Njamnjam

Dok sam ja odrastala, nije se za večere izmišljalo jelo ko sad.

Nije bilo picerija, fast fudova i tih tričarija. Nije bome bilo ni nutele, ni sto vrsta pekmeza, ni kojekakvih pakiranih narezaka. Ja sam recimo najradije jela jaja na oko, maslac na kruhu i čaj od šipka, hrenovke i senf.
Sve je bilo pod kontrolom dok ne bi došlo vrijeme za hladetinu, koju nisam mogla ni pogledat a kamoli jest. I onda sjednemo večerat, pa kad mama potegne u frižider i izvadi hladetinu...meni se trenutno smrači pred očima.
-Ajde samo probaj jednu žlicu, kak mi možeš reć da ne valja kad nećeš ni probat? – nabraja mama.
Meni slabo dolazi od samog pogleda na kuvane nogice i kožice koji se drmusaju u onoj želatini. Pa blekećem i šmrcam da jel mogu dobit nešta drugo.
-Ne možeš dok ne probaš. To ti je baš...Joso, šta ti radiš? – pita mog taju, mog superheroja koji njoj iza leđa reže kruh i ide u špajzu, pa se vraća sa teglicom masti i glavicom crvenog luka.
-Šta bi radio, idem joj namazat ove masti od kobasica i narezat luka da dijete jede, šta je daviš sa hladetinom?
-Pa to sam i mislila da će tako završit. Samo ti maži mast i guli luk, a kad ja kažem da oguliš luk za nešta onda te navodno grize za oči. I samo joj sve puštaj, šta god joj padne na pamet.
Tajo maže mast, sitno reže luk i posipa tu ljepotu još crvenom paprikom i solju. Ja šutim ko da me nema, sretna jer ću se najest ko prase, bez pokušaja guranja žlice sa hladetinom u moja usta.
-Pusti je na miru neka jede, gle kako je sitna. Samo ti Majo jedi, namazaću ja još ako bude trebalo.
Mama odmahuje rukom i kreće cmrkat hladetinu; mislim, i tajo je jede, a ja uživam u kruhu i masti i mislim si – pa šta bi ja sad da tate nema, ko bi jeo tu cmuljavu stravu iz tanjura?

Pa kad god se sjetim namazat masti na kruh, vidim našu staru kuhinju i taju koji posipa sitno narezani luk i crvenu papriku po kruhu, i sa osmijehom me gleda kako jedem.