NADIN GORDIMER, BELA ŽENA SA VETROVITOG RTA DOBRE NADE
Hroničar pokojnog građanskog sveta
Jedan je od najvećih protivnika aparthejda, sarađivala sa najslavnijim političkim zatvorenikom druge polovine 20. veka Nelsonom Mendelom, često zabranjivana, ali i širom sveta nagrađivana
Ako se negde u Evropi vodilo računa o književnosti sa raznih meridijana, sa svih mora i okeana, sa svih ostrva i kontinenata, onda je to bilo u našoj zemlji, ma kako se ona zvala i na našem jeziku. Nas je iz zatvorskih rešetaka autističnog evro(po)centrizma na neki način ipak oslobađao Pokret nesvrstanih i težnja da se zauzme pozicija predvodnika tzv. Trećeg sveta. Ako su političke posledice svih tih napora u najboljem slučaju bile neznatne, a ponekad i komične, kulturne i kulturološke posledice tog dugotrajnog angažmana mogu biti samo za pohvalu. Ne treba smetnuti s uma da smo među prvima na zapadnoj hemisferi, uz minorna delca iz senegalske proze i nikaragvanske poezije, dobijali i prave bisere velike indijske i egipatske literature. A to prvenstvo je na početku moderne istorije sveta dugo bilo monopol kolonijalnih sila.
Južnoafrička literatura je, međutim, i u tako otvorenom i radoznalom prostoru kakav jeste bio duhovni ambijent iz naše mladosti u Titovoj i titoističkoj Jugoslavije, dosledno ostajala u zapećku. Najlakše bi bilo ostati ideološki dosledan pa tvrditi da mi nismo hteli da imamo nikakva, pa ni najbezazlenija, dakle kulturna posla sa državom kojom upravlja rasistički režim i vladaju poslednji aparthejdski zakoni na planeti Zemlji, oni isti koji su u nacističkoj Nemačkoj, fašističkoj Hrvatskoj, ali sve doskora i u demokratskoj Americi navukli prezir i gađenje celog slobodoumnog sveta. To bi mogla da bude istina, ali istina je i to da ova daleka zemlja na samom jugu, ili kako se egzotičnije kaže, na “rogu Afrike”, kod Rta dobre nade, gde se mešaju vode dva najveća okeana, jer ga i Atlantik i Pacifik zapljuskuju istovremeno, zemlja belih Bura i belih Engleza, koju hiljade kilometara žarke afričke pustinje i prašume dele od belih Arapa na severu Afrike, sve doskora nije ni davala baš neka recentna dela za svetsku literarnu riznicu, da bi ih tek na prelazu iz prošlog u ovaj vek dala toliko da su njeni stvaraoci zgrabili i dve Nobelove nagrade za književnost. A to su danas jedan od najtiražnijih i najbogatijih pisaca na planeti profesor DŽon Kuci i njegova prethodnica Nadin Gordimer, čijim najboljim romanom “Priča mog sina” završavamo ovaj naš izdavački poduhvat - književnu kolekciju “Dnevnik svaki dan – nobelovci zauvek”.
Južnoafrička književnica Nadin Gordimer rođena je 1923. i školovala se u Johanesburgu, tom glavnom i velikom gradu koji upija u sebe sve kontroverze rasistički “uređene” države – veliku moć i totalni, sveobuhvatni ekskluzivizam belaca i potčinjenost i dalju marginalizaciju crnog stanovništva – i valjda je i zato rano počela da piše i objavljuje svoju uvek angažovanu prozu. Jedan je od najvećih protivnika aparthejda, a zbog dubokog proživljavanja južnoafričke stvarnosti i direktne saradnje sa najslavnijim političkim zatvorenikom druge polovine 20. veka Nelsonom Mendelom često je zabranjivana, ali širom sveta nagrađivana, pa i Nobelovom nagradom 1991.
Većinu privilegija zatvorenog sveta belih gospodara na rogu crne Afrike oslikala je još u svom prvom “bildungs” romanu pod naslovom “Dani ležanja”, da bi u “Pokojnom građanskom svetu” još izrazitije osudila sve stvarne aspekte potpuno podeljenog južnoafričkog društva i pokazala korozivni učinak rasizma. Pitanja savesti, odnosa belaca i crnaca, muškaraca i žena, gospodara i slugu, klaustrofobičnost i krutost kolonijalnog života i razočarenje u liberalizam kao sredstvo borbe protiv aparthejda, glavne su teme Nadin Gordimer, ne samo književne nego i životne, donose joj moralne krize i intelektualne nedoumice, pa se slavna spisateljica sve više bavila i neposrednom političkom borbom. Što je aktivnija na društvenom planu i javnoj sceni, isto tako je, a nekako istovremeno, na književnom planu sve više zanima umetnost pisanja i teorija romana, kao da u literaturi traži odmor, bekstvo i oduška od nepodnošljive južnoafričke stvarnosti. To je odvodi od realističkih oblika pisanja i prosedea ka složenijim fikcionalnim oblicima i narativnim strategijama, a tu se dešava i tako prirodni pomak od tradicinalnog evrocentrizma ka autentičnoj afričkoj kulturi. U tom sukobu ličnog i javnog života tek se izdaleka dotiču postmodrnizam i feminizam, iako naizgled ne odoleva opisima ženskih sudbina. A slikanje intenzivne južnoafričke stvarnosti mnogo joj bolje uspeva od utopističkih, fikcionalnih varijanti zamišljanja i predviđanja budućnosti.
“Priča mog sina” izlaže istoriju crnog dečaka Vila, koji svog oca, crnog učitelja, zatiče na delu sa ljubavnicom Hanom, pri tom još i belkinjom, na izlasku iz bioskopa u predgrađu Johanesburga. Iz tog ambijenta porodične katastrofe, u koju su uvučeni svi – i majka Aila, i sestra Beba – odvija se privatna i politička drama, jedna burna hemijska reakcija u kojoj se razlažu rasni, politički i lični svetovi. A cela priča je puna neke neizrecive tuge, jer je Vilijevom ocu bela ljubavnica, aktivistkinja ko zna kakve dobrotvorne organizacije za pomoć ugroženom crnačkom stanovništvu, samo simulacija za sav neostvaren život zbog boje kože i užasnog siromaštva roditelja. A on je stigao iz neverovatnog ambijenta – iz srednjeg veka, koji je u njegovoj domovini trajao takoreći do prekjuče, što je neverovatno i nama što smo iz njega izašli samo nešto ranije, a pri tom znamo da su Rusi iz feudalizma (koji su socijalizmom zvali) izašli tek juče. Ni u Južnoafričkoj uniji crnci nisu imali lične karte, nego samo dozvole nekih lokalnih gradskih vlasti da po danu mogu da uđu u grad, na posao, a noću da se obavezno vrate u okolna sela, kao što ni Rusi do pre samo 15 godina nisu smeli da putuju izvan granica svog komunističkog feuda.
Vilijev otac je bio prvi pismen čovek u svojoj porodici i u celom svom plemenu. Niko nije znao ni odakle su ni kada su ovamo stigli, jer grube ruke njegovih dedova i pradedova nisu pisale pisma ni vodile beleške dok su radili na poljima gde su se na površinskim kopovima vadili i prosejavali dijamanti (takozvani aluvijalni dijamanti). Imali su jednu fotografiju - pradeda na dijamantnom polju - uslikanu nadzornikovom veštinom, njegovim okom i rukom, koja je bila mnogo starija od svih pisanih dokumenata u porodičnoj arhivi, a usmena porodična istorija je već otišla u grob. I sad, Vilov otac nadeva sinu ime po Viljemu Šekspiru, čija sabrana dela drži u ormanu kuće sa sobama bez patosa i svaki tom nepogrešivo skida iz vitrine naslepo, jer su se zlatna slova na hrbatima knjiga odavno izlizala i pootpadala. Te “knjige koje su upile hladnu mošt papira i miris drveta od polica u kojima se drže, kao što rakija dobija miris od bačve u kojoj zri”. I samo mu još zagrljaj bele žene treba, ali ne što je gladan ljubavi, nego da svetu i sebi samom potvrdi da je odskočio od onih poniženih predaka i tako se belim gospodarima osveti za sva zla koja su mu naneli.
Đorđe Randelj
MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
Hrabro srce
* Rođena je u imućnoj porodici u Springsu, gradiću nadomak Johanesburga; otac joj je poreklom bio letonski Jevrej, a majka Britanka
* Počela je da piše još u devetoj godini, a prva njena priča “Dođi sutra ponovo” štampana je u dečjoj rubrici johanesburškog magazina “Forum”, kad joj je bilo tek 14
* Godinu dana je studirala na univerzitetu u Johanesburgu, ali nikad nije diplomirala, jer je majka smatrala da ima slabo srce, te je sigurnije ako boravi kod kuće
* Do 20. godine kratku i angažovanu prozu objavljivala je jedino u lokalnim književnim listovima, dok 1951. njen talenat nije otkrio tiražni “NJujorker”
* Mada je bila jedan od osnivača Kongresa južnoafričkih pisaca i zato trpela težak pritisak režima aparthejda, nikad nije ozbiljno razmišljala da negde potraži egzil, kao brojni umetnici i intelektualci
M. Lazović
ZAŠTO BAŠ … Nadin Gordimer
Na udaru cenzure
“Umetnost je na strani potlačenih, kaže Nadin Gordimer u jednom svom eseju, podstičući na razmišljanje pre nego što se odbaci jeretična ideja o slobodi umetnosti. Da je umetnost slobodna, pita se ona, kako bi mogla da postoji kod ugnjetavača? Slaže se sa Oktavijom Pazom da je važno ponovo pridobiti značenje reči, kao prvi korak ka kritičkom procesu. Imala je hrabrosti da piše kao da cenzura ne postoji, pa su joj knjige zabranjivane jedna za drugom. No, za nju su najvažniji ljudi koje je ona osvojila i koji su osvojili nju. NJihovi životi, njihov raj i pakao, koji su je obuzeli.
Prenoseći na čitaoca snažni osećaj autentičnosti, ona čini vidljivim eksremno komplikovane i potpuno neljudske uslove života u vreme rasne segregacije. Oseća političku odgovornost i ne zazire od njenih posledica, ali ne dozvoljava da je ugrožava kao pisca: njeni tekstovi nisu agitatorski, niti propagandni.
LJudi su važniji od principa. Nijedno istinski živo biće ne može ostati neutralno. Niko ne poseduje svu dobrotu i niko nema monopol nad zlom. Ironiji ne treba nikakav podstrek. Deca koja se pronalaze, rado se sreću na pola puta. Moć ljubavi potresa planinu - samo su neke od svevremenih misli Nadin Gordimer.”
(Deo inaugurativnog
obrazloženja Švedske akademije)
Post je objavljen 21.12.2004. u 16:44 sati.