KAKO JE UMORNA EVROPA UZDISALA I IZDISALA ZBOG „SVETSKOG BOLA” MORISA METERLINKA
Ugodni razgovori sa inteligentnim cvećem
U remek-delu „Plava ptica” savršeno dobro funkcionišu dijalozi Psa, Mačke, Plamena, Vode iz slavine i pogotovo
Mleka, koje je upravo razbilo lonac u kom je držano

Mali je, ali ne neznatan, nego baš upadljivo značajan udeo belgijske književnosti u velikoj knjizi svetske literature, koja je u stalnom nastajanju, pa bi knjiga belgijske književnosti mogla da spadne i na dva-tri slova – Šarl de Koster, pisac „Tila Ojlenšipigela”, Verharen, Meterlink ili potonji veliki francuski pesnik Anri Mišo – ali sumnjam da bi flamanske ili valonske povesničare to moglo preterano da uzbudi, svikle odavno na udoban položaj u zaleđu velike francuske literature i još od ranog srednjeg veka ne samo nepoštovanje nego nepriznavanje i nepoznavanje nacionalnih granica.
Jedini nobelovac među njima Moris Meterlink (1862 - 1949) ugledao je svet u živopisnom Gentu, među najslikovitijim i najslikanijim kulisama velikog flamanskog slikarstva, a smrtonosnoj bolesti dijagnosticiranoj kao „simbolizam u književnosti” podlegao je u Parizu, najvećem tadašnjem središtu te epidemije i neugasivom žarištu, odakle će ona kontaminirati vasceli stari svet 1885/6. Potomak stare flamanske porodice i pitomac isusovačkog liceja počeo je pesmama simbolističke estetike, prožetim hrišćanskim misticizmom, da bi se proslavio dramama „Peleas i Melisanda”, sa radnjom iz bajkovite prošlosti, zapravo preuzetim klasičnim mitom o Tristanu i Izoldi, i senkom melanholije i neizbežne propasti, za koju se i danas smatra da je, mada pisana u prozi, možda najuspelija poetska drama 19. veka, i „Plavom pticom”, alegorijskom fantazijom o potrazi za srećom. NJegov pesnički senzibilitet, koji se najviše približava onom što se uslovno može nazvati novim „svetskim bolom” (ah, taj nezaobilazni Geteov „NJeltschmertz”) od početka se oblikovao kroz neme razgovore sa cvećem u zagušljivim staklenicima njegovog oca. A njegov simbolizam je istovremeno duboko prožet hrišćanskom mistikom, po čemu je duhovno veoma blizak Uismansu i Vilijeu d’ Il Adamu, a kasnije i, verovatno namerno, engleskom moralisti Tomasu Karlajlu i američkom misliocu i državniku Ralfu Valdu Emersonu.
Meterlinkova osnovna slika je duša zarobljena u „modroj dosadi” staklenika, gde pesnikove čežnje, želje i strasti bolećivo žive i, naravno, venu. Uz te izazove bujne ali i mlohave vegetacije svuda su i glasovi neobičnih simboličkih životinja (“žuti psi mojih grehova”, „beli jeleni naših laži” ili „ljubičaste zmije mojih snova”), kao i pravi defile nesrećnih junakinja iz njegovih budućih pozorišnih komada. Meterlink nadahnut flamanskim folklorom, oživljava prošlost i zaboravljene pesme i svojim dugim rečitativima postiže gotovo magičnu moć u Evropi s kraja najudobnijeg veka u modernoj istoriji sveta. U njegovim stihovima simbolizam je dostigao poseban izraz, a već uvodna pesma u čuvenoj zbirci „Topli staklenici” prenosi čitaoca u pesnikov svet, gde se misli gladne princeze mešaju sa mirisom etra na vrelom suncu:
“O, stakleniče u sredini šuma!
S tvojim vratima svagda zaključanim!
Sa svim onim što pod tvojim krovom biva
što mi se u duši podudara s tobom!”
Bili su to stihovi koje je udisala valjda cela razmažena starica Evropa, s kojima je uzdisala i pomalo izdisala.
Najznačajnijim se, međutim, smatra Meterlinkov doprinos simbolističkom teatru. U pozorišnoj istoriji zabeležen je kao osnivač „magičnog teatra”, koji se zasniva na teorijama simbolista i graničnoj hrabrosti u prožimanju dekora i radnje, misticizma i realnog sveta. Šta više treba reći nego pogledati kako se na samom otvaranju njegovog remek-dela „Plava ptica” kao likovi i junaci koji govore, delaju i dobro funkcionišu javljaju Pas i Mačka, pa i Plamen, Voda koja izlazi iz slavine i pogotovo Mleko koje je upravo razbilo lonac u kome ga drže. I sve to funkcioniše, bez obzira na pomalo naivan i malo više izveštačen izraz. To je istovremeno i doba uvođenja raznih, senzacionalističkih i zapanjujuće provokativnih svetlosnih efekata, pa još zahvaljujući prodoru novog izuma i pogotovo nove mode – elektrike – i na evropske, naročito pariske i druge francuske scene, a kad se raspolaže i takvom sugestivnom magijom, nije neobično da se svim tim raspoloživim rekvizitarijem ustane protiv „realističkog i naturalističkog slikanja svakodnevice” u pozorištu.
Meterlink je, kad je već uveliko postao moda, namerno bio i pomodni pisac, a njegova slava se širila Evropom s početka 20. veka. Na „Peleasa i Melisandru” muziku je napisao oduševljeni Debisi i tako definitivno dramu ovekovečio, a „Plava ptica” je od Limijerovih vremena do danas privlačila i nadahnjivala filmske stvaraoce, inspirisala nadrealiste, pa čak i Joneska svojim nekoherentnim dijalozima sumnjive i uvek otvorene logike i namerno ravnom i istanjenom psihologijom likova. Kod već naširoko proslavljenog dramskog pisca i pesnika najveću popularnost su dostigle njegove knjige o prirodi: „Život pčela” (1901), „Inteligencija cveća” (1907) i „Život mrava” (1930), koje nisu naučna dela, nego zbirke opsežnih eseja sa pesničkim i filozofskim digresijama na nadahnuto opisane živote insekata i cveća, a takav pristup toliko „ozloglašenog” simboliste pustio je na volju čitalačkom publikumu da u tom štivu svako nalazi i ono čega baš i nema, da bi se i sam Meterlink danas mogao prevrnuti u grobu da sazna šta je sve to hteo da kaže. Ali, i Pikaso je u svojim pariskim godinama, kažu, profitirao kod stolara kad mu je nacrtao kakvu radnu sobu želi pa pitao tišlera koliko će ga sav taj nameštaj koštati. „Ništa, maestro, samo mi ostavite nacrt. I potpišite ga!”
Eto šta sve možeš u Parizu – kad si Pikaso. I šta možeš u botanici i zoologiji - kad si Meterlink. Zamislite da je Tolstoj pisao o lakoći „adidas” patika, kako bi se one danas prodavale. Kao Meterlinkove „Pčele”, „Mravi” i „Inteligentno cveće”. Kakvo cveće, molim vas, pokažite mi – danas, i ovde, u Srbiji – inteligentnog čoveka. Ili za ministre prosvete i kulture postavite – cvećku.

Đorđe Randelj

MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE

* Puno i dugo ime belgijskog klasika je Moris Polidor-Mari-Bernar Meterlink
* Po želji roditelja diplomirao je pravo i jedno vreme radio, istina bez mnogo uspeha, kao advokat u rodnom Gentu
* Žoržet Leblank, glumicu i opersku pevačicu upoznao je 1895. i mada ona nije mogla da dobije razvod od svog supruga Španca, živeo je sa njom u Parizu naredne 23 godine, dok nije upoznao Rene Fahon, koja je igrala u jednoj od brojnih insenacija “Plave ptice”
* Leblankovoj je posvetio mnoge pozorišne komade, pa kad je Debisi konponovao “Peleja i Melisandu” i ulogu umesto njegove supruge dodelio Amerikanki Meri Garden, Meterlink je toliko pobesneo da je poželeo neuspeh ovoj operi, koju je kritika zaista samlela
* Mada trajno fasciniran Parizom, od njegovih književnih salona, bežao je u Sent-Vondril, staru normansku opatiju koju je kupio i spasio od vandalizma, dok je zimi utočište tražio u blagoj klimi Grasa, grada poznatog po cveću i vili “Pčela” kraj Nice
* Tokom Prvog svetskog rata održao je mnoga pacifistička predavanja po Evropi i Americi
* Sa nepunih 49 godina jedan je od najmlađih laureata u istoriji Nobelove nagrade
* Belgijski kralj Albert dodelio je Meterlinku 1932. titulu grofa
* Pred sam početak Drugog svetskog rata otputovao je u SAD gde je teško preživeo izbegličke godine, jer je američka čitalačka publika ignorisala njegov opus, dok na tantijeme iz Evrope nije mogao da računa
* Umro je 6. maja 1949. od srčanog udara i u skladu sa svojim agnostičkim uverenjima sahranjen je bez crkvene ceremonije M. Lazović

ZAŠTO BAŠ … Meterlink
Senke u vilinom zamku

“Čitajući Meterlinka neko bi se setio Sofoklovih reči ’čovek je samo sitna senka’ ili Kalderonovih ’život je samo san’, ali on ipak zna kako da snagom vizionara izrazi najfinije nijanse našeg moralnog života. Ono što pripada tajnim dubinama duše, priziva čarobnim štapićem bez nategnutosti i manirizma i sa neiscrpnom sigurnošću i klasičnom uglađenošću, iako su radnja i pejzaž često magloviti – kao kinesko pozorište senki – i u skladu sa suptilnošću svoje poezije.
Meterlink je napisao čitavu seriju drama, smeštenih najviše u mestima koja se ne mogu pronaći ni na jednoj mapi. Obično su to vilinski zamak sa podzemnim prolazima, park sa divnim senovitim mestima ili svetionik sa morem u daljini. U ovim melanholičnim predelima likovi se kreću prekriveni velom kao i sama ideja. U nekoliko perfektnih scenskih dela Meterlink je simbolista i agnostik, ali ne i materijalista. Sa instinktom i imaginacijom pesnika, on oseća da čovek ne pripada samo opipljivom svetu i tvrdi da poezija nije zadovoljavajuća ako ne omogući da opazimo refleksiju dublje i tajne stvarnosti koja je izvor prirodnih pojava. Ponekad se ova pozadina pojavljuje na mračan i maglovit način, kao skup okultnih moći kojih su ljudi česte žrtve i tad okultnim silama pridaje kobnu svemoć koja uništava ljudsku slobodu.”