Potop

Davnih godina, točnije kad sam imala trideset i tri, išla sam na testiranje za terenskog prevoditelja za jednu inozemnu tvrtku.

Uopće nisam razmišljala o tome da ljudi kojima ću prevodit neće slušat samo moje znanje jezika. Pojma nisam imala da i te kako paze na odabir odjeće i još svaštanešta nevezano za znanje jezika.
Par mjeseci prije toga umrla je moja mama i ja sam još uvijek nosila crninu. Znači crna dolčevita, crna suknja malo iznad koljena, crni kaput i čizme...crna ko najcrnja noć. Dijametralno suprotna bila je moja boja kose, tad sam se farbala u crveno ( doista ne ono tehnopartinaglocrveno, ali crveno ) pa sam i nokte nalakirala nekim tamnim lakom, iskreno rečeno ne sjećam se boje. Srećom nisam nikad bila sklona nekom žešćem šminkanju, malo maskare i pudera i to je sve.

Ušla ja unutra, odradila poprilično zahtjevno testiranje i kažu mi – možete li pričekat vani par minuta. Ja izlazim, i kroz glavu mi prolazi – nisi prošla. Al ne znam si objasnit zašto, jezično je sve prošlo savršeno. Ubrzo me jedna od tih tamo članica komisije zove unutra; kad sam sjela kaže mi – jako mi je žao šta vam moram reći da niste prošli. Jezično je bilo savršeno, dapače – vrlo ste snalažljivi i niste nesigurni, govorite savršeno, bez akcenta, kao da ste rođena Britanka. Ali...prevoditelj mora biti takoreći neprimjetan u prostoru, dakle njegova je uloga da poput sive eminencije prevede što treba i to je sve. A vi nipošto niste nezamjetni. Razmislite malo o tome, pa možda bude još prilike za neku suradnju.

Izašla ja van, plačem ko ljuta godina; nadala se poslu, znam koliko znam i sjebe me šta? Boja kose, noktiju i odjeće, eto šta. Dolazi i tramvaj, ja tu već toliko blekećem da ne vidim kud hodam. ( To je recimo moj problem – ne plačem često, al kad krenem to je opći potop. ) Stropoštam se na sjedalo, blekećem još jače. Nekontrolirano. Kad osjetim takva šmrkava i razbleketana da me neko dira po ramenu. Kontrola karata. A ja kartu imam negdje u taški, al je nisam pocvikala. Ridam ja i dalje, kopam po torbi da nađem maramice i tu jebenu kartu, pa da čovjeku objasnim šta me snašlo i zašto mi karta nije pocvikana. Kadli on izvadi papirnatu maramicu, pruži mi je i kaže – gospođo, nemojte molim vas ništa tražit, primite moju iskrenu sućut. ( Možete mislit koliko sam bleketala i našta sam ličila kad je tip pomislio da mi je neko umro. ) Ode on dalje, ja ostala blejat na sjedalu. Do autobusnog kapci ko sarme jebote.

To mi je jedna od najčudnijih životnih zgoda.
( Na testiranje sam išla ponovo nakon par mjeseci, ovaj put u nekoj golubljesivoj košulji i crnim hlačama, kratkih nenalakiranih noktiju, sa istim znanjem jezika, i prošla. Kontrole u tramvaju nije bilo, a taj put sam pocvikala kartu. )