Jasmina Mihajlović & Milorad Pavić
Dokle lađa pliva, dotle je čuvaj
Glavni junaci nedavno objavljenog „Ljubavnog romana u dve priče“ jesu Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović, ljubav i začudnost. Tako je, što u u romanu što na javi, Milorad Pavić kao poznati pisac poželeo porudžbinu za knjigu, priču ili dramu. A porudžbine niotkuda. Jasmina, koja nikada nije dobila ljubavno pismo od svog muža, odluči da baš ona bude naručilac, ali uz nekoliko uslova: da ona bude glavna junakinja, da izabere kuću u kojoj će u priči da živi i da poenta bude da se brak uvek drži na ljubavi, deci i nekoj nekretnini. Tako je počela ljubavna igra koja je potom smeštena u „Ljubavni roman u dve priče“.
Ljubav je, proizilazi iz knjige, igra. Ali - kakva igra?
Milorad Pavić: Ljubav je igra koja se igra svaki dan. Ljubav se mora svaki dan nahraniti, kao ptica, inače ugine. Uostalom, ja nisam stručnjak. Imao sam mnogo više velikih ljubavi u svojim knjigama nego u životu.
Jasmina Mihajlović: U našem slučaju bračna i književna. Stvarna i virtualna. Ako se čovek ne igra, ljubav brzo postane ofucani stereotip u koji ni on ne veruje, iako se svojski trudi. Ljubav je komplikovano nežno tkivo, paučinasta čipkana tvorevina koja traži mnogo nege, truda i rada. A mi svi nekako imamo vremena i energije za posao, porodicu, decu, i pored tih važnih stvari još za milion zapravo nevažnih sitnica, jedino za ljubav i za sebe nemamo vremena. Čim prođe adolescencija počne kalkulacija sa životom, kompromisi, zamagli se svežina osećajnosti... Automatski i mi i ljubav postajemo gubitnici, mada sebi izgledamo kao dobitnici koji su nadmudrili život. A nadmudrili smo delimično i jedino - obaveze.
Koji su i koliki ulozi?
Milorad: Jedna moja junakinja kaže: kakva je to igra, kad odmah ispadne dete. A cela ljubavna igra traje kraće nego smrt.
Jasmina: Ulozi u ljubavi su ogromni. Pre svega, da ponovim, u ljubavi ima mnogo da se radi i mora mnogo da se igra. Kako da se igram, pitaće se neko, kad me ubi tempo života i hrvanje sa svakodnevicom. Međutim, ne vidimo da svakodnevno trošimo enormnu energiju na pretresanje svetskih, političkih, državnih, tuđih nepravdi i lični život nam neminovno dođe kao poslednja rupa na svirali.
Ako su činioci na kojima se brak bazira ljubav, deca i neka nekretnina, koji činilac nedostaje, kao u delu „Vizantijsko plavo“, da bi slika bila potpuna ili možda savršena?
Milorad: Uvek treba uzeti u računicu i budućnost.
Jasmina: Svaki brak je pravna zajednica tipa male firme. Karika koja nedostaje da bi brak bio nešto više od toga jeste veština održavanja ljubavi u životu. Ako se tom veštinom ovlada, brak prerasta u ispunjen život koji povremeno daje čoveku osećanje da je srećan.
Ko je više uživao u igri oko naručivanja priče. Naručilac ili pisac? Ili je to možda početak (bračne) životne vrteške?
Milorad: Ja sam odavno želeo da mi neko naruči priču i plati, kao što se kod stolara naruče i plate prozori. Jasmina to dugo nije razumela, a zatim se „desio“ naš „Ljubavni roman u dve priče“. Mnogo smo mu se radovali i radujemo mu se još uvek. Te dve priče su se dugo tražile dok se najzad u ovoj knjizi nisu spojile. Mislim da narudžbine ove vrste ne bi trebalo da čude. Kada su mogli naručioci prošlih vremena da se obrate jednom slikaru fresaka, jednom Mikelanđelu, ili Mocartu sa zahtevom da za njih izrade ikonu, oslikaju tavanicu, ili komponuju rekvijem, zašto bi to danas bilo čudno?
Jasmina: U slučaju našeg „Ljubavnog romana u dve priče“, ja kao naručilac priče, prerastam jednog trenutka u pisca pripovesti o naručenoj priči, postajem druga nedostajuća polovina androgine celine. Roman tako dobija ozbiljna netrivijalna obeležja prerastanja privatnog u javno i obrnuto. Nekome možda u ovom vremenu jevtinog žutila svega i svačega cela ideja može da izgleda kao šarena hirovita vrteška zabavnog parka, ali iza nas i naše knjige stoji ljubav, iskrenost i profesionalizam. Takoreći, raritet u vremenu u kojem živimo. Osim toga, to je roman o nastanku jednog književnog dela i istovremeno o ljubavnom odnosu dva pisca.
Iz čega izrasta bračna (ne)vernost?
Milorad: Iz (ne)dovoljne brige za budućnost. Dok se ljubav menja, dotle ima budućnost.
Jasmina: Iz nesigurnosti u samog sebe, ako je reč o neverstvu. Iz dosade, zbog nedostatka ljubavi, zbog nekog stresa, iz avanturizma... Postoji milion razloga. Opravdanih i neopravdanih. Teško je suditi o tuđim životima, kad jedva da smo u evoluciji dospeli do stadijuma da pomalo počinjemo sami sebe da razumemo.
Ako smo zbog samozaljubljenosti izgnani iz raja, kako kaže Jasmina, može li se ostvariti skladan život u dvoje bez mučenja, odnosno bez pozicije žrtve?
Milorad: Đačka pošalica kaže da nema ljubavi bez tuge i bola. Važno je šta preteže. A naša poslovica iz XVIII veka savetuje: „Dokle lađa pliva, dotle je čuvaj!“ (Posle je kasno).
Jasmina: Ovo je vrlo ozbiljno pitanje i suštinski dotiče epohu u koju smo zakoračili. Mislim da je završen dvehiljadugodišnji period besmislenog žrtvovanja. Govorim o nečemu što smatram viškom žrtvovanja. Neprinošenje sebe u svakom trenutku na žrtvenik svega i svačega nije sebičluk, nego zdrava ljubav prema samom sebi.
Post je objavljen 27.12.2004. u 16:06 sati.