Raskršća bez putokaza
[B]Radovan Beli Marković
U izdanju beogradske „Narodne knjige” jesenas se pojavio najnoviji roman Radovana Belog Markovića, našeg bez sumnje najzanimljivijeg savremenog pisca koji u svojoj prozi spaja moderno i tradicionalno, prekoračujući okvire istorije i duboko zalazeći u dušu ljudi.
Delo pod nazivom „Orkestar na pedale” za glavnog junaka ima doktora Subotu, neobičnog čoveka koji je početkom prošlog veka došao u Srbiju i postao upravnik valjevske ludnice. Ratni vihor zahvata i njega, te doktor Subota, između ratišta i lude kuće, poput junaka Manovog „Čarobnog brega” ili Čehovljeve proze, traga za životnom lepotom i harmonijom. Žaleći za orkestrom na pedale kojem se izgubio trag, doktor Subota prelazi granice vremena i u sećanjima pokušava da pronađe ono što je zanavek izgubljeno, podsećajući nas da takva sećanja pogađaju svakog od nas…
I, evo nas opet u Ludoj kući! Biće da je sve manje razlike između sveta u njoj i sveta izvan nje?
- Luda kuća je unutrašnji prostor mog pripovednog sveta, a „Orkestar na pedale” je roman čiji tokovi, istina: zahvatajući i mimetičke ravni, iznose „duševne vejavice” doktora Subote koji je druge razumevao bolje nego sebe, smatrajući da je, među neizlečivim, premda „neopservisanim” ludacima, kakvi _ u ime drugih ludaka _ vode ratove i upravljaju državama, Luda kuća posvećeni prostor za „samu elitu ludaštva”, to jest: za one koji, primera radi, mogu biti oglašeni za lude samo zato što sa svog „duševnog prozora”, podalje od razvijenih barjaka i beznadežno zakrvljene rulje, belim maramicama mašu ( ...nekom iza vidika!), zarivaju nokte u dlanove i crvene do ispod kolira, pred svakim mutnim pogledom i zbog svake psovke, ili vlastitu kosu čupaju zbog tuđeg stida. Elem, doktor Subota, nije Lude kuće svemoćni upravitelj, od onih sa dugim bićem, nego u Sveopštoj ludnici bespomoćni pacjent čiji bojažljiv pogled nije upravljen ka Bogu, no ka jezno nesagledivim prostorima Smrti, sveprisutne i jedino izvesne, koja će svačije rane u belu svilu, kad-tad, uviti.
Priče-ledenjaci
Luda kuća ili banjska vila, sve zavisi kojom je bojom ofarbana spolja i iznutra. Večna Potemkinova sela Srbije?
- Kao što doktor Subota, lirski pobunjenik, postoji dvojinom u jednini, (primerice: Hamlet i Ofelija u istoj koži!), tako su se, u romanu „Orkestar na pedale”, pod istim krovom stekli ludnica i teatar, koje bi samo pravi poznavaoci mogli jedno od drugog razlikovati, u malčice estetizovanoj izmaglici prvih decenija minulog veka. Ipak, ono najluđe zbiva se među takozvanim normalnim svetom, zapravo: među vazda duševno zapenušenim i u svakom pogledu zapuštenim narodom, domamljenim na raskršća bez putokaza, kojem silnici i poglavari vavek pokazivahu Potemkinova sela, kadšto i na nebu, kako bi ih taj dronjavi narod _ upoređivan inače sa stokom _ uzdizao na tronove i pijadestale, ne osećajući da mu, rečeni „usrećitelji”, kožu s leđa deru. Ovo je, razume se, pokušaj da se predoči "boja" jednog romana, a nikako moje htenje da raspredam o političkim ishodištima "stanja stvari"; nekada, sada, „i na vjeki vjekov” _ bojati se...
Hans Kastorp, madam Šoša, Dama s psetancetom... jesu li se to Man i Čehov, zajedno, uputili u Srbiju?
- Velike priče su kao plutajući ledenjaci na nepreglednoj književnoj pučini i ponad tih ledenjaka (čija nam se čarolija otkriva pod Suncem, Mesecom, zvezdama i najrazličitijom duševnom svetlošću) izmenjuju se samo po nebu oblaci, inače su oni uvek isti: nedokučivi kao hramovi i dvorci iz nekog sna, viseći vrtovi i bez temelja kule, u kojima nas ubede da i smrt može biti ugodna i nežna! Takvim sam pričama-ledenjacima vavek opčinjen, verujući da u njima i oko njih valja potražiti Lepotu i Boga, premda slutim da se Lepota i Bog jedno drugim iskazuju... Uveren sam, stoga, kako madam Šoša, Hans Kastorp, Dama s psetancetom, knez Miškin, Setembrini, Pavel Isakovič i toliki drugi _ ćudljivi i nedokučivi, kao u svojim protoromanima i pričama što su _ nikada neće nestati na nekom obezličenom literarnom groblju. Ne, junaci velikih priča i romana nisu vampiri, iako svako malo iskrsavaju pred nama, oni su samo življi nego što i najpredaniji čitalac, ili „neromansirani pojedinac”, može samom sebi da dozvoli, pritisnut tonjom svoga doba i ophrvan nestilizovanom svakodnevicom.
Duševni kapidžik
A opet, čitamo da " između srbijanskog i europejskog veltanšaunga nema pomirenja"...
- Doktor Subota, trepetni junak „Orkestra na pedale”, svoju „Europu” doživljuje kao izraz „vertikalne čežnje” za nekim boljim svetom, nasuprot „horizontalnoj kaljuzi”, koju Tvorac nije namenio samo Srbima i srpskim svinjama, a u kakvu čitav svet, polako ali sigurno, tone. Razlika je samo u tome što se to „kaljužanje” ponegde zbiva iza scene, dok se u Srbiji sve odvija na proscenijumu i uz samorazdiruće uživljavanje svih aktera. Ta beskrajna srpska jednočinka koja vekovima traje, to besramno „u(bez)prizorenje” kome ni doktor Subota kraj ne nazire, osim ako se ne ostvari njegova slutnja o novom Velikom prasku! Glumci i režiseri ovog dosadnog pozorja, zapleteni u sopstvene peripetije, ovakav kraj kanda i sami priželjkuju. „Kakva Europa? Ajte, molim vas!” _ rekao bi doktor Subota, demonstrativno napuštajući svoju ložu u Nacionalnom teatru...
Sima Pandurović Vam je česti gost na „muzici” „Orkestra na pedale”. Da li su njegova seta i bol jači lek od burleske, ironije i podsmeha Vašeg pripovedača?
- Prizivajući duh Sime Pandurovića, setu i bol njegove lirike, kao i seni drugih pisaca i književnih junaka, ne bejaše mi namera da upriličim spiritističku seansu u memljivoj odaji kakve provincijske čitaonice, no da predočim njihovo živo prisustvo u kulturi koja me okružuje i u jeziku na kojem pišem, a sve po meri i nosivosti jednog romana koji se, iz rečenice u rečenicu i s promenljivom srećom, i sam bori za svoje dobro ime i žanrovski status!
Koliko nam, posle svega, valja odškrinuti „duševni kapidžik" a da ne budemo ranjeni spolja?
- O, samo smrt, „pravedna majka umnika i luda”( S.Pandurović), svakog zakriljuje od sebe i sveta... A „duševni kapidžik” ako s e odškrine, s nebrojenim vredima mora se računati, s tim što će se svačija usmrdeti duša _ taj „kapidžik” zakračunjen ako ostane. E, sad, zamislite dušu koja je na izdržavanje uzela „vojnika čitavu četu”, eda bi taj „kapidžik” pod zaključom i stražom doveka bio!
Baš ste uporni pisac! Istrajavate na bujici jezika, vratolomiji reči, vrtlogu asocijacija na svetsku riznicu znanja iz istorije i literature. Budite iskreni, da ne tražite možda suviše od čitalaca?
- Upornost, o kojoj Vi govorite, ne zavisi toliko od naravi i volje pisca, koliko od množine nesvršenih poslova i nedoumljenih prosnutaka, a vrtložna bujičavost jezika, vratolomlje reči i asocijacija _ samo su neke od pojava koje prate „dugu plovidbu”, kao što je pisanje romana, ali i posve kratko, u lakom čunu, do vidljive obale plutanje, s kakvim se pisanje priča može uporediti. Tražim li suviše od čitalaca? Meni u san dolaze čitaoci koji me nišane iz pušaka, zbog omaški koje su se u mojim knjigama zatekle... Još nisam usnio čitaoca koji bi mi stisnuo desnicu, te stoga mislim da čitaoci vazda poiskavaju više nego što ih moja književna malenkost može ponukati.
Post je objavljen 29.12.2004. u 09:24 sati.