Šta mislite, jesam normalna?

A taman sam krenula jest.

Skuhala jučer mahune, one fine široke, domaće, jedino sam ih malo pregrijala pa ostavila da se hlade. I taman se sjetim da imam i vrhnja u frižideru, kud ćeš finije od mahuna s vrhnjem, jel tako. I taman da ću se dignut da metnem vrhnje u mahune da idem jest ( ponavljam se, to sam već rekla al nema veze ) kadli eto potresa.
Čim zapleše kutna garnitura i tresu se vrata znam koliko je sati. Preko trojke mora bit.

Tu ja obustavljam metanje vrhnja u mahune, spopo me nalet tjeskobe jebiga. Maznem jedan persen pa pojedem bananu. Zove susjeda da jesam osjetila. Reko jesam, dobro je, nije tak strašno. Da jel bi prešla kod nje, izašla sirota van ( a teško hoda ) jer ju je strah. Reko - eto me u sekundi. Pa krenem, pa se vraćam po cigare i mobitel. Pa krenem, pa se vraćam ugasit piletinu koja kipi na šparetu za Bonkicu. Pa krenem, pa se vraćam pomaknut ranjglu sa piletinom na drugi kraj špareta. Pa krenem, pa se vraćam ugasit teve. Pa jedva nekako pređem prek ceste, sve mislim jesam još šta trebala. ( Jesam, prešla sam preko u donjem dijelu pidžame iz Lidla al baš me briga, ne idem na plac. )
Malo sjele, porazgovarale, zapalile prvu, drugu, treću. Obadvije pod adrenalinom pa ruka sama leti za kutijom. Boni stalno laje na plotu pa me živcira, i vraćam se doma. Ulazim u kuhinju, unutra milion stupnjeva. Onaj dio - vraćam se ugasit piletinu koja se kuva je krivo odrađen. Pojačala ja na najjače, mašala.

Jedva se evo malo razladilo. Pojela sam pola toblerone čokolade, isto u naletu tjeskobe. I sad razmišljam kako sam neki dan razmišljala vratit parfeme i sva ta sranja na onu policu iznad lavaboa. E bome neću. Nek i dalje čmrlje u onoj košari,
Sad idem dovršit toblerone do kraja i locirat ono smeće od konarca koje je ušlo u kuću i ugrizlo me na šest mjesta. I možda najbolje popit šlaftablete, pa probat spavat, jerbo sam prošlu noć prebrojala sve ovce i dosita se napričala sa pastirom.

Pa ajde nek mi neko kaže da sam normalna. Ne mogu bit i da hoću.