Nastavak ode grahosti

Da moja mama vidi moj današnji ručak, odrekla bi me se prek novina.

Njeni nedjeljni ručkovi bili su po peesu - goveđa juha s grisknedlima il pileća s rezancima, pohano meso sa restanim krumpirom il špinatom i pire krumpirom, ili fini šnicli u umaku od papra i češnjaka, kristal salata, pa neki kolač ( obzirom da joj je danas rođendan, možda bi sijevnula i njena čuvena mađarica od samo devet kora, koju je uvijek rezala na rombove a ja bi sprašila sve one okrajke viška ). Nedjelja je bila dan za prejedanje i gotovo. Mislim, nama za prejedanje a njoj za nakuvavanje.

Ja sam naime još jučer skuvala pileću juhu i ko izvadila iz kištre neku piletinu za pohanje. Pa ću danas napravit krumpir salatu i spohat. Ali...da nema tog ali. Sjetila se da imam kisele repe i domaćih kobasica za kuvanje, pa sam mimo protokola pristavila grah i kiselu repu, ko za sutra, da sam s mirom u okolopećnim aktivnostima iduća dva dana. Stavila i malo lovora, i češnjaka, ovlaš papra, onak po propisu. Kad je to zamirišalo sa peći...koja juha i pohanje, koji bakrači. Jedva dočekala da bubnem zapršku i da se natovarim ko da sam na betonaži radila. Znači nažderala sam se da mi je slabo, jer ja ne znam prestat jest kad treba. Malo još i prigrabim, da pojačam umjetnički dojam. Pa mi fali kukuruznog kruha, pa još malo gustog, pa još malo rijetkog...i eto meni probavne situacije u vidu prežderanosti.

Sad planiram ležat da olakšam varenje, moram mirovat jer mi je onih zadnjih par žlica još na putu prema jednjaku.
Al je osjećaj neopisiv; ko kad djetetu daš dugo željeni slatkiš. E tako ja s grahom i kiselom repom. Eto sam osjećajno i na sve druge načine pred eksplozijom.