Avaj, ali
„Disciplina kičme“ izrasla je svojevremeno, uprkos skoro svemu, iz same podsvesti beogradske, srpske i jugoslovenske scene, iznoseći na svetlost - retko viđenom velikodušnošću - zvuke i simbole koji su je mogli potpuno preobratiti. Nisu je preobratili, ali su na direktan i nedvosmislen način pokazali da istinski progres, bez obzira da li blagoslov svesti istovremeno obliva i mase ili ne, često zavisi od volje motivisanog pojedinca. Nastavak objavljivanja albuma Discipline kičme u CD formatu donosi, pod nazivom „Ove ruke nisu male 2“ (Tom Tom Music) susret sa remasterizovanom obradom „Svi za mnom“ dragoceno proširenom za snimak „Humoreske“ iz Kojine kućne kolekcije, instrumentalnu verziju „Ne, ne, ne“ snimljenu 1986. na krunisanju „Zelenog Zuba“ u Klubu FLU i, posebno „(ne)realizovanu filmsku muziku“.
Sredinom 80-ih, naime, reditelj Želimir Žilnik umalo nije povukao potez karijere, kojim bi sve dileme o njemu kao odvažnom umetniku i potencijalnom definitivnom predvodniku, makar i ne uvek artikulisane, avangarde, bile ukinute: angažovao je Koju da uradi muziku za njegov futuristički filmski ogled o budućnosti „Lepe žene prolaze kroz grad“. Onda je, kad je čuo, odustao. Odnosno, ipak je uzeo delić, taman da ispadne kul, a ne iritira previše. Tu postoje dve mogućnosti: ili nije želeo da ulazi preduboko u suštinu stvari ili nije bilo dovoljno dobro. Kad čujete jedanaest tema (od kojih je samo prva ušla u film), postaje jedanaest puta jasnije zbog čega druga mogućnost otpada.
Post je objavljen 02.12.2004. u 12:16 sati.