A sada sport i glazba - Ledeno doba

Rekli smo da ćemo se dok traje ova sparevina i vrućoća rashlađivat ledenozimskim slikama sa kalendara i ponekom pričom.

Pa evo jedna istinita, o putovanju na zimski dio priprema naših hrvača uoči Olimpijade u Atlanti. Krenuli dečki plavim citroenovim kombijem za Minsk, koji ima sportski kamp za pet hiljada ljudi, da se zimski osposobe za sudjelovanje na Olimpijadi. Šta je hiljadusedamsto kilometara za prevest se za gladijatore modernog doba, jel tako. Neki vozili na smjenu, neki spavali, i stignu do granice sa Bjelorusijom. Cijelim putem teška šljiva, al računaju da će stić, pa citroenovim kombijem se ide i sve to. Došli do granice, carinici u sedam nesvijesti; da jesu normalni, da jel znaju da je - pazi sad - minus četrdesetosam celzija. Oni nonšalantno kažu - znamo, al rezervirano nam je u hotelu i idemo dalje za Minsk. Računaju ko da su i stigli, imaju se za vozit još samo tristo kilometara drugo jutro.
Ušli u grad, a ono ko u Frozenu - zaleđeno al sve, trolejbusi i auti stoje okovani ledom. Jedva se dokondrljaju do hotela, zamrzlo im glave dok su vadili torbe sa stvarima iz kombija da nisu mogli ni mislit ni govorit. Samo oči još rade. Udri guraj vrata od hotela, ne bi otvorio ko da je sef u banci; zaledilo i njih. Upirali i gurali dok nisu uspjeli uć unutra. Žive duše nema, koji recepcioner, koji bakrači. Jedva nekako uspiju takvi zaleđeni dozvat recepcionera, čovjek došo ubundan ko medvjed, samo mu se oči vide; pobaco im ključeve i bris. Zima u hotelu ko u paščari, al računaju - pa u sobama mora bit toplo jebote, hotel je to. Jedva izbauljaju do soba, a u sobamo ladno ko u kurvinom srcu. Otvoriš usta da ćeš nešta reć, slina se zaledi u ustima. Povadili al svu raspoloživu opremu iz torbi - oba hrvačka dresa, plavi i crveni, pet pari čarapa, osam majica, tri trenirke i po dva ručnika za na glavu, i legli takvi spavat. Disali plitko, da šta manje zaleđenih kristala od disanja pada po jastucima.

Ujutro takvi zamotani sišli dolje, opet žive duše nema, nikog dozvat. Jebeš doručak, krenuli do kombija koji je jedini stajo na parkingu, a on šta? Okovan ledom. Brener nisu ponijeli u torbama, nisu znali da bi im mogo trebat, pa su jedva našli neki dućan i kupili sedam osam litara votke da ispoljevaju šoferšajbu nebil otpustilo.
Tu se odnekud stvorili i neki kroneri, biće nanjušili votku, pa ih išpotali na pasja kola, da ko je vidio tu svetinju polijevat po šoferšajbi, pa su malo i izlizali da se šta manje svetinje potroši uludo na otapanje šoferšajbe.
Kad su na jedvite jade ušli u plavi citroenov kombi, nekako se jedva sporazumjeli da jebeš i pripreme i Minsk, bježi nazad dok su žive glave na ramenima. Počeli su se otkravljivat kad su došli na nekih minus dvadesetpet celzija.

Za Minsk su ponovo išli u sklopu ljetnih priprema, i kunu se svim živim da su ih u hotelu dočekale otkravljene sve one psovke i misli i ogovaranje i rečenice koje su pokušavali izgovorit te kobne noći.
Čekale valjda da se oni vrate pa da odmrznute popadaju sa stropa.

( prepričano po usmenoj predaji jednog od onih koji su se zaledili pa odledili; photo by zajebanko )