Borislav Pekić (1930 - 1992)
Farenjel Britain and...
Kad sam pisao uspomene s robije, objavljene pod naslovom "Godine koje su pojeli skakavci", mučio sam sebe pitanjem: Šta si od robije dobio, šta si u tamnici naučio? Premda u zatvor nisam otišao dobrovoljno, već zato što sam uhvaćen u pokušaju da našim narodima otmem slobodu, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto zaboravim, uporno sama se trudio da od tih izgubljenih godina, godina koje su pojeli skakavci, nešto zauzvrat iskamčim.Možda je to posljedica "preživelog,kapitalističkog, građanskog "odgoja koji je u svemu tražio neku korist, a možda su me na te naivne misli nasukali naši komunisti koji su se hvalili da je robija po kraljevskim kazamatima za njih bila škola.Behu to njihovi univerziteti.Premda je bolje da su pohađali prave,jer na nas ne bi primjenjivali zatvorska iskustva i od života nam pravili vječitu robiju ,povjerovao sam im na riječ, pretpostavljajući da ih je robijaška škola naučila marksizmu, klasnoj borbi i komunističkom moralu, ma šta on značio. Ovih dana doznajem da je to bila masovna vežbaonica mentalno fizičke degradacije i ideološkog sadizma , u kojoj se vaspitavao duh budućeg Golog otoka, našeg izdanja boljševičkog danteovskog "Inferna".Ništavno malo skeletnog marksizma, što su ga u zatvoru naučili bio je tek sporedan, beznačajan gubitak. U međuvremenu, sem da prišijem dugme na košulji, ja na robiji ništa korisno nisam naučio.
U sličnom sam položaju dok napuštam Britaniju, prestajem sa ovim komentarima i opraštam se od slušalaca emisije BBC na srpskohrvatskom jeziku.Hteo bih da sam u Engleskoj nešto naučio, da sam od nje nešto dobio,da mi ovih dvadeset godina nijesu pojeli skakavci.Hteo bih to iako znam da ni u tuđinu nisam otišao da nešto steknem, već da nešto izgubim.Upoznajući tuđu tuđinu . htjedoh da izgbim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.
Nisam uspio.
Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim.Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stanac, i to je bolelo.Kad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti - stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći: "O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!" Napuštam Britaniju bez žaljenja, ali i bez radosti. Vraćam se u svoju zemlju bez radosti, ali i bez žaljenja. Tamo i ovde proveo sam i lepe i ružne casove. Svi su moji. Da nisu, ne bi mi se dogodili. Jesam li TO naučio? Jesam li uopšte išta naučio? Zavideo sam Englezima, ne toliko na povesti koliko na načinu na koji su je iskoristili. Zavideo sam im na srazmerno bezbednom geografskom položaju, umešnosti u vladanju, strpljivosti u nagodbama, trezvenosti u zaključcima,izdržljivosti u nevoljama, uzdržljivosti u izazovima, hladnoći u opasnostima, racionalnosti u dilemama, sebičnosti u izboru alternativa, "snalažljivosti" u krizama, ali više od svega na kolektivnom optimizmu koji nije neutralisao pesimistički cinizam svakog pojedinog Engleza. Koliko će im nacionalni optimizam i dalje vredeti, i dalje zamenjivati osobine marljivosti i preduzimijivosti, u današnjem svetu bolje tržišne prođe, ne znam. Danas je, izgleda, važnije u raspoloženju grobara proizvoditi pseudokorisne predmete blagostanja nego nalaziti engleski duhovita izvinjenja za neupotrebljivost njihovih domaćih kopija. Pa ipak, za Engleze ne brinem. Rasa koja je izašla nakraj s rimskim legionarima, normanskim riterima, katoličkim misionarima, španskim moreplovcima, Napoleonovim grenadirima, germanskim arijevcima i američkim pionirima tehnološke budućnosti, pa, bar donekle, i s vlastitim uobraženjem da je nešto izuzetno, izaći će nakraj i s iskušenjem da se zbog mesta pod zubatim suncem prividnog napretka pretvori u evropski depandans za proizvodnju besmislenih potreba. Valjda im to neće jako teško pasti. Englezi imaju nešto staračko u sebi; istorijsku tromost nečega što je mnogo proživelo a da usled toga nije sasvim preživelo. Ona im ne dopušta usplahirenu mladalačku trku za uspehom po svaku cenu. Više od pripadnika trenutno moćnijih ili imućnijih naroda, Englezi znaju, s manje sredstava, pod težim uslovima, ugodnije da žive. Mislim da je to jedna od njihovih najvrednijih vrlina. Možda će u svetu opšteg poistovećenja i prinudne standardizacije, u Novom poretku univerzalnih mera, sačuvati i ostale prednosti, pre svega volju i sposobnost da se razlikuju a da time ne gube. Naći će već svoju meru, svoj korak u budućnost. Pa i ako izaberu da ostanu usamljena utvara jedne minule, zaboravljene Evrope, gospodski duh slavne prošlostu koji nikakav izazov opstanka ne može naterati da nešto korisno radi (makar i da kao sablast Sibil Pen fantomsko vreteno okreće), Britanija će se pamtiti. Nju neće tako lako pojesti skakavci istorijskog pamćenja.Mnogo više ni Helada, ni Rim nisu postigli. Ili se mi, Južni Sloveni, nečem većem, dužem, dubljem nadamo? I zato, Farenjell Britain - zbogom Britanijo! Kao pripadnik svog naroda nemam na čemu da Ti zahvalim. Kao Borislav Pekić, Tvoj sam dužnik.
B.Pekić "Poslednja pisma iz tuđine"
Post je objavljen 07.12.2004. u 14:48 sati.