U mreži zabluda
Miroslav EGERIĆ 06.12.2004, 18:53:14

ĆOSIĆEV Ivan Katić je, u romanu "Vreme vlasti" nesumnjivo, koncipiran kao lik u kojem se reflektuje jeza veka ("Veku moj, zveri moja lepa", Mandeljštam), kao ličnost kojoj je dosuđeno da živeći svoje vreme, doživi i podnese, do poslednjih žilica, opakosti toga vremena, i to bez predaha i ostatka. Vrativši se iz logora Mauthauzen u Beograd, Ivan Katić se suočio sa okrutnošću nove vlasti čim su proradili zupčanici njenog novog mehanizma.
Sveži pobednici doneli su "sveže kriterijume" za ocenu ljudi i njihovih činova. Ti kriterijumi u jezgru sadrže jedno, ali ovakvo načelo: "Ko nije s nama, on je protiv nas". To načelo je Ivanu Katiću bilo poznato još od pre rata, ali je u novim uslovima dobilo sjaj nove okrutnosti. Naime, u levičarskim ideološkim debatama ono je moglo biti podsticaj za suprotna mišljenja: posle rata, kad su nosioci tog načela osvojili vlast, ono je, u primeni, vodilo direktno - na robiju.
Imati svoje mišljenje o politici, o istorijskom procesu, značilo je, kad je to mišljenje ispoljeno prema drugima, samo otkrivanje razloga za krivičnu prijavu vlastima. Tamo gde je postojanje države, vlasti, kao takve, dignuto do posvećenog pojma, individualna svest o toj vlasti sa kritičkom osnovom u sebi primana je kao pogibeljna delatnost! Romansijer Ćosić je u ovom romanu izvrsno dao taj skup tragičnih mreža zavisnosti ličnog od nadličnog u procesu; naime, u društvu koje ne poštuje unutarnju slobodu čoveka, kojem je taj pojam stran kao građanska zabluda, lako je svakom čoveku biti velika pogreška!
Recimo, ilustracije radi, u Beogradu žive, kreću se, razgovaraju, u vremenu nove, narodne vlasti, Ivan Katić, Milena Katić, njena prijateljica Dušanka Luković i njen sin, Šef beogradske Udbe, Miško Luković Pub. Razgovaraju o svemu, pa, sasvim prirodno, i o političkim događajima. Taj razgovor, međutim, biva koban po Ivana Katića. Naime, Ivan Katić u jednom trenutku u razgovoru sa sestrom Milenom (izriče) izgovara i rečenicu da bi sukob Staljina i Tita mogao trajati i sto godina pošto je reč o jednom dogmatskom sukobu. Pri tome, razume se, akcenat je bio na moći "jačeg brata".
Normalan mozak bi tu rečenicu primio kao izraz jednog stava i mišljenja koje, privatno, ima obrazovan intelektualac: međutim, Miško Luković, načelnik beogradske Udbe, u skladu sa stavom "ko pije s nama, on je protiv nas", daje nalog da se uhapsi Ivan Katić. Tako ovaj večiti logoraš dospeva na Goli otok i biva izložen najgorim oblicima šikaniranja. "Otkad su ljudi zamislili utopije, oduvek su ih na ostrvima postavljali i ostvarivali", razmišlja nesrećni Ivan Katić. "Između neba i vode. I naši policijski metafizičari su se opredelili za ostrva".
Teškoća je, međutim, bila u tome najviše što "policijski metafizičari" nisu svoju metafiziku prenosili svojim sužnjima posredstvom naučnih, političkih, duhovnih kružoka u kojima bi se dokazivala vrednost njihovog pogleda na svet. Ta "metafizika o srećnoj budućnosti ljudi" posredstvom ispaštanja njihovih grešaka prema partiji bila je jedan od najsurovijih pirova nasilja: "Tamo gde sužnjima prebijaju cevanice, i gde se ljudski mozak usija od besmislenog prenošenja kamenja sa jedne gomile na drugu, reč metafizika dobija ironično značenje".
Dobrica Ćosić je učinio dragocenu uslugu srpskoj književnosti što liku Ivana Katića nije dao direktnu polemičku ulogu. Ima nečeg od drevne ljudske tuge u tom "četvorostrukom robijašu" koji zna da je tragičan, kratkovek, ali istrajava, čuvajući u dubinama vlastite prirode potrebu za uspravnošću i dostojanstvom. Taj tužni intelektualac vidi odlično da u vremenu vlasti nema mesta za razgaline dobrote, milosrdnog razumevanja, za poštovanje čoveka kao takvog. Život je tu ispunjen radom mehanizma napad-odbrana, moć kao nadmoć - potčinjavanje kao preživljavanje.
Pa, ipak, on nastoji da sačuva u sebi nešto od otporne snage duha koji radi za dobro; on ne pristaje da "zverka u čoveku" odnese definitivnu prevagu nad čovečnim svojstvima. U jednom trenu njegova misao šestari nad ukupnošću njegovog života i nalazi i ovakve formule: "Od vremena odlaska u rat, krajem leta 1914. godine, živeo sam u vremenu koje se neprestano raspadalo i postojalo kazna, nasilje i patnja. Vreme im je bilo ledena santa na kojoj stojim cvokoćući od studi, dok ona plovi nošena maticom istorije; santa koja neprestano puca, raspada se, topi. Zato nisam ništa uspeo ni da stvorim; za delo nisu neophodni samo dar, pamet, znanje, trud; za delo je neophodno vreme kao nevidljiva građa od koje nastaje duhovna građevina".
Krivice nema, a kazna se vrši; ko se ispreči istorijskom toku biva smrvljen; u društvima zatvorenog, totalitarnog tipa, ta istina se javlja u svirepim vidovima. Izraženo, privatno mišljenje može biti put u pakao. U ćutanju može biti privremena sigurnost, ali kad ćutanje znači istovremeno ogrešenje o brata, sestru, majku ili oca, i kada biva teže onome koji ćuti no onome koji fizički strada, tada je i ćutanje svojevrsna kazna. Milena Dragović, sestra Ivana Katića, ta srpska Antigona, kako ju je sjajno i precizno nazvao francuski kritičar Žorž Piva, kada oseti koliko je nesreće donela svome bratu olakim razgovorom sa prijateljicom Dušankom Luković - odlazi, pritisnuta grižom savesti u smrt. Krivice nije bilo, razgovor je bio samo razgovor - ali u apsurdnom sistemu odnosa među ljudima kakav je uspostavljen u vremenu totalne vlasti, svaki iskaz može dovesti do tragičnih i apsurdnih posledica, dakle, kazna se vrši...

Paćenik veka
NEKOM bolnom i melanholičnom poezijom su ispunjene Ćosićeve stranice o toj vrsti ljudskih odnosa u vremenu vlati: kao da je, odista čovek, "jedna slamka među vihorove", nad njime je "nebo zatvoreno, ne prima mu plača ni molitve". U liku Ivana Katića dobili smo vrstu mučenika ovog veka čija sudbina ima izvesnu prodornu i melanholičnu lucidnost, ako je ovaj vek stvorio tolike i takve dijabolične oblike uniženja i satiranja ljudi, u čemu je onda napredak prema prethodnim vekovima ljudske istorije i bivanja?