Ko spava, zlo ne misli

Dakle prošlu noć ležim ja i pokušavam zaspat.

Pa mi vruće - otkrijem se. Pa mi hladno - pokrijem se. Pa legnem na povišeno da smanjim nalete kašlja - još gore, ne kašljem al samo žmirim i svakih pet minuta pogledavam na sat na onom prijemniku za teve da vidim jel prošlo puno vremena. Pa spustim jastuk, pa kašljem. Pa nalijevo, pa nadesno, pa potrbuške legnem - ne bi zaspala nema šanse. Tu se ja i razživčanila naskroz, zvoniće mi alarm ujutro a ja prije pet minuta gledala na sat da vidim kad će zvonit. Uglavnom izmučila se na najjače.
Predvečer otišla do ljekarne, pofalilo mi sljeza, i u dućan po toaletpapir, išmrkala sam zadnjih par dana cijeli paket, kadli vidim ja šta je na stvari. Znači žuto govno je puno da punije nemre bit. Eno samo šta se ne strmopizdi na zemlju koliki je. Mogu na dvorištu nabadat Vilerov goblen bez da palim vanjsko svjetlo.

I šta sad ja da večeras radim, ajde mi recite? Pa tu opet nema spavanja, i opet prevrtanje i pokrivanje i otkrivanje. Nekako imam viziju da ću stavit kraj sebe čips, pepsi, čaj, tablete, ma sve ću natrpat okolo i samo ležat i jest i lokat i kašljat. Samo inhalator ( čitaj - ranjglu sa slanom otopinom i vrećicama kamilice i mente ) ne smijem ni u ludilu stavit kraj sebe.
Samo mi fali da mi vrećica od čaja zaleti u grlo kad u naletu tjeskobe umjesto čaja posegnem za ranjglom i srknem. A možda da za svaku sigurnost metnem i lavor kraj sebe.

Pa hoću se ja ikada više naspavat ko čovjek, majkosvetabožja?