Od slamke stablo
Novo TOMIĆ 30.11.2004, 17:30:05
HENRI DŽejms nije bio samo veliki pisac, već i veliki polemičar i teoretičar romana. Gotovo svaki svoj veliki roman snabdeo je i predgovorima u kojima na sebi svojstven način objašnjava svoje umeće pisanja.
U predgovoru za "Portret jedne ledi" DŽejms govori o umetničkom zdanju zvanom roman:
"... Zdanje prozne umetnosti ima ne jedan prozor, već milion - mnoštvo mogućih prozora koje radije ne bismo brojali: svaki od njih je ili već probijen ili ga može probiti na prostranoj fasadi potreba za individualnom vizijom ili pritisak individualne volje."
Pisac, međutim, naglašava da su ti "mogući prozori" samo "otvori, raznih oblika i veličina", okrenuti prema ljudskoj pozornici, a sa njih gleda po jedan par ljudskih očiju, koje posmatraju istu predstavu.
"... Ali jedan vidi bolje ono što drugi ne vidi dobro, jedan vidi crno tamo gde drugi vidi belo, jedan vidi veliku stvar tamo gde drugi vidi malu, jedan vidi sirovost tamo gde drugi vidi prefinjenost. I tako dalje, i tako dalje. Srećom, ne može se predvideti šta jednom određenom paru očiju prozor neće dopustiti da vidi; 'srećom' zato što se vidokrug nikada ne može izračunati. Prostrano polje, ljudska pozornica, predstavlja 'izbor predmeta'; probijeni otvor, bilo da je širok, sa balkonom, pukotina ili prorez, predstavlja 'književni oblik'; ali odvojeno ili zajedno, oni ne predstavljaju ništa bez prisustva posmatrača - drugim rečima, bez umetnikove svesti."
Ovo je samo jedna DŽejmsova prilično uopštena, iako slikovita, napomena o nastajanju romana. U drugim tekstovima, naročito polemičkim, bio je mnogo iscrpniji u objašnjenju umeća pisanja.
"Neki dobri romanopisci imaju običaj da podbace, što mora često naterati suze na oči onima koji njihovo spisateljstvo uzimaju ozbiljno. Iznenadio sam se nedavno čitajući mnogobrojne stranice Entonija Trolopa, njegovom nedostatku smotrenosti u ovom pogledu. U digresijama, zagradama, ili rečima izgovorenim 'za sebe' on priznaje čitaocu da on i taj njegov poverljivi prijatelj samo 'izumišljaju'. On priznaje da se događaji o kojima pripoveda nisu zaista dogodili i da on svome pripovedanju može dati onaj obrt koji se čitaocu najviše dopada. Priznajem da mi se takva izdaja svete dužnosti čini užasnim zločinom", kaže DŽejms u eseju "Umetnost romana", koji je zapravo polemika sa Volterom Besenom, povodom jednjog njegovog predavanja na Kraljevskom institutu u Londonu.
DŽejms, dakle, pripada onim pisacima koji smatraju da u osnovi svakog dobrog romana treba da budu stvarni događaji. On još napominje da svakom pisanju prethodi mukotrpno beleženje činjenica, "prikupljanje dokaza". Ali, to nikako ne znači da je roman, kad se "dokazi" prikupe, praktično gotov. Pisanje može da počne, ali rezultat je neisvestan. Jer, pravila pisanja ne postoje:
"Prednost i bogatstvo, kao i muka i odgovornost romanopisca jesu u tome da ne postoje granice njegovog delanja - ne postoje granice njegovih mogućih opita, napora, otkrića, uspeha. To je ono u čemu on posebno dela, korak po korak, kao njegov brat slikar, za koga uvek možemo reći da je svoju sliku izradio na način koji je njemu samom najbolje poznat."
Ali, za razliku od slikara koji je u stanju da poduči učenika i objasni mu kako nešto može da se uradi, pisac je, smatra DŽejms, primoran da svom učeniku kaže: "Pa, morate učiniti onako kako vi mislite da je potrebno." Drugim rečima, umeće pisanja romana nije moguće egzaktno objasniti.
Međutim, neke druge stvari jesu. Od romana, recimo, unapred mora da se očekuje da bude zanimljiv. "To je opšta obaveza, ali to je i jedina koje mogu da se setim", kaže DŽejms. Ali... "načini na koji pisac to može da ispuni zapanjuju svojom brojnošću", pa je to osnovni razlog što ne mogu da se propišu. I to, opet zavisi od toga kako su piščeve oči nešto videle:
"Sećam se da mi je jedna engleska spisateljka, genijalni romanopisac, rekla da su je veoma hvalili zbog slike o prirodi i načinu života francuske protestantske mladeži, koju je uspela da stvori u jednom od svojih dela. Pitali su je gde je uspela da nauči tako mnogo o tom malo poznatom životu i čestitali su joj na posebnim mogućnostima da ga upozna. A te mogućnosti sastojale su se u tome što je jednom u Parizu, penjući se stepeništem, prošla pored otvorenih vrata, iza kojih su, u kućanstvu nekog pastora, nekoliko mladih protestanata sedeli oko završenog obeda. Kratak pogled stvorio je sliku - trenutnu, ali je taj trenutak bio doživljaj. Tada je dobila neposredan lični utisak i taj utisak se pretvorio u tip. Znala je šta znači biti mlad, a šta je protestantizam; imala je, takođe, priliku da vidi šta znači biti Francuz, tako da je ove misli povezala u konkretnu sliku i stvorila realnost. Iznad svega je bila obdarena sposobnošću da od slamke napravi stablo, sposobnošću koja je za umetnika daleko veći izvor snage nego bilo koji slučajan boravak ili mesto na društvenoj lestvici."
Da li je i sam DŽejms bio kadar da bude ovakav posmatrač događaja? Poznavaoci njegovog dela misle da jeste. I da je na osnovu tog svog dara mladim piscima uputio onaj čuveni savet:
"Pokušajte da budete jedan od onih ljudi kojima nikad ništa ne promakne."
Slatki kraj
- OD pisca svi očekuju da napiše dobar roman. A šta je to dobar roman? - pita se Henri DŽejms i komentariše.
"Jedni bi rekli da biti dobar, znači predstavljati vrle i borbene ličnosti stavljene u istaknute položaje; drugi bi rekli da to zavisi od 'srećnog kraja', od konačne podele nagrada, penzija, muževa, žena, dece, miliona, uzgrednih odlomaka i vedrih primedbi."
"Kraj romana je - nastavlja pisac - kao kraj dobre večere, obrok slatkiša i sladoleda, a umetnik u romanu podseća na dosadnog doktora koji zabranjuje slatkiše."
Post je objavljen 01.12.2004. u 18:58 sati.