Dušan Kovačević
Meda peva bluz
Roman ili, kao što se nekada govorilo za sve što je štampano između čvrstih korica, knjiga „Meda peva bluz“ priča je o prijateljstvu jednog vlasnika cirkusa i jednog medveda kojeg je jedne noći, kao meče otkupio od lovaca. Potom ga je naučio da govori i na kraju da peva bluz, zbog boje glasa. Ovo je kratak sadržaj romana Dušana Kovačevića „Meda peva bluz“ koji će se u izdanju „Blica“ pojaviti za Novu godinu.
- Zapravo - pojašnjava Kovačević - to je priča o prijateljstvu čoveka, gospodina cirkusanta i jedne šumske životinje. Po mom osećanju, ono što je bilo u davnoj prošlosti, i što je zabeleženo na slikama po pećinama, ta veza, prijateljstvo čoveka i životinje, uvek je bila ozbiljna, iskrena i trajna. U današnjoj civilizaciji svako prijateljstvo ima cenu. Prijateljstva su zasnovana na računici i zato su brza i kratka, nepouzdana i uvek mogu da se bace na kantar. Imam osećaj da svako od nas ima, poput robe u prodavnicama, onaj bar-kod na čelu i samo je pitanje trenutka kada će početi da se koriste aparati za očitavanje cene, tako da će odmah moći da se kaže koliko ko vredi. Mislim, retka su prijateljstva koja ne počivaju na nečemu - kako među ljudima, tako i među narodima. Pošto mene, najblaže rečeno, već odavno zamaraju međuljudski odnosi - ko kome i koliko dođe i gde sam ja u toj priči, želeo sam da napišem knjigu o prijateljstvu između čoveka i životinje, bez računice.
Ovaj roman, slično vašim drugim delima, počiva na jednoj fantastičnoj pretpostavci.
- Kao i uvek do sada, želeo sam da vidim koliko može da se ode daleko u neverovatno. Kad god nešto pišem, želja mi je da vidim kako je to u nekom novom svetu koji je malo poznat i kako izgleda put kojim se ne ide baš često. Naravno da su se pojavljivale lepe i ružne prepreke, naravno da nije bilo jednostavno, ali sam ipak uživao na tom putu jer sam video nešto novo, skoro nemoguće.
Neočekivani događaji i priča puna obrta realizovani su posredstvom dijaloga. Zašto ovaj roman nije drama?
- Tu priču sam napisao pre otprilike 25 godina. Mnoge priče sam, da ih ne bih zaboravio, beležio na poleđini pozivnica za prijeme. To su, inače, prave veličine za ispisivanje kratkih sadržaja, papir je veoma kvalitetan, onda, ne mora da se ode na prijem i, na kraju, priča ne treba da bude duža od toga. Na jednom takvom papiru sam ispisao ovu priču, kao i mnoge druge koje sam kasnije bacio jer nisu izdržale test vremena. Napisao sam tada priču o čoveku i medvedu koji zna da govori i koji mu je ispričao kako izgleda naš svet iz ugla životinja. Centralni deo romana jeste mesto gde jedan šumar, lovočuvar razgovara sa jednim divljim medvedom o tome kakva je situacija među životinjama. Prevodilac je ovaj cirkuski medved koji govori, kako kažu medvedi, lovačkim jezikom, pošto oni ljude ne dele na nacije. Svi ljudi su, naime, lovci. Jedan lovac ubija, drugi lovac, koji doduše ne ubija, prerađuje meso u konzerve, a treći iz tog lanca lovaca, servira ili jede. Znači, postoji svet lovaca i svet koji se lovi.
Slično vašem filmu „Ko to tamo peva“, koji počinje 6. aprila 1941. godine, „Meda“ počinje 24. marta 1999. Obe priče počinju bombardovanjem.
- Mene je bombardovanje pošteno i ozbiljno zadužilo i, kako vreme prolazi, kamata raste i dug se uvećava. Zato sam, bez velike vremenske distance, napisao priču o malom cirkusu i prijateljstvu čoveka i jedne cirkuske zvezde, u ovom slučaju medveda. Istovremeno, ovo je priča i o velikom NATO cirkusu. Ta predstava koju je NATO izvodio, imala je sve elemente jednog dans makabra, sa propagandom varijetea. Njihovi sateliti i „avaksi“ bili su poput zvezda na platnenom cirkuskom nebu, zatim su tu bile navođene i nenavođene rakete, pametni, glupi projektili, žena s brkovima i čovek bez glave, rakete čas ih vidiš čas ne vidiš... Imali smo pred očima sve elemente cirkusa koji je sejao smrt. Ono što je bilo najstrašnije, taj cirkus se zvao „Milosrdni anđeo“. Na planeti nikad nije postojao cirkus glupljeg naziva. Mora da je neko doživeo barem infarkt smišljajući tako uvredljiv i ciničan naziv. Ne bi bilo malo ni da je taj strašni cirkus u ovoj zemlji ostavio „samo“ bolest koja će biti upisana u medicinske rečnike i koja se zove maligna bolest „pančevac“. Smrtnost od malignih oboljenja u Pančevu i okolini porasla je za hiljadu odsto. Sejući rakete po celoj zemlji, tvrdili su da su gađali naftonosna polja; da su makar rekli da gađaju šljive, pa i da poverujemo.
Nisu retki glasovi sa Zapada koji govore o tom ratu, jedino mi ćutimo.
- Javljaju se političari iz sveta koji tvrde da su bili protiv bombardovanja. Naravno, bilo je svima jasno da je reč o očiglednoj raspamećenoj zloupotrebi sile. Većina naših ljudi svesno ili podsvesno doživela je to bombardovanje kao visokotehnološko silovanje. Tako se i osećamo i ćutimo, kao mnoge žrtve te vrste nasilja.
Roman, osim što je glavni junak medved prevodilac, obiluje nizom mesta fantastičnog sadržaja, koja potom „uleću“ u realističnu strukturu. Kako će izgledati susret publike sa ovim tekstom?
- Verovatno kao i ranije, posle pozorišnih predstava, filmova, priča. Nakon zatvorene projekcije filma „Ko to tamo peva“, prisustvovalo joj je pedesetak ljudi, pola sata su svi ćutali. Niko nije bio siguran šta je gledao jer se film opirao svakoj klasifikaciji i određivanju žanra. Taj film je, po mom osećanju, skup ljudi koji predstavljaju određenu tipologiju, „vrstu“. Uzmimo na primer konduktera, nesrećnog oca još nesrećnijeg sina, raspetog između autizma dečaka koji vozi autobus, egzistencije i suludih putnika. Njegova jedina želja jeste da se sin ne slupa i da on usput zaradi neke pare. Takvih je autobusa i vozača Srbija puna i danas, bilo da voze u gradskom saobraćajnom ili na švercerskim relacijama. Film je naročito funkcionisao tokom bombardovanja kada je svako od nas bio u njemu. Sećam se da smo onih osamdeset kilometara do Novog Sada išli obilazeći jedno dvesta kilometara naokolo, rizikujući da budemo pogođeni pametnom raketom. Neverovatno i nemoguće bilo je surova realnost.
Osim što je neobično, možda je i hrabro da se ta mučna priča o bombardovanju ispriča iz ugla životinja?
- Da je ovo feljton, kakvih je bilo na stotine, ili realistična priča o stradanju Srba ili bilo kog naroda koji živi na prostoru Srbije i Crne Gore, ona ne bi zanimala nikoga. Mrtav Francuz, Španac, a da ne pričamo o Amerikancima i Iračanima, više ne znači ništa. Mrtav čovek danas na planeti nije tragedija. Svaku noć kad upalimo televizor, u kuću nam se sruči dvesta mrtvih ljudi iz poplava, avionskih nesreća, uragana, terorističkih napada; jednostavno bude puna kuća mrtvih i mi smo u samoodržanju postali otporni kao ljudi koji rade u pogrebnim preduzećima. Ali kada se na ekranu pojavi kormoran ili delfin koji je izašao iz mora zato što ga je udavila nafta koju je čovek ispustio, nismo ravnodušni. Zato sam mislio da ovu priču treba ispričati kroz svet onih koji su takođe stradali, iz ugla stotine hiljada životinja koje su uništene, i svet će to sigurno razumeti. Verujem da će svet razumeti scenu o lovočuvaru koji je morao da uspava jelena zato što je slep tumarao šumom posle bombardovanja, ali ako im kažem da je jedan Srbin ostao bez noge, reći će - pa šta, ima još jednu. Čovek je generalno prouzrokovao katastrofu na planeti, i jedna od najmorbidnijih priča koju sam pročitao u poslednjih nekoliko godina jeste ona o masakru deset tona ptica u Vojvodini. Za jednu paštetu od jezika slavuja potrebno je ubiti pet stotina tih ptica. I sve to da bi je neki tip, neka protuva, namazao na tost i rekao: „U al’ je dobro“. Međutim, do danas se ne zna ko je pobio ptice, i da ih slučajno nisu uhvatili na hrvatskoj granici, ne bi se ni znalo za taj genocid. Kada se tim povodom u stranoj štampi pojavio tekst u kome se kaže: Srbi kad nemaju koga drugog, ubijaju ptice, mi smo se pitali da li je to moguće; pa oni nas mrze. Ne mrze nas, nego mi ne vodimo računa šta radimo.
Kako ste doneli odluku da kao ekskluzivni autor jednog izdavača pređete kod drugog?
- U ovom slučaju, dogovorili smo se. „Stubovi kulture“ su objavili četiri knjige mojih drama koje su bile zbir svega što sam napisao za pozorište. Sada je, međutim, bilo potrebno ovaj posao izdržati, pri tom mislim i na materijalnu stranu, petnaestomesečni rad. Osim ove knjige, praktično nisam ništa drugo radio. U pozorište sam dolazio uveče a danju sam pisao roman i tako sam sam sebe finansirao, jer niko nije mogao da me isprati u tom radu. Reč je o sumi koja je u nekim evropskim standardima beznačajna ali koja u našem izdavačkom svetu i siromaštvu velika. Ja sam profesionalni pisac, ne pišem vikendom i u vreme godišnjeg odmora, živim od pisanja, da bih mogao da pišem mirno i ozbiljno. „Stubovi kulture“ su i dalje moja matična kuća.
Post je objavljen 11.12.2004. u 10:11 sati.