Od Godoa ni traga, ni glasa

I tak. Psi laju, karavane prolaze. Ja i dalje čekam Godoa, kojeg nema ni za lijek.

Velebno zdanje, točnije dvorište velebnog zdanja pored mog skromnog doma sve je više puno cigli. Popadale langzam, mic po mic usljed ovih osamstodevedesetdva potresa. Zid do mene izgleda još ljepše, pukotina ispod nadvoja je još malo duža a ima i žbuke i cigli šta kod njega, šta kod mene u tom dijelu dvorišta. Divno izgleda kroz kupaonski prozor kroz koji sam gledala; da ne znam da je to ruševima stara trideset godina mislila bi da sam recimo na Jamaici i da pijem fini koktelčić, onaj sa suncobranom i svačimnečim unutra. A i ljubazna gospođa iz banke je rekla da na gugl mepsu to ne izgleda tak dramatično; nije žena kriva, ne zna da su fotke na gugl mepsu iz dvije i jedanajste.
Pa gledam to sve i pitam se samo hoće li izdržat dok se neko ne smiluje i ne dođe skrvat taj horor koji mi visi iznad glave. Ko svi znaju, napraviće se nešta, a od napravit se još ni n ne vidi a kamoli cijela riječ.

Pa daj recite nije li divno iščekivat? Ko u onoj slavnoj poeziji - čekaj me i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo. Samo ovdje nema ničeg dobrog za nadat se. Jedino se pomolit da ako i kada se odlomi komad zida ne bubne na moju stranu neg na suprotnu. Nisam pitala statičara šta on misli, koja je vjerojatnost da bubne k meni. A i šta ću ga smarat, pa nije on baba Vanga. Otkud može znat hoće vamo il će tamo.
Pa mi sve dođe žao šta nisam ulagala u sebe i svoju karijeru pa položila za rukovanje tom rušilačkom mehanizacijom. Jebote dođe mi da dignem kredit i kupim veseli stroj pa da onda upišem neki brzi kurs koji bi me jurišno obučio za krvanje ovakvih skalamerija.

Ja i dalje nekako mislim i nadam se da sve ovo sanjam i da ću se uskoro probudit. I da će se Godo pojavit, kukala mu majka, i poravnat ono šta me jebe u zdrav mozak već mjesec i pol dana.