Operacija Buklija

Jesmo mi ono neki dan spominjali bukliju, jelda da jesmo? E pa Brezje je bukliju igračima i složilo, da vide ljudi velikog srca da su dobrodošli i da smo složni onda kad treba.

Prvotni je dogovor sa vrlo ljubaznom organizatoricom bio da netko od nas i vidi igrače i da se ljudima velikog srca objasni da je buklija tekuća nematerijalna baština našeg malog Grada, i da Grad čine ljudi a ne stravične ruševine u kojima žive. Obzirom na urnebes od korone nažalost je to bilo neizvedivo, ali nam je ponuđeno da je složimo u nekadašnjem malom traktu škole, šta smo i prihvatili.
Svako nešta uzeo za pripremit i ajmo danas u realizaciju operacije Buklija.

Dođem kod Anđelke iza devet, tijesto za kiflice se diže i sve je bilo dobro dok nije upalila rol. Pa nemreš sirovo tijesto slagat u košaru. A Anđelka zamijesila kiflica za svatove jebote. Ja sam utekla u knjižaru po hamer papir i isprintat fotke, da se i vizualno prezentiramo ko članovi kvartovskog odbora za doček. Tocu potjerale po bršljan za malo obmotat noge od štokrla i klupa na koje ćemo slagat. Donio nešta sasvim deseto, pa sam ja išla s njim po bršljan. Usput nabrala malo ružmarina i one starinske crvene ruže šta divno mirišu, za u ćup. Prebrale po hekleraju i odabrale šta nam treba. Uto stigo i oval sa češnjovkama i sirom, trpaj u frižider. Kad su kiflice konačno bile gotove, potrpale sve za prenest u školu. Nije bilo tak puno - četri košare, naramak bršljana, prezentacija na hamer papiru, složeni ćup, štokrl, dvije veće najlonkese i nešta mojih knjiga.
Jel trebam reć da smo zaboravile oval sa češnjovkama i jednom flašom pa se Anđelka vraćala po to? Dotle sam ja zakeljila hamer, obmotala bršljan kojekuda i višak zatakla za cijevi od radijatora, nek se zeleni. Pa složile kolače. Pa složile stol do kraja. Pa daj čašice i onu jednokratnu plastičnjavu, korona je jebiga. Završile i malo se divile stolu, dočekale organizatoricu kojoj sam predala svoje knjižice ko poklon za igrače i jedva se odvukla od škole do kuće, pa do auta.

Evo pijem kavu, prebijena ko mačka, al jako zadovoljna. Nek ljudi velikog srca barem vide da nam je drago što su došli, i da Petrinjci još uvijek imaju duha. Umorni jesmo, al se ne damo.