjegli pošto su ionako neprijatelji sopstvene zemlje... Pripadnici argentinske vojne hunte su ubijali svoje protivnike, tako što su ih iz helikoptera bacali u Atlantski okean. Sabato je bio clan Komunisticke partije ali samo do 1934. – zbog stanja u SSSR-u i logora u Sibiru, napustio je partiju.

Ernesto Sabato je u prvim godinama bio naucnik, radio u laboratoriji Kiri, cuvenoj, u Parizu. “Zašticen u jasnom gradu kula... teritoriji Svjetla... u vještackom raju idealnih objekata” – tako je on opisivao svoje naucnicke aktivnosti. 1938, razocaran, još jednom, izgubivši vjeru u Nauku, onda kada je shvatio da šampioni Progresa i Nauke ne žele da oslobode covjeka od patnje i fizicke i metafizicke, vec da je buducnost mehanicko ubijanje i klanje, kao i naucna egzekucija miliona ljudskih bica u II svjetskom ratu.


Ernesto Sabato želi da bude sahranjen na ovoj zemlji sa samo jednom rijecju na grobu:
MIR

KAKO JE UMORNA EVROPA UZDISALA I IZDISALA ZBOG „SVETSKOG BOLA” MORISA METERLINKA
Ugodni razgovori sa inteligentnim cvećem
U remek-delu „Plava ptica” savršeno dobro funkcionišu dijalozi Psa, Mačke, Plamena, Vode iz slavine i pogotovo
Mleka, koje je upravo razbilo lonac u kom je držano

Mali je, ali ne neznatan, nego baš upadljivo značajan udeo belgijske književnosti u velikoj knjizi svetske literature, koja je u stalnom nastajanju, pa bi knjiga belgijske književnosti mogla da spadne i na dva-tri slova – Šarl de Koster, pisac „Tila Ojlenšipigela”, Verharen, Meterlink ili potonji veliki francuski pesnik Anri Mišo – ali sumnjam da bi flamanske ili valonske povesničare to moglo preterano da uzbudi, svikle odavno na udoban položaj u zaleđu velike francuske literature i još od ranog srednjeg veka ne samo nepoštovanje nego nepriznavanje i nepoznavanje nacionalnih granica.
Jedini nobelovac među njima Moris Meterlink (1862 - 1949) ugledao je svet u živopisnom Gentu, među najslikovitijim i najslikanijim kulisama velikog flamanskog slikarstva, a smrtonosnoj bolesti dijagnosticiranoj kao „simbolizam u književnosti” podlegao je u Parizu, najvećem tadašnjem središtu te epidemije i neugasivom žarištu, odakle će ona kontaminirati vasceli stari svet 1885/6. Potomak stare flamanske porodice i pitomac isusovačkog liceja počeo je pesmama simbolističke estetike, prožetim hrišćanskim misticizmom, da bi se proslavio dramama „Peleas i Melisanda”, sa radnjom iz bajkovite prošlosti, zapravo preuzetim klasičnim mitom o Tristanu i Izoldi, i senkom melanholije i neizbežne propasti, za koju se i danas smatra da je, mada pisana u prozi, možda najuspelija poetska drama 19. veka, i „Plavom pticom”, alegorijskom fantazijom o potrazi za srećom. NJegov pesnički senzibilitet, koji se najviše približava onom što se uslovno može nazvati novim „svetskim bolom” (ah, taj nezaobilazni Geteov „NJeltschmertz”) od početka se oblikovao kroz neme razgovore sa cvećem u zagušljivim staklenicima njegovog oca. A njegov simbolizam je istovremeno duboko prožet hrišćanskom mistikom, po čemu je duhovno veoma blizak Uismansu i Vilijeu d’ Il Adamu, a kasnije i, verovatno namerno, engleskom moralisti Tomasu Karlajlu i američkom misliocu i državniku Ralfu Valdu Emersonu.
Meterlinkova osnovna slika je duša zarobljena u „modroj dosadi” staklenika, gde pesnikove čežnje, želje i strasti bolećivo žive i, naravno, venu. Uz te izazove bujne ali i mlohave vegetacije svuda su i glasovi neobičnih simboličkih životinja (“žuti psi mojih grehova”, „beli jeleni naših laži” ili „ljubičaste zmije mojih snova”), kao i pravi defile nesrećnih junakinja iz njegovih budućih pozorišnih komada. Meterlink nadahnut flamanskim folklorom, oživljava prošlost i zaboravljene pesme i svojim dugim rečitativima postiže gotovo magičnu moć u Evropi s kraja najudobnijeg veka u modernoj istoriji sveta. U njegovim stihovima simbolizam je dostigao poseban izraz, a već uvodna pesma u čuvenoj zbirci „Topli staklenici” prenosi čitaoca u pesnikov svet, gde se misli gladne princeze mešaju sa mirisom etra na vrelom suncu:
“O, stakleniče u sredini šuma!
S tvojim vratima svagda zaključanim!
Sa svim onim što pod tvojim krovom biva
što mi se u duši podudara s tobom!”
Bili su to stihovi koje je udisala valjda cela razmažena starica Evropa, s kojima je uzdisala i pomalo izdisala.
Najznačajnijim se, međutim, smatra Meterlinkov doprinos simbolističkom teatru. U pozorišnoj istoriji zabeležen je kao osnivač „magičnog teatra”, koji se zasniva na teorijama simbolista i graničnoj hrabrosti u prožimanju dekora i radnje, misticizma i realnog sveta. Šta više treba reći nego pogledati kako se na samom otvaranju njegovog remek-dela „Plava ptica” kao likovi i junaci koji govore, delaju i dobro funkcionišu javljaju Pas i Mačka, pa i Plamen, Voda koja izlazi iz slavine i pogotovo Mleko koje je upravo razbilo lonac u kome ga drže. I sve to funkcioniše, bez obzira na pomalo naivan i malo više izveštačen izraz. To je istovremeno i doba uvođenja raznih, senzacionalističkih i zapanjujuće provokativnih svetlosnih efekata, pa još zahvaljujući prodoru novog izuma i pogotovo nove mode – elektrike – i na evropske, naročito pariske i druge francuske scene, a kad se raspolaže i takvom sugestivnom magijom, nije neobično da se svim tim raspoloživim rekvizitarijem ustane protiv „realističkog i naturalističkog slikanja svakodnevice” u pozorištu.
Meterlink je, kad je već uveliko postao moda, namerno bio i pomodni pisac, a njegova slava se širila Evropom s početka 20. veka. Na „Peleasa i Melisandru” muziku je napisao oduševljeni Debisi i tako definitivno dramu ovekovečio, a „Plava ptica” je od Limijerovih vremena do danas privlačila i nadahnjivala filmske stvaraoce, inspirisala nadrealiste, pa čak i Joneska svojim nekoherentnim dijalozima sumnjive i uvek otvorene logike i namerno ravnom i istanjenom psihologijom likova. Kod već naširoko proslavljenog dramskog pisca i pesnika najveću popularnost su dostigle njegove knjige o prirodi: „Život pčela” (1901), „Inteligencija cveća” (1907) i „Život mrava” (1930), koje nisu naučna dela, nego zbirke opsežnih eseja sa pesničkim i filozofskim digresijama na nadahnuto opisane živote insekata i cveća, a takav pristup toliko „ozloglašenog” simboliste pustio je na volju čitalačkom publikumu da u tom štivu svako nalazi i ono čega baš i nema, da bi se i sam Meterlink danas mogao prevrnuti u grobu da sazna šta je sve to hteo da kaže. Ali, i Pikaso je u svojim pariskim godinama, kažu, profitirao kod stolara kad mu je nacrtao kakvu radnu sobu želi pa pitao tišlera koliko će ga sav taj nameštaj koštati. „Ništa, maestro, samo mi ostavite nacrt. I potpišite ga!”
Eto šta sve možeš u Parizu – kad si Pikaso. I šta možeš u botanici i zoologiji - kad si Meterlink. Zamislite da je Tolstoj pisao o lakoći „adidas” patika, kako bi se one danas prodavale. Kao Meterlinkove „Pčele”, „Mravi” i „Inteligentno cveće”. Kakvo cveće, molim vas, pokažite mi – danas, i ovde, u Srbiji – inteligentnog čoveka. Ili za ministre prosvete i kulture postavite – cvećku.

Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Puno i dugo ime belgijskog klasika je Moris Polidor-Mari-Bernar Meterlink
* Po želji roditelja diplomirao je pravo i jedno vreme radio, istina bez mnogo uspeha, kao advokat u rodnom Gentu
* Žoržet Leblank, glumicu i opersku pevačicu upoznao je 1895. i mada ona nije mogla da dobije razvod od svog supruga Španca, živeo je sa njom u Parizu naredne 23 godine, dok nije upoznao Rene Fahon, koja je igrala u jednoj od brojnih insenacija “Plave ptice”
* Leblankovoj je posvetio mnoge pozorišne komade, pa kad je Debisi konponovao “Peleja i Melisandu” i ulogu umesto njegove supruge dodelio Amerikanki Meri Garden, Meterlink je toliko pobesneo da je poželeo neuspeh ovoj operi, koju je kritika zaista samlela
* Mada trajno fasciniran Parizom, od njegovih književnih salona, bežao je u Sent-Vondril, staru normansku opatiju koju je kupio i spasio od vandalizma, dok je zimi utočište tražio u blagoj klimi Grasa, grada poznatog po cveću i vili “Pčela” kraj Nice
* Tokom Prvog svetskog rata održao je mnoga pacifistička predavanja po Evropi i Americi
* Sa nepunih 49 godina jedan je od najmlađih laureata u istoriji Nobelove nagrade
* Belgijski kralj Albert dodelio je Meterlinku 1932. titulu grofa
* Pred sam početak Drugog svetskog rata otputovao je u SAD gde je teško preživeo izbegličke godine, jer je američka čitalačka publika ignorisala njegov opus, dok na tantijeme iz Evrope nije mogao da računa
* Umro je 6. maja 1949. od srčanog udara i u skladu sa svojim agnostičkim uverenjima sahranjen je bez crkvene ceremonije M. Lazović

ZAŠTO BAŠ … Meterlink
Senke u vilinom zamku

“Čitajući Meterlinka neko bi se setio Sofoklovih reči ’čovek je samo sitna senka’ ili Kalderonovih ’život je samo san’, ali on ipak zna kako da snagom vizionara izrazi najfinije nijanse našeg moralnog života. Ono što pripada tajnim dubinama duše, priziva čarobnim štapićem bez nategnutosti i manirizma i sa neiscrpnom sigurnošću i klasičnom uglađenošću, iako su radnja i pejzaž često magloviti – kao kinesko pozorište senki – i u skladu sa suptilnošću svoje poezije.
Meterlink je napisao čitavu seriju drama, smeštenih najviše u mestima koja se ne mogu pronaći ni na jednoj mapi. Obično su to vilinski zamak sa podzemnim prolazima, park sa divnim senovitim mestima ili svetionik sa morem u daljini. U ovim melanholičnim predelima likovi se kreću prekriveni velom kao i sama ideja. U nekoliko perfektnih scenskih dela Meterlink je simbolista i agnostik, ali ne i materijalista. Sa instinktom i imaginacijom pesnika, on oseća da čovek ne pripada samo opipljivom svetu i tvrdi da poezija nije zadovoljavajuća ako ne omogući da opazimo refleksiju dublje i tajne stvarnosti koja je izvor prirodnih pojava. Ponekad se ova pozadina pojavljuje na mračan i maglovit način, kao skup okultnih moći kojih su ljudi česte žrtve i tad okultnim silama pridaje kobnu svemoć koja uništava ljudsku slobodu.”

“Veliki Gatsby” Francisa Scotta Fitzgeralda
Priča o velikoj sentimentalnoj ljubavi, novcu i (ne)uspjehu

Opsesivne teme cijeloga književnog opusa Francisa Scotta Fitzgeralda (18961940): ljepota i ljubav, novac i uspjeh, iluzija i razočaranje, literarnu transpoziciju najvišega umjetničkog dosega dobile su u autorovu remek-djelu, romanu "Veliki Gatsby", prvi put objavljenom 1925. godine. Taj uspješan spoj ljubavne, pomalo melodramatične priče i nesmiljena ironičnoga pristupa stalnom mjestu američke književne tradicije, "američkom snu", osigurao je Fitzgeraldu status jednog od klasika svjetske moderne proze. "Veliki Gatsby" u prijevodu Dine Lapaine danas izlazi kao posljednji, deseti svezak kola ljubavnih romana Večernjakove biblioteke.
Pripovijest o sudbinskoj ljubavi Jaya Gatsbyja i Daisy Fay Buchanan, autor "stavlja u usta" naratoru Nicku Carrawayu iz čije se pozicije polu-sudionika polu-promatrača zbivanja, u koliko strogom toliko i složenom pripovjednom postupku, događaji osvjetljavaju zanimljivom, književno efikasnom dvojnom perspektivom što čitatelja istodobno uvlači u radnju gotovo bez ostatka i drži ga na dobrodošlu odmaku.

Nick Carraway, mladi broker s Manhattana, susjed je u bogataškoj četvrti Long Islanda tajanstvenom milijunašu Jayu Gatsbyju koji je novac stekao mutnim poslovima i troši ga na blazirane zabave za newyoršku društvenu elitu u prvim godinama poslije Prvog svjetskog rata. Gatsby povjerava Nicku zadaću da ga ponovo spoji sa svojom rođakinjom Daisy, velikom Gatsbyjevom prijeratnom ljubavi, koja ga je međutim odbila zbog njegova tadašnjega siromaštva i u međuvremnu se udala za bogatog i dosadnog Toma Buchanana. Ima li nade da će se njihova ljubav obnoviti? Može li se prošlost vratiti? Fitzgerald ne otvara vrata optimizmu. U svijetu kojim vlada novac ideali nisu na cijeni, a Gatsby je, unatoč svemu, ipak idealist. Slikajući ga tehnikama moderne naracije, autor stvara kompleksan lik, daleko od moguće papirnatosti i neuvjerljivosti. Naprotiv, Gatsby se pokazuje jednim od najintrigantnijih književnih junaka 20. stoljeća, sav sazdan od naizgled proturječne građe: mješavine sentimenta i naivnosti, grotesknosti i apsurda.

Čim se pojavio, "Veliki Gatsby" osvojio je pohvale kritičara, što je Fitzgeraldu, svjesnom da je mnoge svoje retke napisao samo za dobar honorar, donijelo nešto toliko potrebna samopouzdanja i uvjerenja da može stvoriti veliko književno djelo. Slavu romana proširile su i njegove brze preradbe za druge medije. Već u veljači 1926. godine dramatizirana verzija praizvedena je u newyorškom Ambassador Theatru.

Uspjeh na pozornici učinio je "Gatsbyja" predloškom i za filmsku prilagodbu. Iste je godine u režiji Herberta Brenona snimljena prva hollywoodska inačica tog popularnog romana, a najpoznatija je ona romantično-nostalgična u režiji Jacka Claytona iz 1974. godine u kojoj su glavne uloge tumačili Mia Farrow i Robert Redford.

Braća Teofilović posle uspešnog koncerta u Kenedi centru
Staro i autentično je kao novo
Amerikanci su nas doživeli kao što mi doživljavamo Stinga, ne razumemo ga sasvim, ali ga rado slušamo
Američka publika je nedavno u Kenedi centru, u izvođenju braće Teofilović, prepoznala novu, istinsku emociju. Tradicionalno, muzičko nasleđe i evociranje duha Balkana jesu odlike muzike koju sugestivno, nadahnuto, uz poštovanje prošlosti interpretiraju blizanci Ratko i Radiša Teofilović. Starim narodnim pesmama čitavog našeg regiona, sačuvanim u kolektivnom pamćenju, oni su podarili novi život. Prve snimke napravili su pre deset godina za Radio Beograd, potom su sa kompakt diskom "Čuvari sna" uneli novu energiju u svet etno-muzike.

Ubrzo su postali rado viđeni gosti na poznatim svetskim festivalima.
- Skoro mesec dana, tokom ove jeseni, proveli smo na gostovanju u SAD. Povod da uošte otputujemo tamo bio je poziv da nastupimo na Milenijum sceni, u Kenedi centru u Vašingtonu. Ta scena je inače poznata po tome što neguje etno-zvuk, a naš koncert je prenošen i putem Interneta. U publici je pored Amerikanaca bilo prisutno mnogo našeg sveta. Zahvaljujući Orfelin klubu proveli smo deset dana u Vašingtonu. A potom smo otišli u Čikago, na poziv dekana Frenklin univerziteta, gde smo pevali u njihovoj divnoj kapeli. Tu su nas slušali isključivo Amerikanci.

Kako su oni doživeli muziku koja je deo naše baštine?
- Odmah su razumeli emociju koju smo želeli da prenesemo, dešavalo se da imamo bolja iskustva sa Amerikancima, kao slušaocima, nego sa našim ljudima. Oni su doživeli nas kao što mi doživljavamo Stinga, ne razumemo ga sasvim, ali ga rado slušamo. Muzika je danas potpomognuta u velikoj meri tehnikom i kad ljudi čuju nešto staro, autentično, to onda zvuči potpuno drugačije, kao novo delo. Održali smo koncert i u Bostonu.

Sirovo, bez patosa: Čarls Bukovski
Pesme, Čarls Bukovski

Bukovski je negde izjavio: Moram da pišem. Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama... Upravo ovakve, fanatično-književne izjave iniciraju čitalačko interesovanje, pometnju i glad, kod onih koji čitaju Bukovskog; ali i kod onih koji će ga tek čitati.

Bez obzira na godine i životno iskustvo. Izlazak drugog izdanja svedoči o tome, a Bukovski cementira svoje mesto pod Suncem, ako čitaoce pitate u Srbiji.

Neki "učeni ljudi" misle drugačije (dokle više!). "Slučaj Bukovski" je i dalje aktuelan, bar kad je njegov status u pitanju. Jedni ga kritikuju, drugi pljuju, treći izbegavaju, ali, paradoksalno, svi ga štampaju i zarađuju, tako da ispada, da je Čarls Bukovski globalni problem, ali i mašina za pravljenje para. I u Evropi i u Americi. A nije tipičan bestseler.

TAKVA JE, IZGLEDA, SUDBINA POJEDINIH PESNIKA. (INAČE, BUKOVSKI SE PROSLAVIO KAO PROZNI PISAC.)

I potpuno je nebitno kako je on živeo i radio, nego šta je i kako je pisao. Na kraju, Bukovski je umro prirodnom smrću, a ne od alkohola.

Njegove pesme su emotivne i jasne, bez patosa. Pre svega, narativne i lične. Forma raznovrsna, ali nepovezana. Jezik vulgaran, sirov, ulični, ili uličarski, kako se već kaže. Možda previše slobodan i napadan, kao što je Rableov, onda, bio. Teme šarene i raznolike, uvek preterano razuzdane, ali sve u skladu sa svakodnevnim patnjama i nagonima običnog čoveka.

Ko zna, možda je čitao Bokača, ili tako nešto. Istorijski kontekst u kom se našla Amerika između dva rata (II svetski i Vijetnam), a sve u paketu sa seksualnom revolucijom, pomogao je Bukovskom da uoči sve ulickane laži, prevare i neistine, kojima je bila trovana nadolazeća mlada generacija. On je razbio mehur sapunice puritanske i pseudo-tradicionalne američke svesti. Na neki način, on je mlade i uvukao u književnost, jer je nudio skidanje okova i kritički odnos. Njegove pesme su upravo to: ne foliraj i ne laži više, ni sebe ni druge. Otvori oči i pogledaj: civilizacija je postala kanalizacija, u kojoj se kontemplira na WC šo lji. Sveopšti glib.

Ipak, nemojte pomisliti da je ova knjiga afirmacija gliba i kanalizacije. To nikako. Ona samo govori o tome, bez imalo šminke.

NAPOMENA: Pročitati knjigu Projekat Bukovski, koja je izdata ove godine, verovatno, povodom desetogodišnjice od smrti Čarlsa Bukovskog (1920-1994). U knjizi su tekstovi srpskih savremenih pisaca o Bukovskom (Arsić, Vidojković, Pantić, Pavković...)

I još nešto. Ovo je izbor iz njegovih 15 knjiga pesama. Ili kako kaže prevodilac, pokušaj. Uzmi i čitaj!

NICK CAVE Australski "princ tame" govori o posljednjem albumu "Abattoir Blues"/"Lyre of orpheus"EKSKLUZIVNO
Moj je svijet bolji od stvarnosti





- Hocete li me pitati o Zagrebu - s protupitanjem je Nick Cave zapoceo nas razgovor u Becu. Izraz lica i ton glasa jasno je odavao da mu to i ne bi bilo najmilije pitanje, pa sam i ja uzvratio pitanjem bi li on htio da ga pitam o Zagrebu.
- Ne. Uvijek svi pitaju o nekom koncertu, a ja ih se uglavnom ne mogu sjetiti pa to zna ispasti neugodno - iskreno je priznao Cave, ali odmah dodao da je temu zapo~eo jer je mislio da cemo razgovarati za televiziju (dvije kamere su bile postavljene iza nas). Ta mala sitnica dobro je pokazala da je 11 sati ujutro prerano za 47-godisnjeg australskog "princa tame". Uistinu, da se na njemu nije primijetilo svje`e obrijano lice, ~ovjek je mogao pomisliti da je upravo ustao iz kreveta, a ni to vjerojatno nije daleko od istine. Zato je i normalno da mu je trebalo odre|eno vrijeme da pocne suvislije odgovarati na pitanja, ali se u svakom trenutku primjetila njegova lucidnost.

Je li posljednji album "Abattoir Blues"/"Lyre of Orpheus" od po~etka bio zamisljen kao dvostruki?
- Ne, album nikada nije bio zamisljen kao dvostruko izdanje. Jednostavno smo oti{li u studio i snimili dvadesetak pjesama mislecii da }emo imati samo jedan album. Inace se uvijek rijesim onih nepotrebnih i tako stvorim album, ali ove pjesme doista volim te mi je bilo tesko odabrati koje cu objaviti, a koje baciti. I zato sam ih sve objavio. Zadovoljan sam jer mi se ~ini da pjesme doista dobro funkcioniraju kao dvostruki album.

Cini mi se da kako starite sve manje pokusavate impresionirati publiku, a sve vise "samo" pisete pjesme.
- Je.. mi se Sto publika misli. Prestar sam da bih razmisljao o tome sta publika misli.

Kako je bilo stvarati album nakon odlaska Blixe Bargelda, mozda i glavnog clana The Bad Seedsa?
- Bilo je dobro.

A zasto je on otisao?
- Ne znam zasto je zapravo otisao, ali to je za nas bila velika stvar. Za The Bad Seeds njegov odlazak je bio veliki udarac u trbuh. Udarac nakon kojega mozete, da nastavimo boksackim rjecnikom, lezi i ostati nokautiran ili se podici i nastaviti borbu. Mi smo napravili ovu drugu stvar. I onda smo nokautirali svijet s dvostrukom kombinacijom - ubojitom ljevicom i sna`nom desnicom.

Koliko je u tom oporavku pomogla cinjenica da glazbu stvarate tvornickim ritmom, svaki dan od 9 do 17 u svojem uredu?
- Da nemam svoj ured vjerojatno bih objavio samo jednostruki album. Ali imam svoju ured u kojem naporno radim, svakodnevno naporno radim. No, to za mene nije nova stvar. Oduvijek sam tako radio, od prvog trenutka kada sam se poceo baviti muzikom. Neki ljudi su pod dojmom da glazbenici nista ne rade. To je istina, mnogi glazbenici nista ne rade. Mnogi napisu dvadesetak pjesama svake tri godine i odrze nekoliko koncerata, to za mene nije pravi rad. Ja moram puno raditi jer kada ne bih svaki dan pisao pjesme postao bih nesretna osoba.

Je li ta radoholi~nost uzrok i brojnih suradnji, kao sto je ova posljednja s Marianne Faithfull?
- Uvijek volim raditi s novim ljudima. A ona je odlicna. Izvrsna je pjevacica i zamolila me je da pjevam s njom. Kako sam mogao odbiti? Nitko ne odbija Marianne Faithfull! Ona je poput bozice. Jednog dana me je nazvala i rekla: "Hoces li napisati neke pjesme sa mnom." Ja sam odgovorio: "Sa zadovoljstvom Marianne".

S Faithfull istodobno je radila i PJ Harvey, vasa bivsa velika ljubav. Jeste li je vidali u studiju?
Ne. Hvala Bogu, ne.

Zasto "hvala Bogu, ne"?
(dugacka stanka s nekoliko nervoznih osmjeha) Ona je snimila svoje pjesme u drugom studiju na drugoj strani svijeta. Izgradili smo veliku ogradu izmedu nas.

Pjevate "Get ready for love" (spremite se na ljubav), ali koliko vjerujete da ljubav moze biti dugovjecna?
- Ne znam, ali nadam se da moze. Nisam siguran sto se moze dogoditi od dana do dana i doista me nije briga sto je buducnost donijeti. Jednostavno iz svakog dana pokusavam izvuci najbolje sto se moze. Zasada je dobro.

U va{im pjesmama ima dosta religioznih konotacija. Koliko vjerujete i razmi{ljate o institucionaliziranim religijama?
- Institucionaliziranu religiju shvacam vrlo ozbiljno, a mislim da bi je tako i svi ostali trebali shva}ati jer ona diktira nacin na koji se svijet okrece. To mi se cini zastrasujuce. Osobno ne sudjelujem ni u jednoj religiji niti sam dio neke institucionalizirane religije, ali vjerujem u Boga. I zato me uznemirava kada vidim kako se ime Bo`je ovih dana iskoristava za sulude, okrutne i barbarske ciljeve jebenog psihopata. I zato mislim da moram pisati o svojoj vjeri i nacinu na koji je shvacam.

Jedan album se zove "Lyre of Orpheus", koliko vi mo`ete biti Orfej koji svojom glazbom stvara vojsku podanika?
Mislm da kada slusate pjesmu "Nicka Cave & The Bad Seedsa" da je to drukcije iskustvo nego kada slusate pjesme brojnih drugih izvodaca. Morate uci u moj svijet kada slusate moju pjesmu. Neki to vole napraviti, drugi ne. To je svijet koji sam stvorio za sebe i u njemu se doga|aju brojne cudne stvari. On nema previse poveznica sa stvarnim svijetom. Stvarni svijet je puno dosadniji od mojeg

Kylie nije stvorena za ozbiljnu glazbu
S "Where the Wild Roses Grow" uskrsnuli ste karijeru Kylie Minogue. Je li vam zao sto se ona opet vratila plesnim pjesmama? - Ne, nimalo. Ona bi uvijek trebala pjevati plesne pjesme. Ona je pop-zvijezda i ne bi se trebala baviti ozbiljnom glazbom. Bio sam vrlo zabrinut kada je usla u razdoblje kad je mislila da mora snimati ozbiljnu glazbu. Ona nije stvorena da bi snimala ozbiljnu glazbu, stvorena je za pop-glazbu, a pop-glazba zna biti sjajna stvar. Ako je iskrena, zarazna i tjera te na ples, pop-glazba je odlicna. Zato sam sretan zbog nje i to sam joj oduvijek govorio. Jednom smo svirali zajedno i rekla mi je da bi htjela pjesmu kao "Mercy Seat", a ja sam joj rekao: "Ti si jeb... pop-pjeva~ica. Nemoj to pokvariti. Budi ono sto jesi." Bilo je grozno kada je snimila onaj "ozbiljni" album. Mislim, spasti s mene na Manic Street Preachers znaci totalno izgubiti dobar ukus. Pa to je najgori bend na svijetu. Oni i Red Hot Chilli Peppers .

Dušan Kovačević
Meda peva bluz
Roman ili, kao što se nekada govorilo za sve što je štampano između čvrstih korica, knjiga „Meda peva bluz“ priča je o prijateljstvu jednog vlasnika cirkusa i jednog medveda kojeg je jedne noći, kao meče otkupio od lovaca. Potom ga je naučio da govori i na kraju da peva bluz, zbog boje glasa. Ovo je kratak sadržaj romana Dušana Kovačevića „Meda peva bluz“ koji će se u izdanju „Blica“ pojaviti za Novu godinu.

- Zapravo - pojašnjava Kovačević - to je priča o prijateljstvu čoveka, gospodina cirkusanta i jedne šumske životinje. Po mom osećanju, ono što je bilo u davnoj prošlosti, i što je zabeleženo na slikama po pećinama, ta veza, prijateljstvo čoveka i životinje, uvek je bila ozbiljna, iskrena i trajna. U današnjoj civilizaciji svako prijateljstvo ima cenu. Prijateljstva su zasnovana na računici i zato su brza i kratka, nepouzdana i uvek mogu da se bace na kantar. Imam osećaj da svako od nas ima, poput robe u prodavnicama, onaj bar-kod na čelu i samo je pitanje trenutka kada će početi da se koriste aparati za očitavanje cene, tako da će odmah moći da se kaže koliko ko vredi. Mislim, retka su prijateljstva koja ne počivaju na nečemu - kako među ljudima, tako i među narodima. Pošto mene, najblaže rečeno, već odavno zamaraju međuljudski odnosi - ko kome i koliko dođe i gde sam ja u toj priči, želeo sam da napišem knjigu o prijateljstvu između čoveka i životinje, bez računice.

Ovaj roman, slično vašim drugim delima, počiva na jednoj fantastičnoj pretpostavci.
- Kao i uvek do sada, želeo sam da vidim koliko može da se ode daleko u neverovatno. Kad god nešto pišem, želja mi je da vidim kako je to u nekom novom svetu koji je malo poznat i kako izgleda put kojim se ne ide baš često. Naravno da su se pojavljivale lepe i ružne prepreke, naravno da nije bilo jednostavno, ali sam ipak uživao na tom putu jer sam video nešto novo, skoro nemoguće.

Neočekivani događaji i priča puna obrta realizovani su posredstvom dijaloga. Zašto ovaj roman nije drama?
- Tu priču sam napisao pre otprilike 25 godina. Mnoge priče sam, da ih ne bih zaboravio, beležio na poleđini pozivnica za prijeme. To su, inače, prave veličine za ispisivanje kratkih sadržaja, papir je veoma kvalitetan, onda, ne mora da se ode na prijem i, na kraju, priča ne treba da bude duža od toga. Na jednom takvom papiru sam ispisao ovu priču, kao i mnoge druge koje sam kasnije bacio jer nisu izdržale test vremena. Napisao sam tada priču o čoveku i medvedu koji zna da govori i koji mu je ispričao kako izgleda naš svet iz ugla životinja. Centralni deo romana jeste mesto gde jedan šumar, lovočuvar razgovara sa jednim divljim medvedom o tome kakva je situacija među životinjama. Prevodilac je ovaj cirkuski medved koji govori, kako kažu medvedi, lovačkim jezikom, pošto oni ljude ne dele na nacije. Svi ljudi su, naime, lovci. Jedan lovac ubija, drugi lovac, koji doduše ne ubija, prerađuje meso u konzerve, a treći iz tog lanca lovaca, servira ili jede. Znači, postoji svet lovaca i svet koji se lovi.

Slično vašem filmu „Ko to tamo peva“, koji počinje 6. aprila 1941. godine, „Meda“ počinje 24. marta 1999. Obe priče počinju bombardovanjem.
- Mene je bombardovanje pošteno i ozbiljno zadužilo i, kako vreme prolazi, kamata raste i dug se uvećava. Zato sam, bez velike vremenske distance, napisao priču o malom cirkusu i prijateljstvu čoveka i jedne cirkuske zvezde, u ovom slučaju medveda. Istovremeno, ovo je priča i o velikom NATO cirkusu. Ta predstava koju je NATO izvodio, imala je sve elemente jednog dans makabra, sa propagandom varijetea. Njihovi sateliti i „avaksi“ bili su poput zvezda na platnenom cirkuskom nebu, zatim su tu bile navođene i nenavođene rakete, pametni, glupi projektili, žena s brkovima i čovek bez glave, rakete čas ih vidiš čas ne vidiš... Imali smo pred očima sve elemente cirkusa koji je sejao smrt. Ono što je bilo najstrašnije, taj cirkus se zvao „Milosrdni anđeo“. Na planeti nikad nije postojao cirkus glupljeg naziva. Mora da je neko doživeo barem infarkt smišljajući tako uvredljiv i ciničan naziv. Ne bi bilo malo ni da je taj strašni cirkus u ovoj zemlji ostavio „samo“ bolest koja će biti upisana u medicinske rečnike i koja se zove maligna bolest „pančevac“. Smrtnost od malignih oboljenja u Pančevu i okolini porasla je za hiljadu odsto. Sejući rakete po celoj zemlji, tvrdili su da su gađali naftonosna polja; da su makar rekli da gađaju šljive, pa i da poverujemo.

Nisu retki glasovi sa Zapada koji govore o tom ratu, jedino mi ćutimo.
- Javljaju se političari iz sveta koji tvrde da su bili protiv bombardovanja. Naravno, bilo je svima jasno da je reč o očiglednoj raspamećenoj zloupotrebi sile. Većina naših ljudi svesno ili podsvesno doživela je to bombardovanje kao visokotehnološko silovanje. Tako se i osećamo i ćutimo, kao mnoge žrtve te vrste nasilja.

Roman, osim što je glavni junak medved prevodilac, obiluje nizom mesta fantastičnog sadržaja, koja potom „uleću“ u realističnu strukturu. Kako će izgledati susret publike sa ovim tekstom?
- Verovatno kao i ranije, posle pozorišnih predstava, filmova, priča. Nakon zatvorene projekcije filma „Ko to tamo peva“, prisustvovalo joj je pedesetak ljudi, pola sata su svi ćutali. Niko nije bio siguran šta je gledao jer se film opirao svakoj klasifikaciji i određivanju žanra. Taj film je, po mom osećanju, skup ljudi koji predstavljaju određenu tipologiju, „vrstu“. Uzmimo na primer konduktera, nesrećnog oca još nesrećnijeg sina, raspetog između autizma dečaka koji vozi autobus, egzistencije i suludih putnika. Njegova jedina želja jeste da se sin ne slupa i da on usput zaradi neke pare. Takvih je autobusa i vozača Srbija puna i danas, bilo da voze u gradskom saobraćajnom ili na švercerskim relacijama. Film je naročito funkcionisao tokom bombardovanja kada je svako od nas bio u njemu. Sećam se da smo onih osamdeset kilometara do Novog Sada išli obilazeći jedno dvesta kilometara naokolo, rizikujući da budemo pogođeni pametnom raketom. Neverovatno i nemoguće bilo je surova realnost.

Osim što je neobično, možda je i hrabro da se ta mučna priča o bombardovanju ispriča iz ugla životinja?
- Da je ovo feljton, kakvih je bilo na stotine, ili realistična priča o stradanju Srba ili bilo kog naroda koji živi na prostoru Srbije i Crne Gore, ona ne bi zanimala nikoga. Mrtav Francuz, Španac, a da ne pričamo o Amerikancima i Iračanima, više ne znači ništa. Mrtav čovek danas na planeti nije tragedija. Svaku noć kad upalimo televizor, u kuću nam se sruči dvesta mrtvih ljudi iz poplava, avionskih nesreća, uragana, terorističkih napada; jednostavno bude puna kuća mrtvih i mi smo u samoodržanju postali otporni kao ljudi koji rade u pogrebnim preduzećima. Ali kada se na ekranu pojavi kormoran ili delfin koji je izašao iz mora zato što ga je udavila nafta koju je čovek ispustio, nismo ravnodušni. Zato sam mislio da ovu priču treba ispričati kroz svet onih koji su takođe stradali, iz ugla stotine hiljada životinja koje su uništene, i svet će to sigurno razumeti. Verujem da će svet razumeti scenu o lovočuvaru koji je morao da uspava jelena zato što je slep tumarao šumom posle bombardovanja, ali ako im kažem da je jedan Srbin ostao bez noge, reći će - pa šta, ima još jednu. Čovek je generalno prouzrokovao katastrofu na planeti, i jedna od najmorbidnijih priča koju sam pročitao u poslednjih nekoliko godina jeste ona o masakru deset tona ptica u Vojvodini. Za jednu paštetu od jezika slavuja potrebno je ubiti pet stotina tih ptica. I sve to da bi je neki tip, neka protuva, namazao na tost i rekao: „U al’ je dobro“. Međutim, do danas se ne zna ko je pobio ptice, i da ih slučajno nisu uhvatili na hrvatskoj granici, ne bi se ni znalo za taj genocid. Kada se tim povodom u stranoj štampi pojavio tekst u kome se kaže: Srbi kad nemaju koga drugog, ubijaju ptice, mi smo se pitali da li je to moguće; pa oni nas mrze. Ne mrze nas, nego mi ne vodimo računa šta radimo.

Kako ste doneli odluku da kao ekskluzivni autor jednog izdavača pređete kod drugog?
- U ovom slučaju, dogovorili smo se. „Stubovi kulture“ su objavili četiri knjige mojih drama koje su bile zbir svega što sam napisao za pozorište. Sada je, međutim, bilo potrebno ovaj posao izdržati, pri tom mislim i na materijalnu stranu, petnaestomesečni rad. Osim ove knjige, praktično nisam ništa drugo radio. U pozorište sam dolazio uveče a danju sam pisao roman i tako sam sam sebe finansirao, jer niko nije mogao da me isprati u tom radu. Reč je o sumi koja je u nekim evropskim standardima beznačajna ali koja u našem izdavačkom svetu i siromaštvu velika. Ja sam profesionalni pisac, ne pišem vikendom i u vreme godišnjeg odmora, živim od pisanja, da bih mogao da pišem mirno i ozbiljno. „Stubovi kulture“ su i dalje moja matična kuća.

Velika opomena
Goran Petrović

Pitanje odnosa dve, u suštini, suprotstavljene oblasti: politike i umetnosti, naša je tema o kojoj razgovaramo sa Goranom Petrovićem, piscem, dobitnikom najprestižnijih književnih nagrada među kojima je i NIN-ova

Do koje mere, u današnje vreme, politika determiniše umetnost?

Sve manje. Politika je izgubila nekadašnje interesovanje za umetnost, pogotovo za one umetnosti koje su okrenute užoj populaciji, a književnost jeste jedna od takvih disciplina. Samo po sebi to nije za lamentiranje, jer kada jedna oblast prestaje da bude interesno polje, tada slabe i manipulativne sile. S druge strane, čast nekima, politika je izgubila svako drugo interesovanje, osim za samu sebe. Kraće rečeno, ona je narcisoidna, u rasponu od latentne do patološke samodopadljivosti. Živi, ona, od sopstvenog odraza u sopstvenom ogledalu (gotovo svaka politika poseduje jedno takvo ogledalce koje se u današnje vreme naziva televizijska stanica). Ona se samoljubivo udešava samo zbog viđenja sa samom sobom, dijalog koji ona vodi pre je monolog, a kako je oholija tako ispoljava više prezrenja prema drugima. Međutim, valja biti iskren te reći da to nije odlika samo ovdašnje politike. Umetnost je prepuna pojedinosti, globalna politika nema vremena da se bavi sitnicama, nema ona kad da prebira da li je ova reč prazna ili punačka, da li je svest iole zrela ili je još lane prozukla, koliko se nešto prirodno podiže a koliko veštački uzgaja - politika se bavi samo krupnim iskazima, opštim utiskom, prosečnim vrednostima, „kvantaškim poslovima”.

Koliko je tekuća politika uticala na Vašu književnost?

Nešto malo više nego što se to primećuje, daleko manje od toga da bi to bio zavisan odnos. Uopšte, veza politike i književnosti mi je uvek ličila na boks-meč. Duel često „namešten”, upriličen pred naivnom publikom, pa i onaj koji je izgubio nije da nije dobro ušićario. Ili, još češće, sukob takav da jedan od učesnika, kada više nema dostojnog protivnika, nikako ne može da se zaustavi, nastavlja da maše i maše rukama sve dok , obnevideo, samog sebe ne utuče. Bivalo je kod nas tako, bivalo je da politika samoj sebi zada drugome namenjen nizak udarac, ali i da književnost samu sebe deklasira... Bivalo je i biće, ali se uzdam da je publika sve manje naivna.

Treba li ugađati dnevnopolitičkoj torturi?

Umetnost ne bi trebalo da ugađa bilo čemu što je dnevno. Umetnost se, poput dnevne politike, ne iscrpljuje objavljivanjem znakova uzvika u dnevnim „vestima”, u „naslovima” i „info-topovima”... Umetnost podrazumeva znakove pitanja... A udružena politika i umetnost mogu da proizvedu, u boljem slučaju, znak čuđenja, kada već nemamo interpunkciju za osećanje mučnine...

Ukoliko to ne učinite, šta se događa?

Događa se sve i svašta. Neko ima obraza da vam trun zamera, to što se za slamku, za reč po reč, držite, ne videći da sam pluta na balvanima od praznoslovlja. Neko bi hteo da žonglirate zanimljivim izjavama, što da ne, pa on se, taj i takav, ceo život bavi prebacivanjem šarenih loptica iz ruke u ruku, pa je sve usavršio, čestitam od srca, nije to lako, usavršio toliko da očas može da prebaci sopstvenu ličnost levo-desno, desno-levo, dok se centar za ravnotežu ne poremeti do večitog naklona. Neko ne razume ništa složenije od partijskog programa, tačka jedan, tačka dva, kraj, zakuska, te gledanja preko ramena sagovorniku, jer možda na prijemu ima nekog važnijeg od onoga ko trenutno stoji pred vama. Neko bi hteo da vam istetovira svuda na svetu važeći bar-kod na čelo, što, inače, obezbeđuje makar šest meseci „trajnu” vizu bez ponižavajućeg čekanja, s velikim šansama da ta viza bude besplatna, označena kao „kulturna razmena”, što vas, opet, čini rado viđenim gostom, najviše u sopstvenim očima. Neko nije siguran da li bi da vam istetovira onaj bar-kod, možda bi se i prihvatio alata da ga „ukuca”, ali vremena su se promenila, mora se propovedati građansko društvo iz svojevremeno nacionalizovanih vila i stanova.

Neko bi radije da pevamo i prangijamo do zore, dok se ne obeznanimo od hiperbola, a i tada mo žemo jedni druge da „ubijamo” citatima, ko je šta rekao, tačno u 7.54, pre oko sto godina. Neko bi da svi pohađamo stepenovan kurs, početni-tužni, srednje-žalosni i viši-otužni, iz lepog snishođenja (molim da se korektor, mada nam ophođenje jeste slabija strana, uzdrži od menjanja reči snishođenje u ophođenje, nije greška). Neko kaže da se u romanima i pričama mnogo bavim sopstvenim narodom, to je tako dosadno, to je tako „smarajuće”, nije moderno, a i zahteva da nešto, koliko-toliko, upoznaš mimo likovne instalacije zvane „Krug dvojke”. Neko kaže da se malo bavim sopstvenim narodom, a moglo bi biti tako isplativo, ne bi bilo PDV-a, ne bi se znalo gde nam je granica, uostalom, „naših svuda ima”, ceo život možeš da provedeš, kao u „snu”, od Našeg kluba do Našeg kluba. Neko kaže mnogo nabrajaš, nije to za novine, a nema ni novih redova. Neko zamera da nisi sve popisao... A događa se i da vas neko poštuje.

Da li je političko u umetnosti - umetnost?

Nije, osim ako niste, recimo, Dante ili Njegoš. A i tada će, u budućnosti, to naše političko u umetnosti, ti naši mali Gvelfi i Gibelini, biti samo napomena. Onako kako je umetnost danas, prava umetnost, ne ona koja je ovakav ili onakav rezime, samo napomena politike. Napomena, štampana sitnijim slovima, napomena štampana na ovim stranicama, na ovim stranicama za koje mnogi znaju gde se nalaze u „Politici”, pa ih preskaču, obično opljunuvši srednji prst i kažiprst (prste kojima se inače glasa), čitajući sve drugo... Da, umetnost je, prava umetnost, samo mala, malešna, nota, notica, napomena, napomenica... I, upravo obrnuto, umetnost je, mada toliko mala - velika opomena.

Izabrane priče mitskog pripovjedača

Ćamil Sijarić spada među značajnije južnoslavenske pisce dvadesetog stoljeća. Pisao je romane, putopise, pjesme, a po mnogima je vlastite vrhunce dosegao upravo pišući pripovijetke. Drvo kraj Akova donosi antologijski izbor Sijarićevih pripovjedaka



Ćamil Sijarić
U izvrsnom eseju o Ćamilu Sijariću pod nazivom Mitski pripovjedač Marko Vešović se, među ostalim, prisjeća i jedne Sijarićeve besjede ponukane čitanjem Alberta Camusa. Jasno je svima koji su pročitali makar i po jednu stranicu Camusovu i Sijarićevu da ova dva pisca nemaju ničeg zajedničkog u poetikama, no apsurd usuda htio je, eto, da obojica poginu u saobraćajnim nesrećama. A možda zapravo tu i ima neke simbolike: Camus je (četvrtog januara 1960. godine) poginuo vozeći se u automobilu, a Sijarića je (šestog decembra 1989. godine), dok je hodao ulicom, udario auto. Camus je govorio da nema gluplje i apsurdnije smrti od smrti u saobraćajnoj nesreći, a Sijarić je - kako reče Miljenko Jergović u Historijskoj čitanci - poginuo od auta a da auto u svojoj književnosti skoro nikada nije spomenuo.

1912. ili 1913. U biografijama Ćamila Sijarića redovito stoji da je pisac rođen 1913. godine. Povodom desetogodišnjice njegove smrti, međutim, Ilja Sijarić je upravo u Danima objavio tekst Riječ od trajanja, u kojem veli da je tragična nesreća okončala život Ćamila Sijarića samo jedanaest dana prije njegovog sedamdeset i sedmog rođendana, što bi značilo da je pisac zapravo rođen sedamnaestog decembra 1912. godine. Imajući u vidu da autor tog teksta nije samo veliki poštovatelj Ćamila Sijarića i njegovog djela, nego i njegov blizak srodnik, to nije podatak koji bi trebalo olako odbaciti.

Česte su, izgleda, na Balkanu mistifikacije i nejasnoće o vremenu i mjestu rođenja pisaca i revolucionara. Bilo kako bilo, barem mjesto Sijarićevog rođenja nije upitno. Riječ je o selu Šipovice u blizini Bijelog Polja. Ćamil Sijarić jedan je od onih pisaca koji su dosta kasno objavili svoje prve knjige. Ram-Bulja je zapravo objavljena kad je njezin autor već dosegao ono što Selimović u jednoj svojoj famoznoj sentenci zove ružno doba - kad je čovjek dovoljno mlad da bi još imao snove, a već suviše star da ih ostvaruje.

Sijarić je svoje književne snove, međutim, ostvario. Tri godine nakon Ram-Bulje Sijarić objavljuje roman Bihorci, koji mu je donio slavu na cijelom području ondašnje Jugoslavije. Za ovaj roman Sijarić je, naime, dobio jednu od onodobnih najuglednijih književnih nagrada čija je novčana vrijednost iznosila tadašnjih milion dinara. Bio je to tad, izgleda, neki ozbiljan novac, jer je povodom ove nagrade nastala jedna od onih tipičnih bosanskih šala koja se, eto, pamti i danas. Ćamila Sijarića su, naime, u igri riječi prozvali - Ćamilion.

U narednih tridesetak godina Sijarić će objaviti mnogo zapaženih knjiga. Među njegovim romanima nakon Bihoraca ističu se Kuću kućom čine lastavice te Konak, od knjiga pripovjedaka nakon Ram-Bulje spomenimo Zelen prsten na vodi, Naša snaha i mi momci te Na putu putnici, a tu su također i putopisi (Herceg Bosno i tvoji gradovi) te pjesme (Lirika, Koliba na nebu).

S Marquezove stalaže Postojala je u antičkoj Grčkoj filozofska doktrina prozvana hilozoizam. Klaić je rječnički neutralno definira kao "učenje da je sva materija, uključivši i anorgansku, oduhovljena". Ćamil Sijarić je u južnoslavenskim književnostima primjer hilozoiste. U njegovom književnom svijetu važi ona sijarićevska - sve je nekad zborilo. Drveće, kamenje i životinje ravnopravni su u Sijarićevom djelu s ljudima.

Na vrhuncu njegove stvaralačke snage Sijariću su znali spočitati staromodnost i arhaičnost, no - kako se to u književnosti već zna desiti - danas u njegovim literarnim postupcima možemo pronaći avangardnost i modernost. U već spomenutom tekstu iz Historijske čitanke Miljenko Jergović se prisjeća svojih srednjoškolskih dana kad su mu Sijarićeve priče izgledale glupe i smiješne te uspoređuje to sa svojim današnjim osjećanjem kad u Sijariću prepoznaje ovdašnjeg magičnog realistu i pisca sa iste stalaže kao Gabriel Garcia Marquez. (Interesantan je nagovještaj slične paralele u naslovu dva eseja Svetozara Koljevića: Hiljadu i jedna noć Ćamila Sijarića odnosno Hiljadu i jedna ponoć Salmana Rushdieja.)

Postoji u Sijarićevom djelu ta sugestivna aura usmenosti, taj bajkoviti kvalitet koji zna učiniti da njegov diskurs zvuči drevno. Vidljivo je to već i iz naslova Sijarićevih priča i knjiga: Miris lišća orahova, Kad djevojka spava, to je kao da mirišu jabuke, Bor, ptice i ništa, Zelen prsten na vodi, Jedan trn na putu, a da i ne govorimo o rečenicama. Evo, recimo, kako počinje pripovijetka Miris lišća orahova: "Bila nas je puna kuća: stric, pa strina, pa stričevići, pa mi sinovci - i nikad se, ni uveče kad se skupimo oko sofre, ni izjutra kad odlazimo na poslove, nije među nama čula riječ ni koliko potamo se, a kamoli da je neko na nekoga viknuo ili rekao ružnu riječ, bilo bi to kao da se kuća prevrnula - i šta bi na to rekao naš stric!"

Izbor Marko Vešović na jednom mjestu kaže: "Ćamil Sijarić je tvorac proznog opusa koji, nesumnjivo, ide u duhovno najgromadnije književne tvorevine nastale na našem jeziku nakon Drugog svjetskog rata." Radovan Vučković ističe da sve Sijarićeve pripovijetke nisu, naravno, istog kvaliteta, no da njihov antologijski izbor predstavlja autora nesvakidašnje pripovjedačke sugestivnosti koju tvore dobar zaplet, poetska atmosfera, stilska gustina, jezičko bogatstvo i originalnost fakture. Drvo kraj Akova predstavlja upravo takav antologijski izbor, izbor koji potvrđuje gore navedeno.

Ako bismo, međutim, tražili sud pravog znalca, teško da bismo našli boljeg od Miroslava Krleže, pisca koji je zbilja znao prepoznati prave vrijednosti. Nekoliko sati uoči dolaska nove 1979. godine Krleža je Enesu Čengiću ovako zborio. "Ćamil Sijarić je u svakom slučaju pažnje vrijedan pisac i mislim da ga kritika nije ocijenila i dala mu pravo mjesto. U početnim je danima bio pod utjecajem Andrića, ali se razvio kao osebujna stvaralačka ličnost (…) ukoliko je Andrićeva beletristika i bila u početku inspiracija Sijariću i tada je Sijarić bio interesantan, ali da je tako dobar pisac kakav se iskazuje pripovijetkom Hasan sin Huseinov, nisam vjerovao. Sasvim sigurno, to je jedna od najboljih stvari kod nas napisanih. Zapravo, ovo što Vam govorim trebalo bi da napišem, da štampam i kažem: Evo Vam Ćamila Sijarića, koji kod nas prolazi nezapažen."

Drvo kraj Akova je izbor ponajboljih priča ovog mitskog pripovjedača, pisca čije knjige u osobnim bibliotekama i sjećanjima čitatelja po pravilu nisu nezapažene.

Vasil Hadžimanov
Sviraćemo na svetskoj izložbi u Tokiju

Nikad ne bih ni svirao komercijalni etno, pre bih bio kelner ili šanker. Ne zato što je to lakše, nego bih se bolje osećao. Večno je pitanje može li ovde da se živi od džeza, a ja kažem: evo živ sam, niste me videli da sviram na „Marakani“ narodnjake, ne radim kafane, svadbe i šatre

U muzičkoj reprezentaciji Srbije koja je nedavno, posredstvom naše ambasade, sedam dana punila elitni „Porgi i Bes“ klub u Beču, bio je i „Vasil Hadžimanov bend“. Tokom godina Vasil Hadžimanov pronašao je specifično mesto između drugih, autentičnih, aktera domaće scene koji su nas predstavljali u glavnom gradu Austrije, poput Jovana Maljokovića, Braće Teofilović, ili Sanje Ilića. Nadarenost i originalnost njegovog autorskog rada prepoznao je i japanski producent, menadžer i dizajner zvuka Hiroši Kato čijim posredstvom će bend nastupiti na „EXPO 2005“ maja sledeće godine u Tokiju a zatim održati nekoliko koncerata u lancu „Blu nout“ džez klubova.

- Osim uzbuđenja zbog koncerata u Japanu, jedva čekam da vidim i sve ono što je domaćin u prigodnom prospektu najavio: ekološke autobuse bez vozača koji prepoznaju stanice i rad semafora; vozove koji se kreću magnetskim potiskom; „Hitači“ zgradu prepolovljenu vodopadom; robota koji svira trubu bolje od Majlsa ili hologramske dinosuaruse koji će se kretati gradom- kaže skoro u euforiji Vasil Hadžimanov za „Blic“.

Svet budućnosti kome ćete ponuditi miks balkanskog etna i vrhunaca tzv. belog džeza toliko je različit od statusa autora na domaćem tržištu. Da li i vama rastu magareće uši?

- Svi se probudimo i, kao, ajde, nema veze kako nam je, šta nam se dešava, nastavljamo da radimo ono čime se bavimo. A to što se štrecamo, dobijamo tikove, pijemo bensedine... Nije čudno onda kad pola mojih prijatelja, malo-malo pa inicira raspravu tipa: „kako zapaliti odavde“. Naravno da bih voleo da se sve moje kompozicije koje se vrte u medijima, sve ono što odsviramo i sve što prodamo nađe na jednom računu svakog meseca ili jednom u pola godine! Da SOKOJ javi: Gospodine Hadžimanov, uplatili smo vam toliku i toliku svotu! Opet, kad pogledaš koliko ljudi imaju para, maltene si srećan što ti je neko iskopirao disk, vrti tvoj spot bez plaćanja ili te pušta negde bez nadoknade. Zato još uvek nemam jak stav u vezi sa tim ali hteo bih zaista da prelomim i viknem: ljudi nema smisla, kupite originalni disk, realizatori programa, popunite taj formular, garantujte autentičnost programske „košuljice“ i slično.

Znači, još nije došlo do toga da morate da svirate etno obrade po kafanama?

- Nije, da kucnem u drvo. Ali, siguran sam da nikad ne bih ni svirao komercijalni etno, pre bih bio kelner ili šanker. Ne što je to lakše, nego bih se bolje osećao. To je večno pitanje može li ovde da se živi od džeza a ja kažem- evo živ sam, niste me videli da sviram na „Marakani“ narodnjake, ne radim kafane, svadbe i šatre. Ali moram da se snalazim. Recimo, radim muzičke podloge za reklame. Ona reklama, i stara i nova, „Kume-lave“, to sam radio, pa za jednu našu banku...šest-sedam poslova. Ove godine uradio sam po prvi put i muziku za dugometražni film, za Andrićev film „Kad porastem biću kengur“. Otišao sam pre na stranu primenjene muzike nego ka komercijali.

Koncertno ste premrežili Balkan, nastupali na festivalu u Slovačkoj i u Beču. Kako procenjujete razvoj krosovera u odnosu na mejnstrim?

- Ne bih hteo da budem neskroman, ali, ovo što radi „VHB“ nisam u tom obliku nigde čuo. Naravno, osim kod Džoa Zavinula koji ostaje naš uzor. Definitivno smo orginalni balkanski etno obojili njegovim zvukom. U Bratislavi smo svirali na istoj bini gde i „Inkognito“ i došli su posle koncerta da kažu da im se dopalo. Kad je reč o svetskoj muzici krosover je odavno „pod obavezno.“ Kakva god da je muzika, elektronska, pop ili rok svuda se prevazilaze stilovi. To je normalna stvar jer sve je postalo već dosadno i muzičari moraju da „miksuju“. Devedeset posto tzv. MTV muzike, devedeset posto popularne muzike u principu toliko je isprojektovano, toliko kockasto i po šablonu, identično i nekreativno, da nije ostalo ni „i“ od indivudualnosti. Pogledaj samo taj trend plastičnih operacija kod fanova koje MTV stimuliše u emisijama tipa „Želeo bih da budem“. To je već ozbiljna priča: strašno mi se dopada Dženifer Lopez, moram izvaditi jagodice i namestiti druge, doterati nos...

Borislav Pekić (1930 - 1992)

Farenjel Britain and...


Kad sam pisao uspomene s robije, objavljene pod naslovom "Godine koje su pojeli skakavci", mučio sam sebe pitanjem: Šta si od robije dobio, šta si u tamnici naučio? Premda u zatvor nisam otišao dobrovoljno, već zato što sam uhvaćen u pokušaju da našim narodima otmem slobodu, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto zaboravim, uporno sama se trudio da od tih izgubljenih godina, godina koje su pojeli skakavci, nešto zauzvrat iskamčim.Možda je to posljedica "preživelog,kapitalističkog, građanskog "odgoja koji je u svemu tražio neku korist, a možda su me na te naivne misli nasukali naši komunisti koji su se hvalili da je robija po kraljevskim kazamatima za njih bila škola.Behu to njihovi univerziteti.Premda je bolje da su pohađali prave,jer na nas ne bi primjenjivali zatvorska iskustva i od života nam pravili vječitu robiju ,povjerovao sam im na riječ, pretpostavljajući da ih je robijaška škola naučila marksizmu, klasnoj borbi i komunističkom moralu, ma šta on značio. Ovih dana doznajem da je to bila masovna vežbaonica mentalno fizičke degradacije i ideološkog sadizma , u kojoj se vaspitavao duh budućeg Golog otoka, našeg izdanja boljševičkog danteovskog "Inferna".Ništavno malo skeletnog marksizma, što su ga u zatvoru naučili bio je tek sporedan, beznačajan gubitak. U međuvremenu, sem da prišijem dugme na košulji, ja na robiji ništa korisno nisam naučio.
U sličnom sam položaju dok napuštam Britaniju, prestajem sa ovim komentarima i opraštam se od slušalaca emisije BBC na srpskohrvatskom jeziku.Hteo bih da sam u Engleskoj nešto naučio, da sam od nje nešto dobio,da mi ovih dvadeset godina nijesu pojeli skakavci.Hteo bih to iako znam da ni u tuđinu nisam otišao da nešto steknem, već da nešto izgubim.Upoznajući tuđu tuđinu . htjedoh da izgbim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.
Nisam uspio.
Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim.Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stanac, i to je bolelo.Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti - stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći: "O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!" Napuštam Britaniju bez žaljenja, ali i bez radosti. Vraćam se u svoju zemlju bez radosti, ali i bez žaljenja. Tamo i ovde proveo sam i lepe i ružne casove. Svi su moji. Da nisu, ne bi mi se dogodili. Jesam li TO naučio? Jesam li uopšte išta naučio? Zavideo sam Englezima, ne toliko na povesti koliko na načinu na koji su je iskoristili. Zavideo sam im na srazmerno bezbednom geografskom položaju, umešnosti u vladanju, strpljivosti u nagodbama, trezvenosti u zaključcima,izdržljivosti u nevoljama, uzdržljivosti u izazovima, hladnoći u opasnostima, racionalnosti u dilemama, sebičnosti u izboru alternativa, "snalažljivosti" u krizama, ali više od svega na kolektivnom optimizmu koji nije neutralisao pesimistički cinizam svakog pojedinog Engleza. Koliko će im nacionalni optimizam i dalje vredeti, i dalje zamenjivati osobine marljivosti i preduzimijivosti, u današnjem svetu bolje tržišne prođe, ne znam. Danas je, izgleda, važnije u raspoloženju grobara proizvoditi pseudokorisne predmete blagostanja nego nalaziti engleski duhovita izvinjenja za neupotrebljivost njihovih domaćih kopija. Pa ipak, za Engleze ne brinem. Rasa koja je izašla nakraj s rimskim legionarima, normanskim riterima, katoličkim misionarima, španskim moreplovcima, Napoleonovim grenadirima, germanskim arijevcima i američkim pionirima tehnološke budućnosti, pa, bar donekle, i s vlastitim uobraženjem da je nešto izuzetno, izaći će nakraj i s iskušenjem da se zbog mesta pod zubatim suncem prividnog napretka pretvori u evropski depandans za proizvodnju besmislenih potreba. Valjda im to neće jako teško pasti. Englezi imaju nešto staračko u sebi; istorijsku tromost nečega što je mnogo proživelo a da usled toga nije sasvim preživelo. Ona im ne dopušta usplahirenu mladalačku trku za uspehom po svaku cenu. Više od pripadnika trenutno moćnijih ili imućnijih naroda, Englezi znaju, s manje sredstava, pod težim uslovima, ugodnije da žive. Mislim da je to jedna od njihovih najvrednijih vrlina. Možda će u svetu opšteg poistovećenja i prinudne standardizacije, u Novom poretku univerzalnih mera, sačuvati i ostale prednosti, pre svega volju i sposobnost da se razlikuju a da time ne gube. Naći će već svoju meru, svoj korak u budućnost. Pa i ako izaberu da ostanu usamljena utvara jedne minule, zaboravljene Evrope, gospodski duh slavne prošlostu koji nikakav izazov opstanka ne može naterati da nešto korisno radi (makar i da kao sablast Sibil Pen fantomsko vreteno okreće), Britanija će se pamtiti. Nju neće tako lako pojesti skakavci istorijskog pamćenja.Mnogo više ni Helada, ni Rim nisu postigli. Ili se mi, Južni Sloveni, nečem većem, dužem, dubljem nadamo? I zato, Farenjell Britain - zbogom Britanijo! Kao pripadnik svog naroda nemam na čemu da Ti zahvalim. Kao Borislav Pekić, Tvoj sam dužnik.

B.Pekić "Poslednja pisma iz tuđine"

Najviše gorčine donijeli su mi napici od tinte
Mirko Kovač
Mirko Kovač, današnji apartid, pisac kosmopolitske orijentacije i jedini živući iz mitske trijade Kiš, Kovač, Pekić, početkom, za mnoge, kobnih devesetih, bio je pisac, scenarista i esejista, sa šest romana, nekoliko zbirki pripovedaka, scenarija za filmove (“Okupacija u 26 slika”, “Lisice”, “Pad Italije”...) i dobitnik najvrednijih jugoslovenskih književnih priznanja: od Andrićeve nagrade, Nagrade Željezare Sisak, Nagrade biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, do NIN-ove nagrade i nagrade “Dimitrije Tucović” 1986. godine za esejističku knjigu “Evropska trulez”. Bujajućim efernalijama suprotstavio se energično. Beskompromisno se u lice narugao srpskom nacionalizmu. Učinio je to u vrijeme kad se u gomilama galamilo o teritorijama, o ujedinjenju srpskih zemalja. Bio je u manjini. Kad su arhitekti, dobitnici Borbine nagrade za arhitekturu, zajapureno govorili da Dubrovnik treba sravniti sa zemljom, kad je količina odvratnosti u njegovom okruženju postala nepodnošljiva i kad su ga na poslijetku počeli nazivati izdajnikom otišao je iz Beograda. Razumijevajući “dijalektiku varvarizma” govorio je da da će to nacionalističko divljanje završiti tamo gde je počelo. Kasnije se to i dogodilo. Njegov dolazak u Hrvatsku 1991. izazvao je lavinu optužbi u beogradskoj “patriotskoj štampi”. U početku živio je kao podstanar, bez radnog prostora, bez knjiga. Jedno vreme i bez pasoša. Bio je dobro prihvaćen, čak i onda kad je oštro pisao protiv hrvatske vladajuće politike. U tom času, bio je potpuno na hrvatskoj strani. Na toj strani bili su i njegovi hrvatski prijatelji koji nikad nisu bili nacionalisti. U to vrijeme gorjeli su hrvatski gradovi i hrvatski nacionalizam bio je odbrambenog tipa. Kad se to izmijenilo Kovač je slijedeći vlastite porive počeo pisati u opozicionom listu “Feral” rasturajući kako hrvatski malograđanski nacionalizam tako i onaj primitivni, s ustaštvom kao ideologijom. Srećom, u Hrvatskoj je bio veliki broj njegovih istomišljenika koji su se gadili Tuđmanove politike. Jednom je kazao da je Tuđman, koji je ut emeljio kriminalnu državu i prokockao status žrtve, nanio štete svojoj zemlji makar koliko i srpska agresija. Desničari su mu prijetili izgonom. Danas živi u Rovinju, nepomiren s nacionalizmima i populističkim bedastoćama sviju provinijencija.

Mirko Kovač je 1993. dobio međunarodnu nagradu “Tuholski” švedskog PEN centra, te Herderovu nagradu za književnost 1995. godine. Uručene su mu i dvije nagrade iz bivših Slovenije i BiH, s obrazloženjem da se “svako veliko književno djelo sretno prelijeva izvan nacionalnih ograda i postaje univerzalno, zajedničko kulturno dobro i civilizacijsko naslijeđe”. Veliku nagradu Crnogorskog narodnog pozorišta dobio je dramski tekst izuzetne književne vrijednosti i scenskog izazova - “Lažni car”. “Lažni car” predstavlja novo tumačenje vremena i ličnosti više puta obrađivane u literaturi, a bogatom umjetničkom imaginacijom problematizuje i današnje vrijeme - zapisano je u obrazloženju žirija.

* Veliku nagradu CNP dobili ste kao priznanje za dugogodišnju dobru saradnju krunisanu dramom Lažni car koja je premijerno igrana u čast obilježavanja pola vijeka crnogorskog nacionalnog teatra. Kako ste doživjeli visoko hijerarhijsko priznanje pristiglo iz Crne Gore, iz rodnog kraja ?

- Znate, ja sam već pomalo postao kolekcionar nagrada što domaćih, što međunarodnih, ali ovo je moja prva i jedina nagrada u Crnoj Gori, pa je već to dovoljno da me na neki način gane to priznanje. Uz to, nagradu su prije mene dobili izuzetni umjetnici koje cijenim, koje volim i to me čini posebno radosnim.

* Može li se sklonost ovdašnjih naroda da kao kolektivitet, s vremena na vrijeme, počinju osjećati potrebu za proviđenjem i spasenjem u liku vladara označiti kao mentalitetska konstanta? Smatrate li da je tabu o nepogrješivosti vladara ovdje nagažen do te mjere da je reinkarnacija nekog od ovdašnjih “lažnih careva” minimizirana ?

- “Lažni carevi” mogu se lažno predstavljati na više načina i u više formi. Šćepan Mali je samo jedna varijanta lažnog carevanja. Lažni car je svaki onaj koji laže svoj narod, koji ga zaluđuje, opčinjava, zavodi, potkrada. Lažne vladavine su žilave. Posljednji lažni car je bio Milošević. On je toliko lagao, da je najzad prevario i samog sebe. Danas u Hagu laže. Dobrica Ćosić je rekao: “Lažemo iz ljubavi i čovečnosti, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.” Ako ideolog jedne nacije propovijeda laž, onda su neminovni lažni carevi. Da postoji, na primjer, srpska inteligencija, ona bi morala do temelja razoriti tu kulturu laži. Jer sa takvim poimanjem da je laž oblik poštenja, da je laž istina, jedna nacija je osuđena da ostane u svom brlogu i da uživa u svojim lažima i svojim lažnim carevima.

* Vjerujete li i dalje da je društvo bez konflikta mrtvo društvo?

- Ja sam o tome govorio kada smo imali totalitarno društvo koje je propovijedalo unisono mišljenje, bez prava na svoje i drugačije mišljenje, dočim je danas, krahom totalitarnih ideologija, sloboda mišljenja i govora dobijena, ali i u najrazvijenijim demokratijama ta sloboda nikad nije osvojena. Nedavno je jedan Institut za istraživanje slobode javnih medija Ameriku svrstao na 22 mjesto, prema tome konflikti su bitni za jedno društvo, ali samo s argumentima. A mi smo skloni uvredama, gaženju privatnosti drugih ljudi, zadrtom osporavanju mišljenja drugog. Na tom planu kodeksi ponašanja moraju postojati. U novim uslovima konflikti moraju biti plodonosni, stvaralački.

* Brojni crnogorski intelektualci i jezikoslovci tvrde da je na ovdašnjem izvoru izgrađen srpski i hrvatski štokavski sistem i insistiraju da Crnogorci imenom crnogorski jezik označe ovdašnji segment opšteštokavskog sistema. S pravom ili ne?

- Osobno mislim da je ovaj jezik kojim mi pišemo i razumijemo jedan jezik, ali kako ne postoji za njega zajednički nazivnik, onda ne preostaje ništa drugo nego uzeti ga kao komponentu nacionalnog identiteta. I to ne bi trebalo nikome da smeta. Nije važno odak le potiče štokavica, važno je da je ona ugrađena u jezični standrad i prihvaćena. Pisci imaju pravo “napstovati” mnoge jezične kanone, ići u kontru, poigravati se s jezičnim finesima, pomicati njegove standarne vrijednosti, itd. , jer je i to dio slobode. Lično mislim da je sasvim svejedno kojom varijantom pišete u okviru jednog jezika, ali ako baš želite da vas jezik određuje, onda je to vaš slobodni izbor. Pisao sam i ekavski i crnogorski i bosanski, sada u Zagrebu objavljujem izabrana djela na hrvatskom, na kojem već dugo pišem, ali ne zato da bih po svaku cijenu bio hrvatski pisac, nego naprosto stoga što mi se hrvatski najviše sviđa. Uostalom, crnogorski je jezik najbliži hrvatskom.

Uvijek sam u manjini

* Svojevremeno vas je Predrag Matvejević nazvao skrnaviteljem ovdašnje malograđanske i tradicionalističke mitologije. Jeste li prevashodno zbog toga svugdje i uvijek u manjini? Jesu li Vaše knjige pokvarile vašu biografiju ?

- Da, tačno. Uvijek sam u manjini, ali i to je moj izbor. Ne podnosim kolektivne zanose. Kako je Niče govorio: “Oko mene je uvijek jedan previše!” Što se knjiga tiče, donijele su mi i zadovoljstva, ali i gorke sate. Na jednom sam mjestu rekao da sam kušao mnoge gorke napitke, ali najviše gorčine donijeli su mi napici od tinte. Mogao sam izabrati lakšu plovidbu, niz struju, ali literatura je jedina moja karijera, druge nemam i nijesam je nikad želio. Čak je i moje pisanje političke publicistike iznuđeno, jer ja sam učio samo dva zanata: pisanje proze i dramskih tekstova, bilo da su pozorišni, filmski, televizijski ili radijski. Sve drugo je dodatni rad koji mi teško pada.

Nijesam birao mjesto rođenja

* Da li se s godinama Vaše “sjećanje na Crnu Goru” intenzivira? Što to znači kad kažete da za Vas Crna Gora ima samo zavičajnu vrijednost?

- Ja nijesam birao Crnu Goru kao mjesto rođenja, dakle to je jedina stvar na koju nijesu uticale moje sposobnosti i moja volja. Kad je to tako, onda se ta činjenica prihvata, ali ne određuje moju sudbin u čiji sam gospodar ipak samo ja. Iz Crne Gore sam otišao prije pedesetak godina, na žalost takve su bile okolnosti, ali i otprije se iz Crne Gore odlazilo, to je istorijska datost. U Istri gdje ja živim nekada su u 17 stoljeću doseljavali Crnogorci. Iako su oni odavno Istrani, oni znaju svoje porijeklo. Ima Stanišića, Brajkovića, Matijaševića, Popovića, itd. svi oni znaju svoje rodoslove. To ističem stoga da bih pokazao da zavičaj, da porijeklo ima svoju snagu, ali se mnogo toga mijenja karakterološki, ako tako mogu reći. Za mene zavičaj ima vrijednost samo onoliko koliko je u njemu pravde. I ja sam naučio da se odričem svega onoga što ne valja i nije dobro u zavičaju, a to mi je zapravo dalo jednu posve slobodnu poziciju.

To je duga priča ali ne toliko duga koliko je cela stvar trajala
Vladimir Arsenijevic

Naime, krenulo je ’89. godine u redakciji tadašnjeg "Starta" u periodu kada se Jugoslavija još nije niti raspala niti smo mi u toj nekoj našoj postojećoj naivnosti imali ideju uopšte da će se ona raspasti za godinu i po dana, i naime ona osnovna i inicijalna ideja je bila vezana za jedan osećaj da se mi prema tom kontekstu pop kulture odnosimo sa dosta nemarnosti i da puštamo da stvari odlaze u zaboravi ničim ne budu zabeležene pa su utoliko Dubravka Ugrešić i Dejan Kršić koji je tada bio urednik u "Startu" a posle vodio izdavačku kuću u Zagrebu zapravo napravili jedan prvi koncept onoga što bi trebalo da bude "Leksikon YU mitologije", obavestili jedan broj ljudi, uglavnom svojih prijatelja, i sakupili jedan mali broj priloga na temu raznih stvari koje čine popularnu kulturu te Titove Jugoslavije.

Onda se naravno Jugoslavija raspala, taj projekat je u potpunosti zamro, Dubravka Ugrešić je otišla za Amsterdam i krenula u celo to kulturno nomadstvo u kome ona živi gotovo dve decenije, i tamo je predajući slavistiku na univerzitetu s jednim brojem svojih studenata obnovila tu ideju, najpre radi studentskih vežbi da bi kasnije ponovo ideja uhvatila zamah koji je imala i ranije s tim što su se u međuvremenu stvari drastično promenile, Jugoslavija se raspala, živeli smo u tim neprestanim ratovima.

Osećaj da treba zabeležiti nešto što se ticalo tog pretperioda je bio još jači utoliko što smo sada već govorili o nekim stvarima koje su definitivno i zauvek prošle i pri tom pojavio se internet. Mislim da je to ključna stvar za razvoj projekta Leksikona YU mitologije jer je on u pravom smislu počeo da živi u onom trenutku kada je postavljen sajt leksikona 97. godine i kada su odjednom zaista na taj jedan krajnje slobodan način, što i jeste u osnovi projekta Leksikona, ljudi sa raznih strana, iz čitave bivše Jugoslavije a možda ponajviše oni ljudi koji su iz svih tih raznih sada novih zemalja odlazili negde dalje, počeli da se javljaju na sajt i šalju svoje priloge obrađujući različite jedinice iz konteks ta bivše Jugoslavije i to se tako skupljalo nekoliko godina.

Od 2000. godine i, izdavačka kuća "Rende" je ušla u celu priču. Započet je radom na rukopisu samog leksikona i ta stvar je trajala pet godina do momenta kada je knjiga izašla.

B92: Da se vratimo sada na onu srednju fazu odnosno fazu interneta i mogućnosti, ko je hteo i ko je želeo imao je mogućnosti, mogao je da učestvuje u kreiranju leksikona. Šta misliš kolika je važnost svega toga? Bukvalno svako je mogao da iznese makar jednu stavku iz svog života koja mu je nešto značila iz tog perioda.

Vladimir Arsenijevic: Ovo je knjiga koja je mogla da bude napisana i na neki drugačiji način, kako se to obično i radi, da se pozove jedan broj nekakvih stručnjaka na raznim poljima i da se od njih očekuje da neke stvari napišu. Međutim, ona osnovna ideja jeste bila da je za priču o tome šta je značio život u tom periodu su jednaki stručnjaci svi koji su taj period proživeli u onoj ili ovoj meri.

Tu jeste došlo do jednog određenog, naime više različitih neravnoteža u samom tekstu upravo zahvaljujući tom slobodnom principu da svi mogu da pišu. Jedan je generacijski, ogroman broj ljudi koji su slali svoje jedinice su ljudi rođeni 60-ih godina. Očigledno su to ljudi koji su najdublje bili zaronjeni u taj osećaj jugoslovenstva, i ja pripadam toj generaciji, mi smo se rodili u tom relativnom ekonomskom blagostanju, u jednoj relativnoj ideološkoj nezainteresovanosti i mislim da je bilo prilično lako za tu generaciju da se oseća Jugoslovenima, mnogo lakše nego i za neke generacije ranije a naročito za generacije koje su dolazile posle.

Jedan veliki broj priloga u leksikonu jeste odrađen iz pozicije nekoga ko sada ima 30, 40 godina. Nama dosta nedostaju prilozi koji se bave stvarima iz 40-ih ili 50-ih godina. Ima ih ali srazmerno malo i takođe su srazmerno manje zastupljeni oni ljudi koji su Jugoslaviju doživeli tek u samom njenom kraju i koji možda nisu imali ni razloga da osećaju nekakvu sentimentalnu vezu za nečim što je prošlo. Međutim, ono što je dobro jeste da leksikon nije kolektivno čupanje kose, busanje u grudi i nekakvo jadikovanje za Jugoslavijom.

Stalno postoji taj jedan osećaj nelagode kada se pomene termin jugo-nostalgija. Upravo on je nafilovan svim tim negativnim nabojem u odnosu prema sećanjima na bivšu zemlju. Mislim da smo stvar ovde dobro postavili negde između sentimentalnosti i cinizma i da zapravo nije prevagnulo ni na jednu stranu i to je ona prava mera Leksikona. I to je jedino moglo da se dobije na ovaj način tako što će se pozvati ljudi da ga pišu i ovo jeste knjiga koju su napisali ljudi.

Naravno tu ima mnogo imena koja su dosta poznata ali ta imena ničim grafički nisu izolovana u odnosu na bilo koga drugog, i vrlo je jasno, ako ni iz čega drugog ono iz grafičkog izgleda knjige, da čak i poznata imena ne govore kao neki posebni autoriteti nego opet kao ljudi koji su živeli u toj zemlji i ništa više.

B92: Da li je u nekom trenutku postojala opasnost da to preraste u suviše lično gledanje cele te stvari, da se nekako izoluje skroz, da se potpuno zanemare institucije i da se više vezuje za neke detalje iz tog života? -

Vladimir Arsenijevic: Pa dobro, to se i dogodilo. Zaista, utoliko što Hamad Đogani ima sedam puta veći tekst od Josipa Broza Tita. Neke stvari koje pripadaju direktno margini života tada pa i danas su na neki način zavredele više prostora u tom leksikonu nego neki drugi. S druge strane, Hamad Đogani, priča o Hamadu Đoganiju je zaista jedna ogromna priča, recimo konkretno o tim svim našim potklasama, jer to je priča o tim urbanim Romima, o tim Ciganima, Šiptarima, ne znam kako ih mi već svi olako nazivamo i o tim ljudima koje mi gotovo nismo ni primećivali. Jedino smo ih primećivali kad su nam iz nekog razloga smetali i to su bitne stvari za kontekst te tadašnje Jugoslavije.

Na kraju Leksikon i jeste ličan, on je u samoj svojoj osnovi ličan, apsolutno bi bilo nemoguće pobeći od njega. Mi smo se trudili kao uredništvo da ga ispunimo jednim brojem podataka koje smo smatrali važnim, te će te tu naći one krajnje enciklopedijske podatke o Jugoslaviji, imate sve zastave, himne, grbove, te nekakve stvarčice, ima na kraju knjige nekih petnaestak različitih statističkih tabela koje takođe govore, ali opet na neki duhovitiji način, o porastu automobila u porodicama i slično.

Ali to nisu tabele koje govore o tome koliko smo proizveli gvožđa te godine jer to nas prevashodno nije interesovalo kao urednike nego neke stvari koje smo smatrali za bitne i utoliko je ličan u onoj meri u kojoj smo svi mi smatrali da je taj privatan život za sve nas kao ljude koji smo radili na Leksikonu a pretpostavka je bila a pokazalo se da jeste i za neku čitalačku publiku, mnogo bitniji nego ono o Jugoslaviji što se na kraju i onako pisalo naveliko. Jer mi smo videli kada smo radili tajm lajn za Leksikon, dakle hronologiju od ’43. do ’91. godine pa smo morali u bibliotekama i u Narodnoj ovde i u Univerzitetskoj u Zagrebu da prelistavamo puno različitog materijala i sadržaja i sada nije problem, svega ima, vi imate enciklopediju Jugoslavije, čega god hoćete, ali to je ono što se nekako nameće, tamo imate imena nekih generala za koje nikada niste ni čuli a tek danas ne znate za njih, a recimo nema Gorana Bregovića. Nema Gorana Bregovića.

Da li je taj general bitan ili je Goran Bregović bitan. Goran Bregović je ta lična stvar, taj general je stvar opšteg znanja, ali na neki način stvari su se dosta pomešale i naš odnos prema toj zemlji se strahovito pomešao i ono što je nama zaista strahovito potrebno jeste da nikada ne zaboravimo šta su "borosane" i tome ova knjiga služi.

B92: Da li misliš da će prema knjizi isti odnos imati neko iz Srbije, neko iz Hrvatske, neko iz Bosne i neko iz Lihtenštajna?

Vladimir Arsenijevic: Pa dobro, taj iz Lihtenštajna neće ništa razumeti, u stvari on hoće da razume nešto budući da je svima poznata i ona "ostaldžija" ili kako je već zovu, onaj nemački odnos prema prošlosti Istočne Nemačke, i sada ljudi već razumeju, da to su te tranzicione zemlje, neke od njih su se raspale, promenile su se i ljudi pokušavaju da zapamte nešto unazad.

Taj Lihtenštajnac će stići dotle. Što se tiče ljudi iz Srbije, Bosne i Hrvatske već se prilikom slanja materijala videla ta interesantna ali i logična stvar, da po pravilu će čovek iz Splita pisati o leskovačkom vozu recimo a čovek iz Leskovca će pisati o Istri jer ta nostalgija je bila vrlo parcijalna tokom 90-ih i odnosila se na one stvari koje su nama u tom trenutku nedostajale. Čak je nekada mene znalo strahovito da ljuti jer smo mi ovde u Srbiji ili da kažem u Beogradu bili veoma nostalgični prema Hvaru ali se ne sećam da smo bili nostalgični prema Strumici recimo. I mi smo nekako tako Makedoniju olako zaboravili a ljutili smo se recimo kada se Hrvati nešto baš ne sete nas.

Dakle, nostalgija je bila vrlo ograničenog domena i ljudi su se upravo tim svojim sećanjima služili, dakle pisali su o onome što im je u tom trenutku najviše nedostajalo. Mi smo se trudili kontinuirano u radu na obradi tih podataka da izbrišemo svuda poziciju iz koje se pisalo, dakle da nema referenci na 90. godine. Međutim, čitav Leksikon jeste jedna ogromna referenca na 90. Potpuno je jasno iz tona, čak i kada se ničim ne pomene, da se nešto grozno dogodilo jer zašto bismo se mi sa toliko dobrih osećanja vraćali samo deset do petnaest godina i bavili se tom nekom kulturnom arheologijom i toliko nas to uzbuđivalo.

Dakle, čitav Leksikon govori o trenutku u kome je nastao. Međutim, ima jedna sjajna stvar, sada je bio sajam knjiga u Beogradu, pa ovaj inter liber u Zagrebu i mi smo Leksikon budući da je reč o izdanju koje je koprodukcijsko nas kao beogradskog izdavača i Post skriptuma kao izdavača iz Zagreba predstavljali i na beogradskom i na zagrebačkom sajmu i on se naravno sjajno prodaje ali to je prosto neverovatno. Ljudi dođu i počnu da listaju, knjiga je veoma vizuelna, ima puno tih interesantnih stvari i onda ti vidiš te neke osmehe na licu i sada isti taj osmeh vidiš i u Zagrebu i u Beograd u. Mada se ljudi osmehuju nekim sasvim drugačijim stvarima u knjizi, odnos jeste isti samo je ugao gledanja nešto drugačiji.

B92: Leksikon u ovoj sadašnjoj formi deluje stvarno kao početak, kao nešto na šta može još svašta da se nadoveže. Da li se takva budućnost predviđa ili se ovde zaustavlja?

Vladimir Arsenijevic: Ne, ne, mi nameravamo da Leksikon živi na različite načine. Jedan od načina je nastavak rada na prikupljanju jedinica za Leksikon. On naprosto nije gotov. Ovo je samo prvo izdanje kako to obično biva sa tim enciklopedijskim ili u ovom slučaju nekim pseudoenciklopedijskim izdanjima. Sajt još uvek radi, leksikonyumitologije.net.

Takođe Postjuinfo koji je sjajan sajt koji predstavlja samu knjigu i ljudi su pozvani da i dalje šalju svoje priloge, da ukoliko su uvideli nekakve greške materijalne ili propuste u ovom Leksikonu da nam to dojave jer mi već radimo sada jedno dopunjeno izdanje ali će toga biti još u budućnosti. Takođe, postoji čitav niz potprojekata oko Leksikona koji se paralelno rade, jedan od njih je Omnibus YU mitologije sa naumom da se na sličan način na koji se to radilo sa jedinicama u Leksikonu otvori jedan kontinuirani konkurs gde bi se ljudi javljali sa svojim projektima vizuelne obrade različitih jedinica iz Leksikona i snimanja kratkih trominutnih filmova na temu tih jedinica.

Mi smo već proizveli nekoliko sopstvenim snagama međutim nadamo se da će se to nekako sakupljati, da će to finansijski i organizaciono u budućnosti biti lakše i zaista namera jeste da ovo nikada ne bude neka zatvorena knjiga i zatvorena stvar nego da stalno ima neku dodatnu razgradnju.

Jelena Kikić

U mreži zabluda
Miroslav EGERIĆ 06.12.2004, 18:53:14

ĆOSIĆEV Ivan Katić je, u romanu "Vreme vlasti" nesumnjivo, koncipiran kao lik u kojem se reflektuje jeza veka ("Veku moj, zveri moja lepa", Mandeljštam), kao ličnost kojoj je dosuđeno da živeći svoje vreme, doživi i podnese, do poslednjih žilica, opakosti toga vremena, i to bez predaha i ostatka. Vrativši se iz logora Mauthauzen u Beograd, Ivan Katić se suočio sa okrutnošću nove vlasti čim su proradili zupčanici njenog novog mehanizma.
Sveži pobednici doneli su "sveže kriterijume" za ocenu ljudi i njihovih činova. Ti kriterijumi u jezgru sadrže jedno, ali ovakvo načelo: "Ko nije s nama, on je protiv nas". To načelo je Ivanu Katiću bilo poznato još od pre rata, ali je u novim uslovima dobilo sjaj nove okrutnosti. Naime, u levičarskim ideološkim debatama ono je moglo biti podsticaj za suprotna mišljenja: posle rata, kad su nosioci tog načela osvojili vlast, ono je, u primeni, vodilo direktno - na robiju.
Imati svoje mišljenje o politici, o istorijskom procesu, značilo je, kad je to mišljenje ispoljeno prema drugima, samo otkrivanje razloga za krivičnu prijavu vlastima. Tamo gde je postojanje države, vlasti, kao takve, dignuto do posvećenog pojma, individualna svest o toj vlasti sa kritičkom osnovom u sebi primana je kao pogibeljna delatnost! Romansijer Ćosić je u ovom romanu izvrsno dao taj skup tragičnih mreža zavisnosti ličnog od nadličnog u procesu; naime, u društvu koje ne poštuje unutarnju slobodu čoveka, kojem je taj pojam stran kao građanska zabluda, lako je svakom čoveku biti velika pogreška!
Recimo, ilustracije radi, u Beogradu žive, kreću se, razgovaraju, u vremenu nove, narodne vlasti, Ivan Katić, Milena Katić, njena prijateljica Dušanka Luković i njen sin, Šef beogradske Udbe, Miško Luković Pub. Razgovaraju o svemu, pa, sasvim prirodno, i o političkim događajima. Taj razgovor, međutim, biva koban po Ivana Katića. Naime, Ivan Katić u jednom trenutku u razgovoru sa sestrom Milenom (izriče) izgovara i rečenicu da bi sukob Staljina i Tita mogao trajati i sto godina pošto je reč o jednom dogmatskom sukobu. Pri tome, razume se, akcenat je bio na moći "jačeg brata".
Normalan mozak bi tu rečenicu primio kao izraz jednog stava i mišljenja koje, privatno, ima obrazovan intelektualac: međutim, Miško Luković, načelnik beogradske Udbe, u skladu sa stavom "ko pije s nama, on je protiv nas", daje nalog da se uhapsi Ivan Katić. Tako ovaj večiti logoraš dospeva na Goli otok i biva izložen najgorim oblicima šikaniranja. "Otkad su ljudi zamislili utopije, oduvek su ih na ostrvima postavljali i ostvarivali", razmišlja nesrećni Ivan Katić. "Između neba i vode. I naši policijski metafizičari su se opredelili za ostrva".
Teškoća je, međutim, bila u tome najviše što "policijski metafizičari" nisu svoju metafiziku prenosili svojim sužnjima posredstvom naučnih, političkih, duhovnih kružoka u kojima bi se dokazivala vrednost njihovog pogleda na svet. Ta "metafizika o srećnoj budućnosti ljudi" posredstvom ispaštanja njihovih grešaka prema partiji bila je jedan od najsurovijih pirova nasilja: "Tamo gde sužnjima prebijaju cevanice, i gde se ljudski mozak usija od besmislenog prenošenja kamenja sa jedne gomile na drugu, reč metafizika dobija ironično značenje".
Dobrica Ćosić je učinio dragocenu uslugu srpskoj književnosti što liku Ivana Katića nije dao direktnu polemičku ulogu. Ima nečeg od drevne ljudske tuge u tom "četvorostrukom robijašu" koji zna da je tragičan, kratkovek, ali istrajava, čuvajući u dubinama vlastite prirode potrebu za uspravnošću i dostojanstvom. Taj tužni intelektualac vidi odlično da u vremenu vlasti nema mesta za razgaline dobrote, milosrdnog razumevanja, za poštovanje čoveka kao takvog. Život je tu ispunjen radom mehanizma napad-odbrana, moć kao nadmoć - potčinjavanje kao preživljavanje.
Pa, ipak, on nastoji da sačuva u sebi nešto od otporne snage duha koji radi za dobro; on ne pristaje da "zverka u čoveku" odnese definitivnu prevagu nad čovečnim svojstvima. U jednom trenu njegova misao šestari nad ukupnošću njegovog života i nalazi i ovakve formule: "Od vremena odlaska u rat, krajem leta 1914. godine, živeo sam u vremenu koje se neprestano raspadalo i postojalo kazna, nasilje i patnja. Vreme im je bilo ledena santa na kojoj stojim cvokoćući od studi, dok ona plovi nošena maticom istorije; santa koja neprestano puca, raspada se, topi. Zato nisam ništa uspeo ni da stvorim; za delo nisu neophodni samo dar, pamet, znanje, trud; za delo je neophodno vreme kao nevidljiva građa od koje nastaje duhovna građevina".
Krivice nema, a kazna se vrši; ko se ispreči istorijskom toku biva smrvljen; u društvima zatvorenog, totalitarnog tipa, ta istina se javlja u svirepim vidovima. Izraženo, privatno mišljenje može biti put u pakao. U ćutanju može biti privremena sigurnost, ali kad ćutanje znači istovremeno ogrešenje o brata, sestru, majku ili oca, i kada biva teže onome koji ćuti no onome koji fizički strada, tada je i ćutanje svojevrsna kazna. Milena Dragović, sestra Ivana Katića, ta srpska Antigona, kako ju je sjajno i precizno nazvao francuski kritičar Žorž Piva, kada oseti koliko je nesreće donela svome bratu olakim razgovorom sa prijateljicom Dušankom Luković - odlazi, pritisnuta grižom savesti u smrt. Krivice nije bilo, razgovor je bio samo razgovor - ali u apsurdnom sistemu odnosa među ljudima kakav je uspostavljen u vremenu totalne vlasti, svaki iskaz može dovesti do tragičnih i apsurdnih posledica, dakle, kazna se vrši...

Paćenik veka
NEKOM bolnom i melanholičnom poezijom su ispunjene Ćosićeve stranice o toj vrsti ljudskih odnosa u vremenu vlati: kao da je, odista čovek, "jedna slamka među vihorove", nad njime je "nebo zatvoreno, ne prima mu plača ni molitve". U liku Ivana Katića dobili smo vrstu mučenika ovog veka čija sudbina ima izvesnu prodornu i melanholičnu lucidnost, ako je ovaj vek stvorio tolike i takve dijabolične oblike uniženja i satiranja ljudi, u čemu je onda napredak prema prethodnim vekovima ljudske istorije i bivanja?

INTERVJU
GORAN PASKALJEVIĆ, FILMSKI REDITELJ I SCENARISTA
Život iznad metafore

“San zimske noći” je trinaesti film našeg istaknutog, svetski poznatog reditelja Gorana Paskaljevića, praškog filmskog đaka, tokom karijere dobitnika brojnih domaćih i inostranih filmskih nagrada, koji već niz godina živi i radi na relaciji Beograd - Pariz. Ovaj njegov film je na festivalu u San Sebastijanu osvojio Gran pri žirija i Gran pri za humanost ekumenskog žirija, a prikazan je i na festivalu u Torontu u selekciji “Veliki majstori režije”, u Solunu u selekciji “Veliki savremeni majstori filma”, dobio je nagradu “Federiko Felini” Europa Cinema za 2004, a na predstojećem Roterdamskom festivalu će biti prikazan u selekciji “Najbolji filmovi sveta”.
Paskaljevićevu filmografiju, između ostalih, čine ostvarenja: “Kako je Hari postao drvo”, “Bure baruta”, “Vreme čuda”, “Varljivo leto 68”, “Poseban tretman”, “Zemaljski dani teku”, “Pas koji je voleo vozove” i “Čuvar plaže u zimskom periodu”. To je opus, složiće se svi poznavaoci njegovih filmova, međusobno stilski i formalno veoma različitih ostvarenja koje povezuje Paskaljevićev izuzetan autorski senzibilitet i okrenutost temama usamljenosti i otuđenosti. “San zimske noći” mnogi su već proglasili jednim od najboljih njegovih filmova.
lZa početak, zanimljivo je, iz prve ruke, čuti kako je čuveni pisac Mario Vargas LJosa reagovao na “San zimske noći”?
– Mario Vargas LJosa je bio predsednik žirija u San Sebastijanu i navijao je za taj film, inače ne bi ni dobio Gran pri, a za malo mu je izmakla i “Zlatna školjka”. Posle dodele nagrada celo veče smo proveli zajedno i on se više puta vraćao na film, govorio je da ga je duboko dirnuo. Najlepše je kada se vaš film obraća direktno srcu, kada prestanete da ga analizirate, da mu tražite mane, nego ga primate kao realnost koja je tu, pred vama, i koja vas okružuje.
lIzjavili ste da je ispočetka ovaj film trebalo da ponese snažnu političku metaforu. Kako ste od toga ipak odstupili?
– Ne volim čisto političke filmove. Moje početno razmišljanje, kada je ovaj film u pitanju, bilo je: u kakvom to svetu živimo? Kao da smo u nekom zatvorenom, autističnom svetu, metaforično govoreći. Tako sam se zainteresovao za pravi autizam. Upozano sam Jovanu, počeo da se družim s njom, da odlazim u njenu kuću, u porodicu, i polako sam napuštao onu političku metaforu. Tako je nastala ta jednostavna priča o sudbini troje ljudi. U suštini je to vrlo jednostavan film koji nosi veoma jake emocije. Vidim to po reakcijama publike i u svetu, i kod nas.
lKoliko je za vas ovaj film novo iskustvo?
– Prvi put sam radio sa mini DV kamerama, dakle elektronikom koja je kasnije prebačena na filmsku traku. To je za mene sasvim novo iskustvo. Posebno, raditi sa Jovanom Mitić, za sve nas bilo je naprosto - bogato ljudsko iskustvo. Svi smo je zavoleli. Volim je kao da je moje dete i sada je često obilazim, viđamo se kako se taj kontinuitet druženja ne bi prekinuo. To ne bi za nju valjalo, jer je ona dosta napredovala tokom rada na filmu.
lRaditi sa hendikepiranim osobama na filmu, sem što na ispit stavlja etiku autora, zahteva i posebne pripreme i veštinu. Kako je to izgledalo u vašem slučaju?
- Za takav rad bilo je potrebno jako dobro upoznati Jovanu i shvatiti kako će i kada, bar otprilike, reagovati. U svim scenama sa njom znao sam, približno, kako će se ponašati. Ponekad se to pretvaralo u nešto potpuno drugo, ali da sada gledaocima koji nisu videli film ne otkrivam pojedine scene... I to je činilo draž snimanja ovakvog filma, dalo mu je spontanost, bila je to, u izvesnom smislu, improvizacija u strogo zadatom okviru, jer sama priča je vrlo čvrsta.
lU vašim filmovima glumci uvek imaju posebno mesto, poseban tretman. Kako su se u ovim specifičnim situacijama snašli na setu?
- Profesionalnim glumcima nije bilo nimalo lako. Morali su da kontrolišu Jovanu i da igraju svoje uloge i, uz to, da reaguju spontano. Da nisam imao dvoje tako sjajnih glumaca kao što su Jasna Žalica i Lazar Ristovski, teško bismo mogli da napravimo nešto ovakvo. To je zaista i glumački film.
lŠta očekujete od domaće publike?
– Da budem iskren, od domaće publike ne očekujem mnogo. Svedoci smo ogromnog pada gledanosti. Ovo je jedna od najvećih kriza bioskopske publike u nas, ne samo kada je domaći već i inostrani film u pitanju. Ako je Kusturica sa poslednjim filmom imao 150.000 gledalaca, a sa 50 kopija i ogromnom reklamom, čemu da se ja nadam sa pet kopija! Film nisam pravio da bih se udvarao publici. Biću srećan ako ga vidi bar neki broj ljudi koje to možda zanima. Čak i da film ima samo 20.000 gledalaca, biću zadovoljan. Moja ciljna grupa su kvalitetni gledaoci, oni koji razmišljaju, koji žele da vide nešto drugo sem savremenog američkog filma.

Novi roman pisca Miljenka Jergovića, dobitnika nagrade "Kočićevo pero"


Svi mi govorimo jednim jezikom

Srpski čitalac savršeno dobro razume hrvatskog pisca, kao što hrvatski čitalac dobro razume srpskog pisca i to su, svakako, srećne okolnosti
Na nedavno održanom Sajmu knjiga "Interliber" u Zagrebu, književnik Miljenko Jergović za roman "Dvori od oraha" dobio je nagradu "Kočićevo pero", koju dodeljuje Zadužbina "Petar Kočić" Banjaluka - Beograd. Isti roman ove godine nagradili su zagrebački Jutarnji list i Društvo pisaca BiH. Jergović je trenutno jedan od najznačajnijih bosanskih i hrvatskih pisaca, autor više knjiga poezije, proze i eseja ("Opservatorija Varšava", "Uči li noćas neko u ovom gradu japanski", "Preko zaleđenog mosta", "Sarajevski marlboro", "Karivani", "Mama Leone", "Naci bonton", "Historijska čitanka"...)

Za svoje knjige više puta ste bili nagrađivani. Kada ste dobili priznanje Jutarnjeg lista, rekli ste da nijedna nagrada ne čini boljim jedno delo.
- Nagrada "Kočićevo pero" značajno je i veliko priznanje i drago mi je što sam njen dobitnik i zbog ljudi koji su bili u žiriju, a to su ljudi do kojih jako držim (Enver Kazaz, Miro Petrović i Nikola Vukolić). Drugo, to je jedna bosanska nagrada, a ja sam Bosanac. Zatim, dolazi iz Banjaluke, a imali smo poslednjih godina jako lošu komunikaciju između Banjeluke, Sarajeva i Zagreba, što znači da su došla neka srećnija vremena. Srećan sam i što je reč o imenu Petra Kočića, koji je veliki i dragi pisac, ali i tragična osoba jer je bio revolucionar i to nacionalni revolucionar.

Šta izdvajate iz njegovog književnog dela?
- Priča "Jablan" nastala je početkom 20. veka, a napisana je na način kako se pisalo osamdeset godina kasnije. Bila je jako moderna, čak i avangardna, ta priča o dečaku i njegovom biku koji je puno slabiji od svih drugih bikova na velikoj krajiškoj koridi, ali na kraju, ipak, pobeđuje. Vreme autsajdera je došlo puno godina pošto je Kočić umro, tako da je, preko tog "Jablana", bio neka vrsta sentimentalne i literarne avangarde.

Budući da živite između Zagreba i Sarajeva, neki vas svrstavaju među hrvatske, a drugi među bosanske pisce.
- Ja nisam samo hrvatski pisac, niti se osećam pripadnikom samo hrvatske književne scene jer sam ja, osim toga što sam hrvatski pisac, stvarno i bosanski pisac i bosansku literarnu scenu naprosto osećam kao svoju.

U knjizi "Dvori od oraha", kroz perspektivu jedne dubrovačke porodice, ispričali ste priču o 20. veku na prostoru bivše Jugoslavije.
- To je priča o tome kako smo mi preživeli taj vek koji je bio obeležen sa dva svetska rata, sa koncentracionim logorima, ali i sa otkrićem električne energije, kina itd. Dakle, jedan užasno dojmljiv vek, koji je istovremeno bio i najsrećniji i najnesrećniji, čini mi se, u istoriji čovečanstva. Pokušao sam iz neke svoje vizure ispričati priču o tom 20. veku kroz priču o jednoj porodici.

Nekoliko Vaših prethodnih knjiga bile su zapažene i u Beogradu.
- Imam svoje ovlašćene švercere knjigama iz Srbije, već pet-šest godina. To je uhodani biznis, u svakom slučaju, koristan. U poslednjih deset godina ima nekoliko, uslovno, novih srpskih pisaca, koji su meni jako važni i koje doživljavam kao svoje, po nekom generacijskom i emotivnom kodu. To su, recimo, Vlada Arsenijević ili Biljana Srbljanović, koja je jedna fantastična žena. Njeni dramski tekstovi su nešto apsolutno fascinantno i veliko za celi prostor ovih naših jezika.

Očigledno je da se svi dobro razumemo.
- Jezik mojih knjiga je zapravo neka kombinacija hrvatskog, bosanskog, srpskog i ne znam već kojeg standarda. Svaki narod koji živi na ovim prostorima ima pravo svoj jezik zvati imenom, ali u lingvističkom smislu, ako smo razumni ljudi, sve je to lingvistički jedan jezik u različitim varijantama i varijetetima. Srpski čitalac savršeno dobro razume hrvatskog pisca, kao što hrvatski čitalac dobro razume srpskog pisca i to su, svakako, srećne okolnosti.

Miro i Kolder u Galeriji „Filips“
Loši momci umetnisti
Decenijama su zajedno boksovali, razmenjivali dela i jedan od drugog pozajmljivali ideje. Sedamdeset pet godina kasnije neobično prijateljstvo između umetničkih divova apstrakcionizma, Huana Miroa i Aleksandra Koldera, i dalje ostavlja traga. Miro, proslavljeni katalonski slikar, vajar i grafičar, nije znao ni reči engleskog kada je upoznao američkog majstora za mobile (kinetičku skulpturu) u Parizu, decembra 1928.


Kako Kalder nije znao španski, oni su razgovarali na lošem francuskom. Ali fotografija sićušnog Miroa skoro zgnječenog u zagrljaju korpulentnog Koldera, izložena na izložbi u vašingtonskom „Filips kolekšnu“, predstavlja slikovito svedočanstvo velikog poštovanja i prijateljstva koje se razvilo između dvojice „loših momaka“ svetske umetničke scene ranog 20. veka.

„Bili su bliski kao srodne duše,“ kaže Miroov unuk Huan Punjet Miro (36), koji je došao na otvaranje izložbe, zajedno sa Kolderovim unukom Aleksandrom Rouerom (41). Oko sto eksponata, nastalih između dvadesetih i četrdesetih godina prošlog veka – na vrhuncu njihovog poluvekovnog prijateljstva – izloženo je u „Filipsu“ do 23. januara 2005.

Kolder je preminuo 1976. u 78. godini, ostavivši veliki broj pokretnih i statičnih skultpura, slika, litografija, igračaka i tapiserija. Miro je umro sedam godina kasnije, u 90. godini. Elizabet Tarner, jedna od kustosa izložbe „Kolder i Miro“, kaže da su dvojica umetnika „delila isti osećaj za humor, razigranost i nestašluk“, ali su često bili ironični, čak i ponizni. Sam Kolder pisao je u pismu 1968: „Arheolozi će ti reći da je u Kolderu ponešto od Miroa i da je u Mirou ponešto od Koldera“. Amerikanac je bio zapanjen Miroovom „sposobnošću za neotesanost“ dok je Katalonca čudila „ekstrovertnost i nedostatak pretenzije“ kod Amerikanca.

MOTHER (majka) najljepša je riječ na engleskom jeziku, pokazalo je istraživanje u kojemu je sudjelovalo 40.000 glasača i učenika engleskog jezika u kulturnim centrima britanskih veleposlanstava diljem svijeta. Istraživanje je British Council proveo u povodu 70. obljetnice svog postojanja. British Council je pitao 7000 osoba koje uče engleski u 46 zemalja svijeta koja im je riječ na engleskom jeziku najljepša. Usto, provedeno je online ispitivanje preko web stranica British Councila u zemljama gdje engleski nije prvi jezik. U to se ispitivanje uključilo više od 35.000 ljudi, dodaje se u priopćenju. Prema rezultatima ispitivanja, deset najljepših riječi u engleskom jeziku su: mother (majka), passion (strast), smile (osmijeh), love (ljubav), eternity (vječnost), fantastic (fantastično), destiny (sudbina), freedom (sloboda), liberty (sloboda) i tranquillity (mirnoća).

DŽON GOLSVORDI, DRUŠTVENA SAVEST VIKTORIJANSKE BRITANSKE IMPERIJE U DOBA SUMRAKA
Roman-reka mutniji od Temze u Londonu

Da li samo zato što je prvi među tzv. »edvardijancima« stekao veliku, a potom i svetsku književnu slavu, engleskog romansijera DŽona Golsvordija su u poslednjih 110 godina dosledno osporavali i u napadima na njega prosto se utrkivali. Da je počeo da objavljuje pre 150 godina, osporavali bi ga baš toliko vremena. Uspeh se ponegde i može oprostiti, ali na Ostrvu kanda baš i ne. Ili bar ne može – toliki uspeh. Ne znam, možda je to bilo i prokletstvo ili tek neka moda, možda samo ljudski izazov okomiti se na takvu gromadu prema kojoj se engleski romansijeri s početka prošlog veka i dan-danji vrednuju i mere, ali u današnjem, mnogo kasnijem i hladnijem čitanju, dobronamernom čoveku se učini da su svi značajni realistički engleski pisci 20. veka izašli iz njegovog šinjela, te da je u svom glasovitom i neprekidnom romanu-reci “Saga o Forsajtima”«, “»Moderna komedija”« i “»Konac dela« Golsvordi”, taj stari maher otvorio sve pravce i teme engleskog romana, a pogotovo društvenog, o životu višeg sloja građanske klase i sitnijeg seoskog plemstva.
A možda je uzrok i koren sveg tog kolektivnog otpora i nepriznavanja velikog dela jednostavno bio u mešanju, pokatkad i potpunom brkanju autora sa njegovim raskrinkanim, ismejanim i iskarikiranim junacima. Golsvordi, konačno, i jeste pisao o nekim svojim iskustvima i problemima povodom ženidbe bliskom rođakom, ali je pomalo surovo zaključiti da je većina tadašnjih površnih kritičara do te mere mogla da zameni tezu pa da sve loše osobine poslovnog, trgovačkog sloja u imperijalnom Londonu, koje je Golsvordi tako britko izvrgavao ruglu, budu povod da se on smatra nosiocem svih tih podvala i prljavština. Tukli su ga takoreći njegovim argumentima.
Golsvordi je rođen u Kingstonu u Sariju 1867. godine, od oca advokata i majke iz porodice provincijskog plemstva. Ni u koledžu Harou, ni na Oksfordskom univerzitetu, ni po čemu se nije isticao, sem u fudbalu. Završio je prava, ali se nikad nije zaposlio, pošto mu to nije bilo potrebno. Išao je na duga putovanja po Americi, Kanadi, ostrvima Fidži, Novom Zelandu i Australiji. Odande je doneo najznačajniji suvenir: poznanstvo sa DŽozefom Konradom, koji mu je jednom pokazao i rukopis svog romana »”Olmerova ludost«”.
Golsvordijeva ludost počela je 1891, kad je upoznao buduću ženu Adu, tada još suprugu bliskog rođaka Artura Golsvordija. Zbližili su se tek 1894, a venčali napokon 1905, kad su završene sve formalnosti oko Adinog razvoda. Čekali su, samo da ne bi skandalom, koji bi razvod izazvao, naneli bol piščevom ocu. Sve to se, uostalom, može naći u “»Sagi o Forsajtima”«, od »Posednika«, do »Miholjskog leta jednog Forsajta« i »Konzistorije«.
Sve je to bilo i teško i mučno, i smešno i tužno, ali njegovo delo je mnogo ozbiljnije, višeslojnije i dublje od trivijalne niske Golsvordijevih postupaka, skorojevićkih i senzacionalističkih: borba za prava životinja tri četvrt veka pre Brižit Bardo, za zaštitu ponija u rudnicima, ptica čije perje nose pomodarke, pasa na kojima se vrši vivisekcija. Naravno da je svojom ekstremnošću u takvim istupima izazivao redovne poruge londonske štampe, pa i bacao u zasenak svoju ključnu ulogu u Međunarodnom Pen centru, čiji je bio i osnivač i dugogodišnji prvi predsednik. Naravno da se, zbog neodoljive ljubavi za široke gestove, odrekao i novčanog dela Nobelove nagrade, koja ga je stigla u poslednjoj godini života.
Bojim se da je uvek premalo poštovan, ako ne i potpuno previđan, ceo jedan Golsvordijev registar uvijenog sarkazma, sa distance, takoreći pritajeno, da ne kažem sofisticirano ruganje klasi iz koje potiče, dakle i sebi samom. Nezaboravan je unutrašnji monolog naizgled bezdušnog Somsa Forsajta kad sebično razmišlja o državnom kapitalizmu na pragu 20. veka i dolazi do čvrstog zaključka da bi u slučaju bilo kakve nacionalizacije on sam, kao državni činovnik, bio najbolji upravitelj svog velikog imanja – najbolje ga poznaje, najviše ga voli, baš »kao svoje«, radio bi od jutra do mraka (i bi, radio bi zacelo, jer ga ništa drugo u životu i nije zanimalo), ne bi mu trebali dodatni uposlenici, svi kojekakvi zamenici, pomoćnici ili, ne daj bože, savetnici.
On je samo jedan prosečan Englez, kao i svaki drugi, tako uporno privržen onome što ima. NJegov duh je bio neobično uravnotežen u pogledu materijalnih stvari, a njegov način karakterisanja nacionalnog položaja bilo je teško pobijati u svetu koji se sastojao od ljudskih bića. Uzmimo, na primer, njegov slučaj. On je imućan čovek. Da li to ma kome škodi? On ne jede po deset obroka na dan; možda jede i manje nego neki siromašak. Ne troši novac na porok, ne udiše više vazduha, ne upotrebljava mnogo više vode nego neki mehaničar ili nosač. On nesumnjivo ima lepih stvari u kući, ali su one, dok su se izrađivale, davale zaposlenja mnogim ljudima, a kad su već tu, neko se mora njima služiti. Kupovao je slike, ali se umetnost mora potpomagati. On je stvarno samo jedan slučajan kanal kroz koji novac teče i daje zaposlenja radništvu. Šta se može imati protiv toga?
Pod njegovim staranjem novac pritiče brže i u korisnijem je opticaju nego što bi bio pod staranjem države i tolikog broja sporih činovnika, koji i sami staju novaca. Pare koje on uštedi svake godine taman su toliko u opticaju kao da ih i ne uštedi, jer se ulažu u vodne zadruge, ili akcije Saveta, ili nešto drugo pouzdano i korisno. Država mu ne daje nikakvu platu zato što se stara o svome novcu i novcu drugih ljudi – on sve radi besplatno. Otuda je protiv nacionalizacije – vlasnici privatne imovine se ne plaćaju, a ipak imaju svaki potreban podstrek da pomažu življe opticanje novca. Kod nacionalizacije je sasvim obratno. Osećao je da je njegova teza vrlo jako branjena u zemlji koja strada od birokratske ukočenosti.«

Đorđe Randelj

I psi mrze nova vremena

Početkom devedesetih godina, poslednjeg dana meseca maja, oko šest časova uveče, stari DŽolion Forsajt sedeo je pod velikim hrastom ispred terase svoje kuće na Robin Hilu. Čekao je da sitni komarci počnu da ga napadaju pa da napusti veličanstveni prizor kasnog poslepodneva. U tankoj, smeđoj ruci sa ispupčenim plavim venama držao je cigaru. Prsti su mu bili tanki, a nokti dugački - jedan zašiljeni, uglačani nokat proživeo je s njim još od ranih viktorijanskih dana, kada se veoma otmenim smatralo ne doticati ništa čak ni vrhom prsta. NJegovo ispupčeno čelo, duge sede brkove, upale obraze i izduženu, mršavu vilicu od zalazećeg je sunca zaklanjao stari, smeđi panama-šešir. Noge su mu bile prekrštene; čitavo njegovo držanje odisalo je smirenošću i izvesnom elegancijom, kao u starog čoveka koji svakog jutra svoju svilenu maramicu natapa kolonjskom vodom. Kraj nogu mu je ležao čupav, smeđe-beli pas koji je pokušavao da izigrava pomeranca - pas Baltazar. Prvobitna averzija koju su stari DŽolion i pas gajili jedan prema drugom vremenom se pretvorila u privrženost. Blizu njegove stolice nalazila se ljuljaška, na kojoj je sedela jedna od Holinih lutaka - zvana “Glupa Alisa”, gornjim delom tela presamićenim preko nogu i žalosnog nosa zarivenog u crnu kecelju. Alisa je stalno bila u nemilosti, te joj stoga nimalo nije značilo kako sedi. Ispod hrasta travnjak je naglo ponirao niz strminu nasipa, pružajući se do papratišta, da bi se na taj prefinjen deo nastavljala polja koja su se spuštala do jezerceta, do zabrana, sve do prekrasnog panoramskog prizora - “divan, izvanredan” - u koji je Svidin Forsajt, ispod toga istog drveta, gledao pre pet godina, kada se dovezao sa Irenom da pogledaju kuću. Stari DŽolion beše čuo za taj vrli poduhvat svog brata - za tu vožnju koja beše postala poznata na “Berzi Forsajta”. Svidin! I taj je čovek, eto, lepo umro prošlog novembra, a tek mu je bila sedamdeset i deveta, obnovivši tako sumnju u verovnje da Forsajti mogu da žive večito - sumnju koja se prvi put javila kad je preminula tetka Ana. Umro! I ostavio samo DŽoliona, DŽejmsa, Rodžera, Nikolu i Timotija, DŽuliju, Hester i Suzanu. I stari DŽolion pomisli: “Osamdeset i pet! - a ne osećam ih uopšte - osim kad me ščepa onaj bol!”
I sećanja mu se dadoše u akciju. Nije osećao svoje godine otkako je kupio tu zlosrećnu kuću svog sinovca Somsa i uselio se u nju, tu na Robin Hilu, pre više od tri godine. Svakog proleća kao da je postajao sve mlađi, živeći tu u prirodi sa svojim sinom i unucima: pored DŽun i dece iz drugoga braka, male Holi i DŽolija; živeo je čak tu, daleko od londonskog meteža i brbljanja na “Berzi Forsajta”, oslobođen svojih odbora. Živeo je u atmosferi koju je odlikovalo odsustvo svakog rada i zabava bez prestanka, sav zaokupljen doterivanjem i lickanjem kuće i njenih dvadeset ari.

(Odlomak iz „Sage o Forsajtima”)

Goran Bare interview

Djetinjstvo

Bio sam užasno tužno i nesretno dijete. To znam. Bio sam povučen, nesretan, rijetko kad sam se smijao. Toliko sam bio tužan – znaš ono kad ti se grči želudac, kad prolazi tuga kroz tebe – uznemiren. Užasno tužno dijete.

Zašto?
Ne'am pojma. K'o klinac sam sam odrastao. Moji roditelji su radili. Sjećanja idu jako daleko u prošlost. Sjećam se kad sam imao dvije godine i kad su me starci ostavili zaključanog u kući. Brijao sam po kući i u jednom trenutku čuo sam vani djecu. Krenuo sam prema vratima da idem van i skužio kako su zaključana. Vrata su bila staklena kao ova (pokazuje na vrata) i poludio sam. Krenuo sam prema smočnici gdje je stari držao alat. Uzeo sam čekić, razlupao sva stakla i izašao van igrati se sa klincima. Roditelji poprave staklo i opet me ostave kući zaključanog, a ja opet razlupam staklo. Onda su rekli susjedi neka malo pripazi na mene svaki sat-dva, vidi šta ja radim. I bilo je malo bolje.
Ali u biti od svoje pete godine sam na ulici. Odrastao sam na ulici. Nisam išao u vrtić jer roditelji nisu imali love da to plate – bili su užasno štedljivi, ne znam zašto, nikad ih to nisam pitao. Vjerojatno nisu imali novca. Sve što sam naučio naučio sam na ulici, ništa nisam naučio od mame i tate. Čak sam na ulici naučio da se zubi peru. Nije mi majka rekla: „Sine evo ti četkica i kaladont i peri zube.“, već sam ja to kasnije provalio na ulici, kad su mi klinci govorili da kako ja ne perem zube, jer su bili crni. Zato sam i ostao bez zubi. Sve sam naučio na ulici od klinaca – starijih, mlađih. Za mene je autoritet bio onaj štemer, ne moj otac, nego štemer. To su neke stvari koje su sasvim drugačije od djtinjstva kakvo imaju djeca koja odrastaju u obitelji.

Da li kriviš roditelje za ono što ti se poslije dogodilo?
Ma ne. Ne. Ali posljedica svega je što nismo bliski sada. To je cijena. Ja i moj stari se nismo nikad zagrlili i rekli jedan drugom volim te. Ili da sam staroj rek'o volim te i ona meni. Ne. Nikad.

Koliko je bitno govoriti svoje osjećaje?
Užasno bitno, pogotovo za klince u obitelji. Ja nisam odrastao u obitelji i ne znam kako je to rasti u obitelji. Mislim, jesam imao obitelj, ali nisam odrastao u njoj. Meni je bilo krivo kad bi vidio kako mama i tata vode svoju djecu, neke moje prijatelje, negdje na more ili slično.

No, primjerice ti sad imaš sličnu situaciju, jer tvoj sin ne živi s tobom i odvojen je od tebe.
To je bad. Kad se sin rodio ja sam bio takav kakav jesam – bio sam junky. Ipak bio sam jako vezan uz njega. On recimo nikad nije spavao i zato sam znao reći da se rodio u nekom indijanskom plemenu zvali bi ga Onaj Koji Nikad Ne Spava. Primio bi ga, stavio na prsa i hodao, a on bi onda zaspao. Čak ni kad ga je majka, pokojna Mirjana, uzela nije hto zaspati. Bio sam jako vezan. I onda kad je Mirjana umrla puko sam. To je trajalo od 95' do 99' – četiri godine u njegovu životu. Ja jednostavno nisam mogao tada biti uz njega, a on je trebao nekoga. To je bila moja majka. I kad je došlo do toga da se trebam približiti djetetu bilo je već kasno. Znam ga pitati hoće li doći u Zagreb živjeti samnom. Ne. Njemu je moja stara ono što sam mu trebao biti ja. Jednostavno drugačije nije moglo ići.

Da li ti je žao zbog toga?
Užasno mi je žao. Žao mi je, ali zbog sebe.

Nije li to sebično?
Je. Priznajem – sebično je. Ali bio bih još sebičniji da sad odem u Vinkovce uzmem dijete i dofuram ga u Zagreb i onda da je on tužan i depresivan. Napravio bi' mu iste bedove kao što sam ih ja imao. Zato sam ga ostavio tamo gdje je, gdje je naučio da je zaštićen. Zna da može računati uvijek na mene. On mene nazove i kaže mi, e tata to i to. Mi razgovaramo, ali u Vinkovcima je njegov dom. Moja stara je njemu sve i on nju voli više nego mene. To je normalno. Odgojila ga je. Ne želim nikakvu grešku raditi. Kad bude vrijeme, kad bude imao 15-16 godina doći će on k meni.

Koliko droge utječu na percepciju i stvaranje glazbe?
Širenje svijesti? Ne bih rekao. Ne. Prije je to kod LSD-a, a kod opijat ne. Više sam godina bio down. Jedino znam kakav je to osjećaj – nenadjebiv, ali baš zato je opasan. I treba ga se čuvati. Mislio sam kad se prestanem drogirati da neću moći napisati pjesmu, jer nikad nisam napisao pjesmu normalan, trijezan. Nikad me u takvim stanjima, čisitm, nije zaintrigiralo da pišem. Bilo je uvijek pitanje: „Jebote, kako ću ja to? Da li mogu?“. I može se, zašto ne?! Kad pronađeš nit, koja je bila i prije nego sam se počeo drogirati, i kad ju čopiš jednostavno izađe iz tebe. Na kraju krajeva ti si čovjek koji to može.

Legalizacija droga!
Ja bih dopustio legalizaciju svega. Svih droga. I teških. Ali to se neće dogoditi zato što to političarima i ljudima koji vladaju svijetom ne odgovara – zato što oni to rade. Oni prodaju i drogu i oružje. Oni rade zlo u ovom svijetu i zato je normalno da se to nikad neće dogoditi. Kad bi se to dogodilo više ne bi bilo kriminala, junkyi više ne bi pljačakli, ubijali ljude i sl. Ljudi se ne bi više bogatili na tuđoj nesreći. Država bi imala to pod kontrolom i ubirala lovu, a ako to već rade s alkoholom zašto ne bi i sa drogom. Ali ne, jer oni ionako upravljaju time. Jednog dana će se dogoditi to ili će ljudi doći na viši stupanj svijesti kada im droga jednostavno neće biti potrebna. No, opet će se barabe nečeg sjetiti, opet će nešto izmađijat da ljudi pate.

Da li je onda zlo pokretač? Šta je pokretač?
Šta je pokretač? Meni je pokretač posao i ljubav prema njemu. Ljubav prema osobama koje volim. Ljubav je pokretač!

Kako gledaš, kao duhovna osoba, na materijalni svijet i ljude u njemu?
Šta da ti kažem za takve ljude? Meni je njih žao, jer novac im je sve. Ljudi su preopterećeni s tim. Imaju krivi pogled na svijet u kojem je novac bog. Novac je sve – pokretač svog zla. Zbog novca se vode ratovi, prodaje oružje, droga, žene se prostituiraju zbog novca, sve je danas zbog njega.

Tekstovi Majki
Pokušavao sam klincima reći: „Evo vidite, to vam tako izgleda kad je čovjek glup, kad je drogiran, kad je ovisan, kad nije slobodan. Kad klečiš pred seljačinom koji se ne zna potpisati i moliš ga da ti da na ler, da ćeš mu platiti sutra, i govoriš kako je najpametniji na svijetu i slične gluposti.“ To sam pokušavao ljudima reći. Neki su to shavtili, neki nisu. To je uvijek tako.
Nikad nisam lagao i ne mogu lagati, jer onda se ne mogu izraziti. Da lažem ne bi se na bini mogao izraziti pjesmom, ne bih se mogao uživati, svirati. Onda se ne bih bavio tim. Moram govoriti istinu, jer koliko god je ponekad banalna ona je istina. Može biti bolna, može biti loša, može biti dobra – al' je istina. Ja se držim toga. Ne volim licemjerje, kad ljudi jedno govore, a drugo rade. To nikad nisam radio i to mi je nešto najgore. Trudim se biti iskren i uvijek kažem onako kako je. Ne bojim se istine i baš zbog toga što govorim istinu ne bojim se nikoga, svakom mogu pogledati u oči. Nikad nikog nisam zajebo. Čist sam ko suza. Zato mogu doći u bilo koji grad, bilo koji kafić uzdignute glave. I to je istina. Istina oslobađa. To mi je odmoglo milijun puta, jer lakše je biti loš. To mi je uzelo deset godina života, ali drugačije nisam mogao. Smtram da je moj put jedino takav mogao biti. Mislim da je svakom život u neku ruku predodređen. Kao dijete si rođen čist i ljudi koji su oko tebe te kreiraju. Ako su ti ljudi takvi kakvi jesu, ako nisu ispravni i ti budeš u neku ruku iskrivljen. Moja škola je bila skupa, bila je opaka., ali je nemjerljiva – koliko mi je to donijelo iskustva, koliko sam mudriji. Čovjek me jako teško sad može zajebat i uvaliti spiku tipa Isus, Krishna, Buddha. Zadovoljan sam sobom i sretan.

Tragedija! Smrt supruge.
Ona me sjebala. Poludio sam tada. Od 95' do 98' to je bilo čisto ludilo. Trpao sam u sebe sve i svašta, pio nenormalno – znaš kad piješ i ne možeš se napiti – toliko me bolio život. Pio bi dok ne padnem u nesvjest. Tad sam sreo, negdje sredinom 97', sadašnju suprugu Tamaru koja je već tada počela samnom raditi da se izvučem iz toga. Ona dođe s posla i vidi mene u nesvjesti. Nisam jednostavno mogao ubiti to u sebi. Grozan osjećaj. Ne znam koliko sam litara alkohola dnevno lok'o – lok'o sam k'o životinja. I došao sam do zida. Tada sam otišao kod dr. Sakomana i on mi je rekao da moram prekinuti odmah, jer ako nastavim tako živjeti imam još dva mjeseca ili godinu dana, ali to je gotovo onda ili ću nastaviti živjeti.
Došao sam do toga da mogu birati hoću li živjeti ili umrijeti. Vidio sam ljude oko sebe, ženu koju volim, ženu koju sam krvnički volio, a heroin ju je uzeo, sina koji je rastao i majku koja je stalno govorila, nemoj da mali ostane i bez oca. Odlučio sam živjeti! E sad, ako sam odlučio živjeti onda sam morao postaviti stvari tako da sve ono što je u mom životu bilo dolje pređe gore, i sve što je bilo gore mora dolje. I to je ta promjena. Bilo je odvratno. To samo zna moja žena i ja. Halucinacije, deliriji. Užas.

Satan Panonski
U Vinkovce nisu dolazili bandovi i mi smo sami okupljali i radili svirke. Sjećam se prvi put kad sam vidio Satana, imao sam 15 godina. To je bio masakr – pravi pakao. Izašao je na binu u ženskom rublju sav isječen i krvav, razbijao je boce od glavu. Ne znam šta sve nije radio.

Koliko je to ostavilo traga na tebe u kasnijem razvoju?
Ostavio je veliki trag. Ne samo na meni već na sve ljude moje generacije. On je nama klincima u Vinkovcima postavio neki plafon u scenskom ponašanju. Zato su možda svi vinkovački bandovi koji su poslije dolazili bili tako živahni. Svi smo se trudili biti oko izvedbe – nije bilo toliko bitno kako ćeš odsvirati, već kako će to izgledati. Da li ćeš biti uvjerljiv, opak.
Kasnije smo se upoznali na svirkama. Bili smo dobri prijatelji. Svirao sam mu na prvom albumu bas. Čak i nekoliko koncerata u Zagrebu i Beogradu. Krajem 80-ih zvao me da mu sviram bas i gitaru. Govorio mi je: „Aj Močvara, tako me zvao, odsviraj nešto.“ Onda sam mu predlagao da ubacimo ritam mašinu i napravimo neki perverzni disco za Dragi Sine Moj, al' on ipak bio više za harmoniku i gitaru.

Školovanje
Do desete godine sam bio odličan učenik U pubertetu sam eksplodiro. Gadno! Škola više nije bila zanimljiva. Iako nisam bio od onih koji zajebavaju profesore znao sam im odgovoriti, jer nisam poštivao autoritete. Imao sam svoj svijet i bolilo me briga za njih. Ignorirao bi ih. Čitao sam novine ili stripove, dok bi oni pizdili zbog toga što ih ne slušam.
Nije mi žao što nisam imao priliku se školovati na fakultetu. Već od svoje dvanaeste godine sam znao da želim biti rock'n'roll glazbenik. To je bilo 76'-77' godine kad sam vidio koncert Stonesa iz Pariza i rekao da hoću biti k'o Jagger. Možda bi recimo studirao filozofski faks, proučavo neke filozofe, više radi sebe i širenja svog znanja. Možda mi je zbog toga žao.

Od ceste do stana!
Vinkovci su bili mali grad i zato sam šibao okolo, Zagreb, Beograd – lutalica. Više sam bio vezan za cestu, nego za neko mjesto. Niti danas Vinkovce ne doživljavam kao svoj rodni grad. Nemam osjećaj da potječem otamo.
Sad sam u Zagrebu našao neki mir. Prošao sam sve. Prvi album sam izdao kad sam imao 24 godine, a Majke su postale poznate 95' kad sam imao već 30 godina. Brijao sam do svoje ne znam ni ja koje godine, ma brijem još i danas, ali zato sam napustio Majke, jer meni više nije to to. Mogao sam sada mirno i lagodno živjeti, svake godine izdati jedan album s Majkama i zarađivati dobru lovu. No ne mogu više pjevati zbunjen i ošamućen, ili neke pjesme. Jednostavno sam se promjenio kao čovjek, neke stvari u životu su se promjenile. Došao sam do zida – predivlje sam živio, do daske. Sex, drugs & rock'n'roll na petu potenciju. I sada je bilo pitanje da li nastaviti tako ili prestati držati se nekih pravila u životu kako bih mogu normalno živjeti. Da sam nastavio to ne bi bio više ja. Izašao bi na binu i šta onda? Majke su bile divljački band i kad sam prestao biti takav nisam više htio – jednostavno kraj. Odlučio sam dostojanstveno ostariti. Bez nekih laganja, preseravanja – jednostavno raditi ono što volim, biti što jesam. A ne sad glumiti nekog buntovnika, čovjeka koji vrišti – gotovo je! Sada radim sasvim nešto drugo. S tim načinom života je završeno.
Velika je razlika u godinama između mene i ostatka Majki, oko 10 godina. Oni su sad oko 30-e, ja ću 40 i nisu se jednostavno mogli prilagoditi meni. Novi Bare kad se pojavio to je za njih bilo ono – šta ćemo mi sad? Daj da žegnemo! A meni više nije bilo do toga, već lagano, idemo izdati album, svirke i polako. Odsvirati i uživati!
Sada pišem, snimam na diktafon neke svoje misli. Pogledam dobar film.

Putovanje prema ratu
Duško Kovačević, pisac, braća Kostić, muzikanti, i kompozitor Voki Kostić, uslikani aprila meseca 1980. godine, odnosno prvog dana snimanja filma „Ko to tamo peva“. Pesme i Vokijeva muzika postale su zaštitni znak putovanja jednog autobusa prema prestonici i - ratu. Duško nam je ispričao i malo poznat detalj sa snimanja filma:

„Kraj filma nije snimljen kao što je bilo planirano jer je umro J.B. drug Tito, pa je bio zabranjen ulaz u zemlju jednom stranom cirkusu i životinjama koje su trebale da se pojave u poslednjoj pesmi - sceni“.

Najveća tragedija velikog Williama


Kralj Lear je - može se kazati - najtragičnija tragedija Williama Shakespearea i jedno od najgrandioznijih djela cjelokupne svjetske književnosti. Jan Kott je zapisao da pokraj Kralja Leara čak i Hamlet i Macbeth izgledaju skromni i plitki. Mnogi su se geniji divili ovom Shakespeareovom djelu



William Shakespeare: Šteta je zapravo što mnogi Kralja Leara doživljavaju kao nešto genijalno, često i ne pokušavajući sami pročitati ovo djelo

Bela Hamvas, genijalni ezoterični Mađar, zapisao je na jednom mjestu: "Platonovi dijalozi su duhoviti, vedri, dražesni, dramatični, poetični, hrabri, oštri, strasni, razigrani. Postoji samo jedan evropski autor koji se toliko obraća cijelom čovjeku i toliko govori cijelim svojim ljudskim bićem: Shakespeare."

Hamvas ovdje na lijep način sažima opće mišljenje o književnom velikanu iz Stratforda na Avonu. Borges će ponešto baroknije izreći istu stvar: "Nitko ne bijaše toliko ljudi kao taj čovjek koji, poput egipatskoga Proteja, mogaše poprimiti oblik svega što postoji."

Filozofska okrutnost Zbilja je Shakespeare u svojim komadima prikazao totalitet ljudskog života, no teško je među njegovim djelima pronaći neko koje bi bilo više prožeto tragikom od Kralja Leara. Ako su - kako se općenito smatra - vrhunac cjelokupnog Shakespeareovog opusa četiri velike tragedije, tj. Hamlet, Macbeth, Othello i Kralj Lear, upravo je potonja nekako najtragičnija. I u ovoj drami postoji, naravno, ona tipična šekspirovska kvaliteta svevremenske aktuelnosti. Ruski režiser Grigorij Kozincev kazao je da u čitanju Kralja Leara ima nečeg arheološkog: što se dublje ide - komad je sve suvremeniji, sve bliži modernom dobu i suvremenom iskustvu.

O suvremenosti Kralja Leara pisat će i jedan od najslavnijih modernih šekspirologa - Jan Kott. I sam naslov njegovog ogleda Kralj Lear ili Kraj igre priziva Becketta. Kott zapravo tvrdi da su najveći moderni dramatičari - Beckett, Dürrenmatt, Ionesco, Brecht - bliži Shakespeareu nego ijednom od svojih devetnaestovjekovnih prethodnika, a da je ta Shakespeareova modernost možda najvidljivija upravo u Kralju Learu, komadu u kojem replike pršte paradoksom, dosjetkom, dijalektikom i jezikom crnog humora, komadu koji kombinira barokni nadrealizam, sarkazam i klasičnu retoriku, komadu bajkovite i legendarne, odnosno filozofske okrutnosti.

Ima u zapletu ove drame zbilja nečeg ponešto bajkovitog. Tu je stari kralj s tri djeteta - tri kćerke. Svoje kraljevstvo želi podijeliti na tri dijela pa će pozvati svoje tri kćerke da mu kažu koliko ga vole, a on će im se za njihovu ljubav znati odužiti. Najstarija kćerka Goneril kaže mu da ga voli više nego očinji vid, slobodu i svemir. Srednja kći Regan veli ocu kako je njezina sestra to prelijepo opisala, al' da ga ona voli jošte više. Najmlađa sestra Cordelia, svom ocu najdraža, reći će, međutim, tek da oca voli kako dužnost ište - ni više ni manje. (Kierkegaard će u Dnevniku zavodnika zapisati: "Cordelia! To je zaista divno ime, tako se zvala i treća kćerka kralja Leara, ona izvrsna djevojka koja nije mogla da digne srce do usta, čija su usta bila nijema kada je srce bilo puno.")

Stari će kralj povjerovati kićenim ispraznim odama starijih kćerki pa će njih nagraditi, dok će Cordeliju razbaštiniti. Neumoljivi vihor tragedije već se sluti, točak nesreće je pokrenut i do kraja neće stati: spletke, izdaja, preljub, sljepilo, zločin, bešćutnost, smrt, ludilo.

Goethe, Freud, Kott Kralj Lear jedno je od onih djela kojima se veliki pisci dive, koje analiziraju filozofi, koja su neprolazan izazov režiserima. Lik Learov prerastao je u jednu od najsnažnijih simboličkih figura u zapadnoj civilizaciji. Jaspers je u njemu prepoznao "simbol duboke ljudske tajne", a poznata Goetheova sentenca veli da je "svaki čovjek Kralj Lear".

Među modernim iščitavanjima Shakespeareovog Kralja Leara ističe se također i ono Freudovo. Tema triju kovčežića, poznati esej oca psihoanalize iz 1913. godine, analizira Kralja Leara uz pomoć Mletačkog trgovca, odnosno u tri Learove kćeri prepoznaje tri ženske figure: majku, suprugu i smrt. U nekim kasnijim psihoanalitičkim radovima bit će istaknuta i znakovitost anagrama Lear - Real (tj. realno).

Nije to jedina moguća igra riječi na koju nas navodi naslov drame. U ovom komadu mnogo je toga (nomen est omen) lirskog - čuvstvenog, osjećajnog, strastvenog. Ne smije se, međutim, zaboraviti ni svojevrstan paradoks koji ističe Jan Kott: "Upoređivali su Kralja Leara sa Bachovom Misom u h-molu, sa Beethovenovom Petom i Devetom simfonijom, s Wagnerovim Parsifalom, s Michelangelovim Strašnim sudom, sa Danteovim Čistilištem i Paklom. Ali, istovremeno Kralj Lear liči na ogromnu planinu kojoj se svi dive, ali koju niko nema volje da češće posjećuje."

Šteta je zapravo što mnogi Kralja Leara doživljavaju kao nešto što zbilja jest veliko i genijalno, ali to znanje posjeduju jedino ipse dixit, tj. često i ne pokušavajući sami pročitati ovo djelo i osobno otkriti čar Shakespeareovih riječi. A pogrešno je ovu dramu voljeti iz daljine. Čitatelj se treba prepustiti njezinoj olujnoj magiji. Otkriva nam to pjesnik, jedan od rijetkih čiji je dar zbilja usporediv sa Shakespeareovim.

Keats Niko nikada nije tako genijalno komentirao Shakespeareovog Kralja Leara kao John Keats. Možda i najveći pjesnik engleskog jezika svih vremena, živio je samo dvadeset i šest godina (1795.-1821.), no i to mu je bilo dovoljno da načini opus besmrtne ljepote.

György Lukacs je kazao kako besmrtnost najvećih svjetskih pjesnika počiva obično na nekih dvadesetak pjesama, izuzev Johna Keatsa, koji "organski nije bio u stanju da napiše lošu pjesmu". Jednoj od svojih najboljih pjesama, jednom - u pravom smislu - neizrecivo lijepom sonetu, Keats je dao naslov Sjednuvši pročitati Kralja Leara još jedanput. Ta pjesma svakog poziva da ponovo (još jedanput!) utone među stranice Kralja Leara, a onima koji ga još nisu pročitali otkriva da neće stati na jednom čitanju, da poslije prvog čitanja nužno slijede nova.

Završit ću ovaj tekst mojim prevodom te pjesme:

O zlatousta romanso uz spokojnu lutnju!
Ovjenčana Sireno! Kraljice daljine!
U ovaj zimski dan ostavi melodije visine,
sklopi svoje stare strane, i učini šutnju:
Zbogom! jer još jednom bijesne strasti ćutnju
Između prokletstva i ostrašćene gline
Preživjeti moram; još jednom kušat' uz pokorne čine
Šekspirskoga voća gorko-slatku slutnju.
Vrhovni pjesniče! I vi oblaci Albiona što ste
začetnici naše duboke teme koja vječno je budna,
Kad u drevnoj hrastovoj šumi noga zagubi mi se,
Ne dajte mi lutati usred sna zaludna,
Ali onda kad moja vatra me proguta,
Dajte mi nova krila Feniksa da do čežnje nađu mi puta.

Radoslav Petković
Vrteo sam se ukrug

Radoslav-Vava Petković, dobitnik prestižnih književnih priznanja, pre izvesnog vremena priveden je u Centralni zatvor pod optužbom da je „zloupotrebio“ službeni položaj dok je bio direktor Zavoda za udženike i nastavna sredstva.

On je, navodno, potpisao štetne ugovore o kupovini papira za ovu uglednu izdavačku kuću.

Držan je pet dana u zatvoru „da ne bi uticao na svedoke“(!?). Javnost se, razume se, podigla na noge.

Petkovićev advokat tvrdi da nije ni bilo razloga za pritvor zato što su sva dokumenta važna za slučaj već bila u predmetu. Advokat je, takođe, izjavio da ne vidi nikakvih razloga za podizanje optužbe protiv Petkovića. Radoslav Petković je štrajkovao glađu dok je bio u zatvoru, pa mu je zdravstveno stanje, iako je pušten na slobodu, poprilično loše.

U kratkom razgovoru Petković nas je upozorio da mu nije dobro, te da mu ne zamerimo što neće moći da dugo razgovara. Na pitanje kako se osećao tokom dana provedenih u zatvoru, Petković je za „Blic“ rekao:

„Ono što je dominiralo mojim osećanjem bila je krajnja zbunjenost jer nije mi bilo jasno, a nije mi ni danas jasno, zašto sam uopšte bio u zatvoru“.
Da li će ti vaši zatvorski dani možda postati predmet vaše literature, neke priče ili romana?

- Sve što čovek, ukoliko je pisac, doživi postaje predmet njegove literature. E, sad, da li će biti direktno ili indirektno - na to pitanje ne mogu da vam odgovorim jer u ovom trenutku to ne znam. Sigurno je da su mi ti zatvorski dani veoma upečatljivo iskustvo.
Kako su se prema vama ponašali zatvorski čuvari i policajci?

- Moram reći da su bili vrlo korektni u okviru zakonskih procedura, a i u neposrednom kontaktu prema meni.
O čemu ste najviše razmišljali?

- O situaciji u kojoj sam se našao. To su stanja u kojima se čovek vrti u krug i ne može ništa pametno da smisli. Inače, puno sam čitao.
Koje naslove?

- Ono što sam zatekao u sobi. Bilo je raznih knjiga.
Na primer?

- Čitao sam Šeldona. Uviđao sam i ranije da se te stvari dosta čitaju. Pa, rekoh sebi: „Ajde da pročitam i ja. U zatvoru sam!“ A bila je tu i knjiga Meše Selimovića „Derviš i smrt“. Treba reći da je Centralni zatvor jedno užasno teško mesto. Neki pametnjaković će reći da to nije hotel. Znate, niko i ne traži da to bude hotel. Ali, oni od svega imaju samo pola sata šetnje dnevno. Nemaju ni biblioteku. I bez obzira što su u istražnom zatvoru, a ne na izdržavanju kazne, bez obzira da li će im se krivica utvrditi ili ne, imaju tek tih pola sata šetnje dnevno.

Novo izdanje knjige „Arijel“ čuvene poetese
Ponovno umiranje Silvije Plat

Što je mnogo - mnogo je, zavapila je ćerka Silvije Plat. Četrdeset godina nakon što joj je majka izvršila samoubistvo, jedna od najpoznatijih pesnikinja 20. veka još uvek izaziva nesmanjenu, gotovo nekrofilsku fascinaciju. Neumoljive analize njenog kratkog i tragičnog života ne pokazuju znake slabljenja. „Ostavite ih na miru“, kazala je Frida Hjuz misleći na svoju majku, koja se ubila 1963. u 30. godini ivota, i na oca, Teda Hjuza, koga su kritičari ocrnili jer je zbog preljube klinički depresivnu pesnikinju doveo do samoubilačkog očaja.

Za raziku od Fride, holivudski scenaristi i harvardski profesori uživaju u priči, a psihoanalitičari i akademici kopaju po Silvijinoj prošlosti. Napisano je više od stotinu biografija o ženi koja je postala feministička ikona. Zamislite samo kako sve to proživljava Frida Hjuz (44) koja se, šest godina posle očeve smrti, još uvek nalazi u tom sablasnom centru pažnje. Željna da uguši mit i napokon ostavi roditelje da počivaju u miru, napisala je predgovor obnovljenom izdanju poslednjeg toma poezije svoje majke, „Arijel“, u kome je Silvija pisala sa tako jezivom zloslutnošću: „Umiranje je umetnost, kao i sve drugo. Ja to činim izuzetno dobro.“

Frida Hjuz izjavila je za „Rojters“ da joj se ponekad učini da fascinacija nikada neće utihnuti. „Kada se stvari stišaju na neko vreme, pomislim da se zemlja nad njom smiruje i to mi daje unutrašnji mir. A onda neko ponovo počne da rovari i svaki put kao da moja majka iznova umire.“ I sama talentovana slikarka, pesnikinja i spisateljica dečijih priča, Hjuzova kaže da je čitanje „Arijel“ bio izuzetno bolan i emotivan proces „bez pojaseva za vezivanje.“ U predgovoru ona hrabro iznosi odbranu svoga oca Britanca i kaže da je u glavi promenila svetačku sliku o svojoj majci Amerikanki, „koja je imala sirov temperament i napade ljubomore. Užasnula sam se kada sam saznala da je – ne jednom, nego dva puta – uništila očev rad.“ Na kraju intervjua njena pribranost je popustila i ona se kroz plač sećala Teda Hjuza kao brižnog oca koji nikada nije imao ružnu reč za njenu majku.

Frida je odbila da gleda film „Silvija“ sa Gvinet Paltrou u glavnoj ulozi. Svoj prezir prema filmu jasno je iskazala u sopstvenoj zajedljivoj pesmi „Moja majka“ gde, između ostalog, kaže: „Oni što grickaju semenke/zabavljeni smrću moje majke/otići će kući, svaki sa svojom uspomenom o njoj/beživotnom – poput suvenira. Možda će kupiti i video kasetu“.

Avaj, ali

„Disciplina kičme“ izrasla je svojevremeno, uprkos skoro svemu, iz same podsvesti beogradske, srpske i jugoslovenske scene, iznoseći na svetlost - retko viđenom velikodušnošću - zvuke i simbole koji su je mogli potpuno preobratiti. Nisu je preobratili, ali su na direktan i nedvosmislen način pokazali da istinski progres, bez obzira da li blagoslov svesti istovremeno obliva i mase ili ne, često zavisi od volje motivisanog pojedinca. Nastavak objavljivanja albuma Discipline kičme u CD formatu donosi, pod nazivom „Ove ruke nisu male 2“ (Tom Tom Music) susret sa remasterizovanom obradom „Svi za mnom“ dragoceno proširenom za snimak „Humoreske“ iz Kojine kućne kolekcije, instrumentalnu verziju „Ne, ne, ne“ snimljenu 1986. na krunisanju „Zelenog Zuba“ u Klubu FLU i, posebno „(ne)realizovanu filmsku muziku“.

Sredinom 80-ih, naime, reditelj Želimir Žilnik umalo nije povukao potez karijere, kojim bi sve dileme o njemu kao odvažnom umetniku i potencijalnom definitivnom predvodniku, makar i ne uvek artikulisane, avangarde, bile ukinute: angažovao je Koju da uradi muziku za njegov futuristički filmski ogled o budućnosti „Lepe žene prolaze kroz grad“. Onda je, kad je čuo, odustao. Odnosno, ipak je uzeo delić, taman da ispadne kul, a ne iritira previše. Tu postoje dve mogućnosti: ili nije želeo da ulazi preduboko u suštinu stvari ili nije bilo dovoljno dobro. Kad čujete jedanaest tema (od kojih je samo prva ušla u film), postaje jedanaest puta jasnije zbog čega druga mogućnost otpada.

Od slamke stablo
Novo TOMIĆ 30.11.2004, 17:30:05

HENRI DŽejms nije bio samo veliki pisac, već i veliki polemičar i teoretičar romana. Gotovo svaki svoj veliki roman snabdeo je i predgovorima u kojima na sebi svojstven način objašnjava svoje umeće pisanja.
U predgovoru za "Portret jedne ledi" DŽejms govori o umetničkom zdanju zvanom roman:
"... Zdanje prozne umetnosti ima ne jedan prozor, već milion - mnoštvo mogućih prozora koje radije ne bismo brojali: svaki od njih je ili već probijen ili ga može probiti na prostranoj fasadi potreba za individualnom vizijom ili pritisak individualne volje."
Pisac, međutim, naglašava da su ti "mogući prozori" samo "otvori, raznih oblika i veličina", okrenuti prema ljudskoj pozornici, a sa njih gleda po jedan par ljudskih očiju, koje posmatraju istu predstavu.
"... Ali jedan vidi bolje ono što drugi ne vidi dobro, jedan vidi crno tamo gde drugi vidi belo, jedan vidi veliku stvar tamo gde drugi vidi malu, jedan vidi sirovost tamo gde drugi vidi prefinjenost. I tako dalje, i tako dalje. Srećom, ne može se predvideti šta jednom određenom paru očiju prozor neće dopustiti da vidi; 'srećom' zato što se vidokrug nikada ne može izračunati. Prostrano polje, ljudska pozornica, predstavlja 'izbor predmeta'; probijeni otvor, bilo da je širok, sa balkonom, pukotina ili prorez, predstavlja 'književni oblik'; ali odvojeno ili zajedno, oni ne predstavljaju ništa bez prisustva posmatrača - drugim rečima, bez umetnikove svesti."
Ovo je samo jedna DŽejmsova prilično uopštena, iako slikovita, napomena o nastajanju romana. U drugim tekstovima, naročito polemičkim, bio je mnogo iscrpniji u objašnjenju umeća pisanja.
"Neki dobri romanopisci imaju običaj da podbace, što mora često naterati suze na oči onima koji njihovo spisateljstvo uzimaju ozbiljno. Iznenadio sam se nedavno čitajući mnogobrojne stranice Entonija Trolopa, njegovom nedostatku smotrenosti u ovom pogledu. U digresijama, zagradama, ili rečima izgovorenim 'za sebe' on priznaje čitaocu da on i taj njegov poverljivi prijatelj samo 'izumišljaju'. On priznaje da se događaji o kojima pripoveda nisu zaista dogodili i da on svome pripovedanju može dati onaj obrt koji se čitaocu najviše dopada. Priznajem da mi se takva izdaja svete dužnosti čini užasnim zločinom", kaže DŽejms u eseju "Umetnost romana", koji je zapravo polemika sa Volterom Besenom, povodom jednjog njegovog predavanja na Kraljevskom institutu u Londonu.
DŽejms, dakle, pripada onim pisacima koji smatraju da u osnovi svakog dobrog romana treba da budu stvarni događaji. On još napominje da svakom pisanju prethodi mukotrpno beleženje činjenica, "prikupljanje dokaza". Ali, to nikako ne znači da je roman, kad se "dokazi" prikupe, praktično gotov. Pisanje može da počne, ali rezultat je neisvestan. Jer, pravila pisanja ne postoje:
"Prednost i bogatstvo, kao i muka i odgovornost romanopisca jesu u tome da ne postoje granice njegovog delanja - ne postoje granice njegovih mogućih opita, napora, otkrića, uspeha. To je ono u čemu on posebno dela, korak po korak, kao njegov brat slikar, za koga uvek možemo reći da je svoju sliku izradio na način koji je njemu samom najbolje poznat."
Ali, za razliku od slikara koji je u stanju da poduči učenika i objasni mu kako nešto može da se uradi, pisac je, smatra DŽejms, primoran da svom učeniku kaže: "Pa, morate učiniti onako kako vi mislite da je potrebno." Drugim rečima, umeće pisanja romana nije moguće egzaktno objasniti.
Međutim, neke druge stvari jesu. Od romana, recimo, unapred mora da se očekuje da bude zanimljiv. "To je opšta obaveza, ali to je i jedina koje mogu da se setim", kaže DŽejms. Ali... "načini na koji pisac to može da ispuni zapanjuju svojom brojnošću", pa je to osnovni razlog što ne mogu da se propišu. I to, opet zavisi od toga kako su piščeve oči nešto videle:
"Sećam se da mi je jedna engleska spisateljka, genijalni romanopisac, rekla da su je veoma hvalili zbog slike o prirodi i načinu života francuske protestantske mladeži, koju je uspela da stvori u jednom od svojih dela. Pitali su je gde je uspela da nauči tako mnogo o tom malo poznatom životu i čestitali su joj na posebnim mogućnostima da ga upozna. A te mogućnosti sastojale su se u tome što je jednom u Parizu, penjući se stepeništem, prošla pored otvorenih vrata, iza kojih su, u kućanstvu nekog pastora, nekoliko mladih protestanata sedeli oko završenog obeda. Kratak pogled stvorio je sliku - trenutnu, ali je taj trenutak bio doživljaj. Tada je dobila neposredan lični utisak i taj utisak se pretvorio u tip. Znala je šta znači biti mlad, a šta je protestantizam; imala je, takođe, priliku da vidi šta znači biti Francuz, tako da je ove misli povezala u konkretnu sliku i stvorila realnost. Iznad svega je bila obdarena sposobnošću da od slamke napravi stablo, sposobnošću koja je za umetnika daleko veći izvor snage nego bilo koji slučajan boravak ili mesto na društvenoj lestvici."
Da li je i sam DŽejms bio kadar da bude ovakav posmatrač događaja? Poznavaoci njegovog dela misle da jeste. I da je na osnovu tog svog dara mladim piscima uputio onaj čuveni savet:
"Pokušajte da budete jedan od onih ljudi kojima nikad ništa ne promakne."


Slatki kraj
- OD pisca svi očekuju da napiše dobar roman. A šta je to dobar roman? - pita se Henri DŽejms i komentariše.
"Jedni bi rekli da biti dobar, znači predstavljati vrle i borbene ličnosti stavljene u istaknute položaje; drugi bi rekli da to zavisi od 'srećnog kraja', od konačne podele nagrada, penzija, muževa, žena, dece, miliona, uzgrednih odlomaka i vedrih primedbi."
"Kraj romana je - nastavlja pisac - kao kraj dobre večere, obrok slatkiša i sladoleda, a umetnik u romanu podseća na dosadnog doktora koji zabranjuje slatkiše."