Kuhinja

"Ja od jutros nisam stala" je dobro poznati izraz koji govori al baš sve.

Najgore od svega je šta se baš puno i ne vidi. Narmbaš se ko stoka, a vidljivost onak...ni da ni ne. Zgotoviš ručak, pojede se, ajde peri suđe. Strpaš veš prat, staviš ga sušit, dok čistiš zasere se za još jednu mašinu. Vidi se jedino da sam raskrčila špajzu i izvukla artefakata još iz doba Ramzesa prvog, sve pod kodnim nazivom "možda će trebat al sigurno neće", isto ko u ormaru. Eno puna kanta andrlja, plus suđa za koje se iskreno nadam da će ga odvest sa glomaznim otpadom jer ako ga ne odvezu nadrapala sam. Pa nemrem ko savjesna građanka trpat stare ranjgle u komunalni otpad, jel tako.

Al se zato vidi moja nova kuhinja, u koju sam uspjela čak prenijet i nešta posuđa. Pa se svako toliko navirim i sve ne vjerujem kak je krasna. Ljepše mi je gledat to novo, slatko, blještavo nego sve ono šta još treba napravit. Jer za to drugo treba izradit elaborat i pomalo radit. Neće ići brzo i neće bit jednostavno, ali kad pomislim na sve moje sugrađane koji borave u kontejnerima i zlopate se u neljudskim uvjetima...

Zidove i dalje ne gledam. Pravim se da ih ne vidim. Nekako mi je lakše proć sagnute glave il gledat na drugu stranu. I to će proći, jednom.
Kad mi dođe teško, stanem na dovratak i gledam novu kuhinju. I odmah mi je lakše.