Velika opomena
Goran Petrović

Pitanje odnosa dve, u suštini, suprotstavljene oblasti: politike i umetnosti, naša je tema o kojoj razgovaramo sa Goranom Petrovićem, piscem, dobitnikom najprestižnijih književnih nagrada među kojima je i NIN-ova

Do koje mere, u današnje vreme, politika determiniše umetnost?

Sve manje. Politika je izgubila nekadašnje interesovanje za umetnost, pogotovo za one umetnosti koje su okrenute užoj populaciji, a književnost jeste jedna od takvih disciplina. Samo po sebi to nije za lamentiranje, jer kada jedna oblast prestaje da bude interesno polje, tada slabe i manipulativne sile. S druge strane, čast nekima, politika je izgubila svako drugo interesovanje, osim za samu sebe. Kraće rečeno, ona je narcisoidna, u rasponu od latentne do patološke samodopadljivosti. Živi, ona, od sopstvenog odraza u sopstvenom ogledalu (gotovo svaka politika poseduje jedno takvo ogledalce koje se u današnje vreme naziva televizijska stanica). Ona se samoljubivo udešava samo zbog viđenja sa samom sobom, dijalog koji ona vodi pre je monolog, a kako je oholija tako ispoljava više prezrenja prema drugima. Međutim, valja biti iskren te reći da to nije odlika samo ovdašnje politike. Umetnost je prepuna pojedinosti, globalna politika nema vremena da se bavi sitnicama, nema ona kad da prebira da li je ova reč prazna ili punačka, da li je svest iole zrela ili je još lane prozukla, koliko se nešto prirodno podiže a koliko veštački uzgaja - politika se bavi samo krupnim iskazima, opštim utiskom, prosečnim vrednostima, „kvantaškim poslovima”.

Koliko je tekuća politika uticala na Vašu književnost?

Nešto malo više nego što se to primećuje, daleko manje od toga da bi to bio zavisan odnos. Uopšte, veza politike i književnosti mi je uvek ličila na boks-meč. Duel često „namešten”, upriličen pred naivnom publikom, pa i onaj koji je izgubio nije da nije dobro ušićario. Ili, još češće, sukob takav da jedan od učesnika, kada više nema dostojnog protivnika, nikako ne može da se zaustavi, nastavlja da maše i maše rukama sve dok , obnevideo, samog sebe ne utuče. Bivalo je kod nas tako, bivalo je da politika samoj sebi zada drugome namenjen nizak udarac, ali i da književnost samu sebe deklasira... Bivalo je i biće, ali se uzdam da je publika sve manje naivna.

Treba li ugađati dnevnopolitičkoj torturi?

Umetnost ne bi trebalo da ugađa bilo čemu što je dnevno. Umetnost se, poput dnevne politike, ne iscrpljuje objavljivanjem znakova uzvika u dnevnim „vestima”, u „naslovima” i „info-topovima”... Umetnost podrazumeva znakove pitanja... A udružena politika i umetnost mogu da proizvedu, u boljem slučaju, znak čuđenja, kada već nemamo interpunkciju za osećanje mučnine...

Ukoliko to ne učinite, šta se događa?

Događa se sve i svašta. Neko ima obraza da vam trun zamera, to što se za slamku, za reč po reč, držite, ne videći da sam pluta na balvanima od praznoslovlja. Neko bi hteo da žonglirate zanimljivim izjavama, što da ne, pa on se, taj i takav, ceo život bavi prebacivanjem šarenih loptica iz ruke u ruku, pa je sve usavršio, čestitam od srca, nije to lako, usavršio toliko da očas može da prebaci sopstvenu ličnost levo-desno, desno-levo, dok se centar za ravnotežu ne poremeti do večitog naklona. Neko ne razume ništa složenije od partijskog programa, tačka jedan, tačka dva, kraj, zakuska, te gledanja preko ramena sagovorniku, jer možda na prijemu ima nekog važnijeg od onoga ko trenutno stoji pred vama. Neko bi hteo da vam istetovira svuda na svetu važeći bar-kod na čelo, što, inače, obezbeđuje makar šest meseci „trajnu” vizu bez ponižavajućeg čekanja, s velikim šansama da ta viza bude besplatna, označena kao „kulturna razmena”, što vas, opet, čini rado viđenim gostom, najviše u sopstvenim očima. Neko nije siguran da li bi da vam istetovira onaj bar-kod, možda bi se i prihvatio alata da ga „ukuca”, ali vremena su se promenila, mora se propovedati građansko društvo iz svojevremeno nacionalizovanih vila i stanova.

Neko bi radije da pevamo i prangijamo do zore, dok se ne obeznanimo od hiperbola, a i tada mo žemo jedni druge da „ubijamo” citatima, ko je šta rekao, tačno u 7.54, pre oko sto godina. Neko bi da svi pohađamo stepenovan kurs, početni-tužni, srednje-žalosni i viši-otužni, iz lepog snishođenja (molim da se korektor, mada nam ophođenje jeste slabija strana, uzdrži od menjanja reči snishođenje u ophođenje, nije greška). Neko kaže da se u romanima i pričama mnogo bavim sopstvenim narodom, to je tako dosadno, to je tako „smarajuće”, nije moderno, a i zahteva da nešto, koliko-toliko, upoznaš mimo likovne instalacije zvane „Krug dvojke”. Neko kaže da se malo bavim sopstvenim narodom, a moglo bi biti tako isplativo, ne bi bilo PDV-a, ne bi se znalo gde nam je granica, uostalom, „naših svuda ima”, ceo život možeš da provedeš, kao u „snu”, od Našeg kluba do Našeg kluba. Neko kaže mnogo nabrajaš, nije to za novine, a nema ni novih redova. Neko zamera da nisi sve popisao... A događa se i da vas neko poštuje.

Da li je političko u umetnosti - umetnost?

Nije, osim ako niste, recimo, Dante ili Njegoš. A i tada će, u budućnosti, to naše političko u umetnosti, ti naši mali Gvelfi i Gibelini, biti samo napomena. Onako kako je umetnost danas, prava umetnost, ne ona koja je ovakav ili onakav rezime, samo napomena politike. Napomena, štampana sitnijim slovima, napomena štampana na ovim stranicama, na ovim stranicama za koje mnogi znaju gde se nalaze u „Politici”, pa ih preskaču, obično opljunuvši srednji prst i kažiprst (prste kojima se inače glasa), čitajući sve drugo... Da, umetnost je, prava umetnost, samo mala, malešna, nota, notica, napomena, napomenica... I, upravo obrnuto, umetnost je, mada toliko mala - velika opomena.