INTERVJU
GORAN PASKALJEVIĆ, FILMSKI REDITELJ I SCENARISTA
Život iznad metafore

“San zimske noći” je trinaesti film našeg istaknutog, svetski poznatog reditelja Gorana Paskaljevića, praškog filmskog đaka, tokom karijere dobitnika brojnih domaćih i inostranih filmskih nagrada, koji već niz godina živi i radi na relaciji Beograd - Pariz. Ovaj njegov film je na festivalu u San Sebastijanu osvojio Gran pri žirija i Gran pri za humanost ekumenskog žirija, a prikazan je i na festivalu u Torontu u selekciji “Veliki majstori režije”, u Solunu u selekciji “Veliki savremeni majstori filma”, dobio je nagradu “Federiko Felini” Europa Cinema za 2004, a na predstojećem Roterdamskom festivalu će biti prikazan u selekciji “Najbolji filmovi sveta”.
Paskaljevićevu filmografiju, između ostalih, čine ostvarenja: “Kako je Hari postao drvo”, “Bure baruta”, “Vreme čuda”, “Varljivo leto 68”, “Poseban tretman”, “Zemaljski dani teku”, “Pas koji je voleo vozove” i “Čuvar plaže u zimskom periodu”. To je opus, složiće se svi poznavaoci njegovih filmova, međusobno stilski i formalno veoma različitih ostvarenja koje povezuje Paskaljevićev izuzetan autorski senzibilitet i okrenutost temama usamljenosti i otuđenosti. “San zimske noći” mnogi su već proglasili jednim od najboljih njegovih filmova.
lZa početak, zanimljivo je, iz prve ruke, čuti kako je čuveni pisac Mario Vargas LJosa reagovao na “San zimske noći”?
– Mario Vargas LJosa je bio predsednik žirija u San Sebastijanu i navijao je za taj film, inače ne bi ni dobio Gran pri, a za malo mu je izmakla i “Zlatna školjka”. Posle dodele nagrada celo veče smo proveli zajedno i on se više puta vraćao na film, govorio je da ga je duboko dirnuo. Najlepše je kada se vaš film obraća direktno srcu, kada prestanete da ga analizirate, da mu tražite mane, nego ga primate kao realnost koja je tu, pred vama, i koja vas okružuje.
lIzjavili ste da je ispočetka ovaj film trebalo da ponese snažnu političku metaforu. Kako ste od toga ipak odstupili?
– Ne volim čisto političke filmove. Moje početno razmišljanje, kada je ovaj film u pitanju, bilo je: u kakvom to svetu živimo? Kao da smo u nekom zatvorenom, autističnom svetu, metaforično govoreći. Tako sam se zainteresovao za pravi autizam. Upozano sam Jovanu, počeo da se družim s njom, da odlazim u njenu kuću, u porodicu, i polako sam napuštao onu političku metaforu. Tako je nastala ta jednostavna priča o sudbini troje ljudi. U suštini je to vrlo jednostavan film koji nosi veoma jake emocije. Vidim to po reakcijama publike i u svetu, i kod nas.
lKoliko je za vas ovaj film novo iskustvo?
– Prvi put sam radio sa mini DV kamerama, dakle elektronikom koja je kasnije prebačena na filmsku traku. To je za mene sasvim novo iskustvo. Posebno, raditi sa Jovanom Mitić, za sve nas bilo je naprosto - bogato ljudsko iskustvo. Svi smo je zavoleli. Volim je kao da je moje dete i sada je često obilazim, viđamo se kako se taj kontinuitet druženja ne bi prekinuo. To ne bi za nju valjalo, jer je ona dosta napredovala tokom rada na filmu.
lRaditi sa hendikepiranim osobama na filmu, sem što na ispit stavlja etiku autora, zahteva i posebne pripreme i veštinu. Kako je to izgledalo u vašem slučaju?
- Za takav rad bilo je potrebno jako dobro upoznati Jovanu i shvatiti kako će i kada, bar otprilike, reagovati. U svim scenama sa njom znao sam, približno, kako će se ponašati. Ponekad se to pretvaralo u nešto potpuno drugo, ali da sada gledaocima koji nisu videli film ne otkrivam pojedine scene... I to je činilo draž snimanja ovakvog filma, dalo mu je spontanost, bila je to, u izvesnom smislu, improvizacija u strogo zadatom okviru, jer sama priča je vrlo čvrsta.
lU vašim filmovima glumci uvek imaju posebno mesto, poseban tretman. Kako su se u ovim specifičnim situacijama snašli na setu?
- Profesionalnim glumcima nije bilo nimalo lako. Morali su da kontrolišu Jovanu i da igraju svoje uloge i, uz to, da reaguju spontano. Da nisam imao dvoje tako sjajnih glumaca kao što su Jasna Žalica i Lazar Ristovski, teško bismo mogli da napravimo nešto ovakvo. To je zaista i glumački film.
lŠta očekujete od domaće publike?
– Da budem iskren, od domaće publike ne očekujem mnogo. Svedoci smo ogromnog pada gledanosti. Ovo je jedna od najvećih kriza bioskopske publike u nas, ne samo kada je domaći već i inostrani film u pitanju. Ako je Kusturica sa poslednjim filmom imao 150.000 gledalaca, a sa 50 kopija i ogromnom reklamom, čemu da se ja nadam sa pet kopija! Film nisam pravio da bih se udvarao publici. Biću srećan ako ga vidi bar neki broj ljudi koje to možda zanima. Čak i da film ima samo 20.000 gledalaca, biću zadovoljan. Moja ciljna grupa su kvalitetni gledaoci, oni koji razmišljaju, koji žele da vide nešto drugo sem savremenog američkog filma.