DŽON GOLSVORDI, DRUŠTVENA SAVEST VIKTORIJANSKE BRITANSKE IMPERIJE U DOBA SUMRAKA
Roman-reka mutniji od Temze u Londonu

Da li samo zato što je prvi među tzv. »edvardijancima« stekao veliku, a potom i svetsku književnu slavu, engleskog romansijera DŽona Golsvordija su u poslednjih 110 godina dosledno osporavali i u napadima na njega prosto se utrkivali. Da je počeo da objavljuje pre 150 godina, osporavali bi ga baš toliko vremena. Uspeh se ponegde i može oprostiti, ali na Ostrvu kanda baš i ne. Ili bar ne može – toliki uspeh. Ne znam, možda je to bilo i prokletstvo ili tek neka moda, možda samo ljudski izazov okomiti se na takvu gromadu prema kojoj se engleski romansijeri s početka prošlog veka i dan-danji vrednuju i mere, ali u današnjem, mnogo kasnijem i hladnijem čitanju, dobronamernom čoveku se učini da su svi značajni realistički engleski pisci 20. veka izašli iz njegovog šinjela, te da je u svom glasovitom i neprekidnom romanu-reci “Saga o Forsajtima”«, “»Moderna komedija”« i “»Konac dela« Golsvordi”, taj stari maher otvorio sve pravce i teme engleskog romana, a pogotovo društvenog, o životu višeg sloja građanske klase i sitnijeg seoskog plemstva.
A možda je uzrok i koren sveg tog kolektivnog otpora i nepriznavanja velikog dela jednostavno bio u mešanju, pokatkad i potpunom brkanju autora sa njegovim raskrinkanim, ismejanim i iskarikiranim junacima. Golsvordi, konačno, i jeste pisao o nekim svojim iskustvima i problemima povodom ženidbe bliskom rođakom, ali je pomalo surovo zaključiti da je većina tadašnjih površnih kritičara do te mere mogla da zameni tezu pa da sve loše osobine poslovnog, trgovačkog sloja u imperijalnom Londonu, koje je Golsvordi tako britko izvrgavao ruglu, budu povod da se on smatra nosiocem svih tih podvala i prljavština. Tukli su ga takoreći njegovim argumentima.
Golsvordi je rođen u Kingstonu u Sariju 1867. godine, od oca advokata i majke iz porodice provincijskog plemstva. Ni u koledžu Harou, ni na Oksfordskom univerzitetu, ni po čemu se nije isticao, sem u fudbalu. Završio je prava, ali se nikad nije zaposlio, pošto mu to nije bilo potrebno. Išao je na duga putovanja po Americi, Kanadi, ostrvima Fidži, Novom Zelandu i Australiji. Odande je doneo najznačajniji suvenir: poznanstvo sa DŽozefom Konradom, koji mu je jednom pokazao i rukopis svog romana »”Olmerova ludost«”.
Golsvordijeva ludost počela je 1891, kad je upoznao buduću ženu Adu, tada još suprugu bliskog rođaka Artura Golsvordija. Zbližili su se tek 1894, a venčali napokon 1905, kad su završene sve formalnosti oko Adinog razvoda. Čekali su, samo da ne bi skandalom, koji bi razvod izazvao, naneli bol piščevom ocu. Sve to se, uostalom, može naći u “»Sagi o Forsajtima”«, od »Posednika«, do »Miholjskog leta jednog Forsajta« i »Konzistorije«.
Sve je to bilo i teško i mučno, i smešno i tužno, ali njegovo delo je mnogo ozbiljnije, višeslojnije i dublje od trivijalne niske Golsvordijevih postupaka, skorojevićkih i senzacionalističkih: borba za prava životinja tri četvrt veka pre Brižit Bardo, za zaštitu ponija u rudnicima, ptica čije perje nose pomodarke, pasa na kojima se vrši vivisekcija. Naravno da je svojom ekstremnošću u takvim istupima izazivao redovne poruge londonske štampe, pa i bacao u zasenak svoju ključnu ulogu u Međunarodnom Pen centru, čiji je bio i osnivač i dugogodišnji prvi predsednik. Naravno da se, zbog neodoljive ljubavi za široke gestove, odrekao i novčanog dela Nobelove nagrade, koja ga je stigla u poslednjoj godini života.
Bojim se da je uvek premalo poštovan, ako ne i potpuno previđan, ceo jedan Golsvordijev registar uvijenog sarkazma, sa distance, takoreći pritajeno, da ne kažem sofisticirano ruganje klasi iz koje potiče, dakle i sebi samom. Nezaboravan je unutrašnji monolog naizgled bezdušnog Somsa Forsajta kad sebično razmišlja o državnom kapitalizmu na pragu 20. veka i dolazi do čvrstog zaključka da bi u slučaju bilo kakve nacionalizacije on sam, kao državni činovnik, bio najbolji upravitelj svog velikog imanja – najbolje ga poznaje, najviše ga voli, baš »kao svoje«, radio bi od jutra do mraka (i bi, radio bi zacelo, jer ga ništa drugo u životu i nije zanimalo), ne bi mu trebali dodatni uposlenici, svi kojekakvi zamenici, pomoćnici ili, ne daj bože, savetnici.
On je samo jedan prosečan Englez, kao i svaki drugi, tako uporno privržen onome što ima. NJegov duh je bio neobično uravnotežen u pogledu materijalnih stvari, a njegov način karakterisanja nacionalnog položaja bilo je teško pobijati u svetu koji se sastojao od ljudskih bića. Uzmimo, na primer, njegov slučaj. On je imućan čovek. Da li to ma kome škodi? On ne jede po deset obroka na dan; možda jede i manje nego neki siromašak. Ne troši novac na porok, ne udiše više vazduha, ne upotrebljava mnogo više vode nego neki mehaničar ili nosač. On nesumnjivo ima lepih stvari u kući, ali su one, dok su se izrađivale, davale zaposlenja mnogim ljudima, a kad su već tu, neko se mora njima služiti. Kupovao je slike, ali se umetnost mora potpomagati. On je stvarno samo jedan slučajan kanal kroz koji novac teče i daje zaposlenja radništvu. Šta se može imati protiv toga?
Pod njegovim staranjem novac pritiče brže i u korisnijem je opticaju nego što bi bio pod staranjem države i tolikog broja sporih činovnika, koji i sami staju novaca. Pare koje on uštedi svake godine taman su toliko u opticaju kao da ih i ne uštedi, jer se ulažu u vodne zadruge, ili akcije Saveta, ili nešto drugo pouzdano i korisno. Država mu ne daje nikakvu platu zato što se stara o svome novcu i novcu drugih ljudi – on sve radi besplatno. Otuda je protiv nacionalizacije – vlasnici privatne imovine se ne plaćaju, a ipak imaju svaki potreban podstrek da pomažu življe opticanje novca. Kod nacionalizacije je sasvim obratno. Osećao je da je njegova teza vrlo jako branjena u zemlji koja strada od birokratske ukočenosti.«

Đorđe Randelj

I psi mrze nova vremena

Početkom devedesetih godina, poslednjeg dana meseca maja, oko šest časova uveče, stari DŽolion Forsajt sedeo je pod velikim hrastom ispred terase svoje kuće na Robin Hilu. Čekao je da sitni komarci počnu da ga napadaju pa da napusti veličanstveni prizor kasnog poslepodneva. U tankoj, smeđoj ruci sa ispupčenim plavim venama držao je cigaru. Prsti su mu bili tanki, a nokti dugački - jedan zašiljeni, uglačani nokat proživeo je s njim još od ranih viktorijanskih dana, kada se veoma otmenim smatralo ne doticati ništa čak ni vrhom prsta. NJegovo ispupčeno čelo, duge sede brkove, upale obraze i izduženu, mršavu vilicu od zalazećeg je sunca zaklanjao stari, smeđi panama-šešir. Noge su mu bile prekrštene; čitavo njegovo držanje odisalo je smirenošću i izvesnom elegancijom, kao u starog čoveka koji svakog jutra svoju svilenu maramicu natapa kolonjskom vodom. Kraj nogu mu je ležao čupav, smeđe-beli pas koji je pokušavao da izigrava pomeranca - pas Baltazar. Prvobitna averzija koju su stari DŽolion i pas gajili jedan prema drugom vremenom se pretvorila u privrženost. Blizu njegove stolice nalazila se ljuljaška, na kojoj je sedela jedna od Holinih lutaka - zvana “Glupa Alisa”, gornjim delom tela presamićenim preko nogu i žalosnog nosa zarivenog u crnu kecelju. Alisa je stalno bila u nemilosti, te joj stoga nimalo nije značilo kako sedi. Ispod hrasta travnjak je naglo ponirao niz strminu nasipa, pružajući se do papratišta, da bi se na taj prefinjen deo nastavljala polja koja su se spuštala do jezerceta, do zabrana, sve do prekrasnog panoramskog prizora - “divan, izvanredan” - u koji je Svidin Forsajt, ispod toga istog drveta, gledao pre pet godina, kada se dovezao sa Irenom da pogledaju kuću. Stari DŽolion beše čuo za taj vrli poduhvat svog brata - za tu vožnju koja beše postala poznata na “Berzi Forsajta”. Svidin! I taj je čovek, eto, lepo umro prošlog novembra, a tek mu je bila sedamdeset i deveta, obnovivši tako sumnju u verovnje da Forsajti mogu da žive večito - sumnju koja se prvi put javila kad je preminula tetka Ana. Umro! I ostavio samo DŽoliona, DŽejmsa, Rodžera, Nikolu i Timotija, DŽuliju, Hester i Suzanu. I stari DŽolion pomisli: “Osamdeset i pet! - a ne osećam ih uopšte - osim kad me ščepa onaj bol!”
I sećanja mu se dadoše u akciju. Nije osećao svoje godine otkako je kupio tu zlosrećnu kuću svog sinovca Somsa i uselio se u nju, tu na Robin Hilu, pre više od tri godine. Svakog proleća kao da je postajao sve mlađi, živeći tu u prirodi sa svojim sinom i unucima: pored DŽun i dece iz drugoga braka, male Holi i DŽolija; živeo je čak tu, daleko od londonskog meteža i brbljanja na “Berzi Forsajta”, oslobođen svojih odbora. Živeo je u atmosferi koju je odlikovalo odsustvo svakog rada i zabava bez prestanka, sav zaokupljen doterivanjem i lickanjem kuće i njenih dvadeset ari.

(Odlomak iz „Sage o Forsajtima”)