Kad ja krenem sa selfijima...

Ajde da i ja skromno doprinesem vojsci nefiltriranih, dorađivanih i prerađivanih selfija.

Naime, sve posvuduše prvo imaju visinske pripreme u vidu šminkanja ( znači podloga, podpuder, puder, oberpuder, falš trepavice kojima mogu srušit čovjeka od osamdeset kila ako se naglo okrenu, štift i nadštift za usta ), pa odabir prnja, pa odabir pripadajućih štikletina. Onda idu nizinske pripreme u vidu zauzimanja najdrukčije poze, u kojoj se još nijedna posvuduša nije poslikala. E onda filtriranje, do te mjere da same sebe ne prepoznaju na fotki, pa objava uz obligatan hešteg tekst koji nema veze sa fotkom, al eto da se vidi i da znaju nešta napisat, po mogućnosti na engleskom, da se vidi da su i poligloti.
Obične smrtnice - kako koja. Neka tu i tamo ćušne neku fotku na kojoj je dobro ispala, a neke svaki božji dan meću friške selfije uz popratni tekst - eto me na balkonu, bome vani puše, jedva čekam ljeto il tako nešta kratko, čisto da nije samo selfi u igri.

Ja ne pripadam ni u jednu grupaciju. Posvuduša nisam bila, nit mogu bit; nemam dovoljno atributa, ne volim se flajbat i ne znam koristit filtere, a imam i možda malo previše godina za te gluparije. Fotogenična u tragovima, uglavnom mi treba tona živaca kad se nakanim promijenit fotku na profilu. To je čudo jedno kako loše uspijem ispast na fotkama. Pa se nakreni vamo, pa gledaj tamo, pa nagni glavu...strava jedna. I onda šta se imam svaki dan silit i objavljivat fotke i izgubit sat dva dok uspijem dobit jednu na kojoj izgledam normalno? Eto zato se na svim mojim fotkama vidi i podbradak i bore i jedno rame više u zraku od drugog. Jebote ja ne znam normalno ni sjedit, kamoli se nonstop škljocat mobitelom.

Pa evo skazanja i prikazanja moje nove dunklblau oprave, jedna sjedeća na stolcu i jedna stajaća, da ne sjedim stalno na podu jer se teško dižem, ubi me kičma. Nema ni pripadajućeg heštega ni objašnjenja jel puše il ne puše, koga briga za to.
Ja sam sretna da sam ispala donekle normalno.