Novi roman pisca Miljenka Jergovića, dobitnika nagrade "Kočićevo pero"
Svi mi govorimo jednim jezikom
Srpski čitalac savršeno dobro razume hrvatskog pisca, kao što hrvatski čitalac dobro razume srpskog pisca i to su, svakako, srećne okolnosti
Na nedavno održanom Sajmu knjiga "Interliber" u Zagrebu, književnik Miljenko Jergović za roman "Dvori od oraha" dobio je nagradu "Kočićevo pero", koju dodeljuje Zadužbina "Petar Kočić" Banjaluka - Beograd. Isti roman ove godine nagradili su zagrebački Jutarnji list i Društvo pisaca BiH. Jergović je trenutno jedan od najznačajnijih bosanskih i hrvatskih pisaca, autor više knjiga poezije, proze i eseja ("Opservatorija Varšava", "Uči li noćas neko u ovom gradu japanski", "Preko zaleđenog mosta", "Sarajevski marlboro", "Karivani", "Mama Leone", "Naci bonton", "Historijska čitanka"...)
Za svoje knjige više puta ste bili nagrađivani. Kada ste dobili priznanje Jutarnjeg lista, rekli ste da nijedna nagrada ne čini boljim jedno delo.
- Nagrada "Kočićevo pero" značajno je i veliko priznanje i drago mi je što sam njen dobitnik i zbog ljudi koji su bili u žiriju, a to su ljudi do kojih jako držim (Enver Kazaz, Miro Petrović i Nikola Vukolić). Drugo, to je jedna bosanska nagrada, a ja sam Bosanac. Zatim, dolazi iz Banjaluke, a imali smo poslednjih godina jako lošu komunikaciju između Banjeluke, Sarajeva i Zagreba, što znači da su došla neka srećnija vremena. Srećan sam i što je reč o imenu Petra Kočića, koji je veliki i dragi pisac, ali i tragična osoba jer je bio revolucionar i to nacionalni revolucionar.
Šta izdvajate iz njegovog književnog dela?
- Priča "Jablan" nastala je početkom 20. veka, a napisana je na način kako se pisalo osamdeset godina kasnije. Bila je jako moderna, čak i avangardna, ta priča o dečaku i njegovom biku koji je puno slabiji od svih drugih bikova na velikoj krajiškoj koridi, ali na kraju, ipak, pobeđuje. Vreme autsajdera je došlo puno godina pošto je Kočić umro, tako da je, preko tog "Jablana", bio neka vrsta sentimentalne i literarne avangarde.
Budući da živite između Zagreba i Sarajeva, neki vas svrstavaju među hrvatske, a drugi među bosanske pisce.
- Ja nisam samo hrvatski pisac, niti se osećam pripadnikom samo hrvatske književne scene jer sam ja, osim toga što sam hrvatski pisac, stvarno i bosanski pisac i bosansku literarnu scenu naprosto osećam kao svoju.
U knjizi "Dvori od oraha", kroz perspektivu jedne dubrovačke porodice, ispričali ste priču o 20. veku na prostoru bivše Jugoslavije.
- To je priča o tome kako smo mi preživeli taj vek koji je bio obeležen sa dva svetska rata, sa koncentracionim logorima, ali i sa otkrićem električne energije, kina itd. Dakle, jedan užasno dojmljiv vek, koji je istovremeno bio i najsrećniji i najnesrećniji, čini mi se, u istoriji čovečanstva. Pokušao sam iz neke svoje vizure ispričati priču o tom 20. veku kroz priču o jednoj porodici.
Nekoliko Vaših prethodnih knjiga bile su zapažene i u Beogradu.
- Imam svoje ovlašćene švercere knjigama iz Srbije, već pet-šest godina. To je uhodani biznis, u svakom slučaju, koristan. U poslednjih deset godina ima nekoliko, uslovno, novih srpskih pisaca, koji su meni jako važni i koje doživljavam kao svoje, po nekom generacijskom i emotivnom kodu. To su, recimo, Vlada Arsenijević ili Biljana Srbljanović, koja je jedna fantastična žena. Njeni dramski tekstovi su nešto apsolutno fascinantno i veliko za celi prostor ovih naših jezika.
Očigledno je da se svi dobro razumemo.
- Jezik mojih knjiga je zapravo neka kombinacija hrvatskog, bosanskog, srpskog i ne znam već kojeg standarda. Svaki narod koji živi na ovim prostorima ima pravo svoj jezik zvati imenom, ali u lingvističkom smislu, ako smo razumni ljudi, sve je to lingvistički jedan jezik u različitim varijantama i varijetetima. Srpski čitalac savršeno dobro razume hrvatskog pisca, kao što hrvatski čitalac dobro razume srpskog pisca i to su, svakako, srećne okolnosti.
Post je objavljen 06.12.2004. u 17:46 sati.