Nije za gospodu i pustolove...ili je?

Juha eno kipi, krasan komad flama i piletine sljubljeni u lončugi sa mrkvom, celerom, peršinom, komadićem priluka i kelja. Sarmu nisam stigla smotat to će bit red sutra ujutro čim se popije kava. Biće mi red i sad kad ovo završim namočit grah za salatu ( mislim, neće se sirov jest tak namočen, skuvaću ga i napravit sa ljubičastim lukom, njega najviše volim u grah salati ). Orade čekaju završni tač, punjenje češnjakom i peršinom i pečenje za sutrašnji ručak; sad sam se sjetila da nisam kupila blitvu za uz orade pa ne znam jel mi uopće pametno sutra surljat po placu il plodinama. Sve u svemu, opsadno stanje u kuhinji je djelomično počelo i djelomično se nastavlja sutra da se mogu pretrpavat narednih par dana sistemom jedi - lezi - vari, jedi - lezi - vari.

Al ono šta sam večerala nadilazi sve nabrojeno. Barem meni. Naime danas sam se za ručak uništila kiselim kupusom, restanim krumpirom i češnjovkama. Jela dok mi nije došlo slabo. Pa je ostala ona fina mašćoba iza pečenih domaćih kobasica, koja se onda namaže na kruh i pospe crvenim lukom i popraši crvenom paprikom i solju. E pa toga ja mogu pojest barem tri, četri, pet šnita bez da trepnem.
Ja sam mesarska kćer, i osim šta je radio najfinije kobasice moj je tata imao tu divnu osobinu da me spašava od recimo hladetine za večeru baš ovim obrokom. Mama bi znala inzistirat da šta neću probat; a šta imaš probat u onim cmuljavim papcima i kožicama koji se drmaju na žlici ko da je potres? Pa meni duša dođe u nos, a moj tata, moj superheroj, ustaje od stola i reže kruh, namaže mi tanko masti i nareže lukec, stavi paprike i posoli, pa dok oni glabsaju spomenutu hladetinu ja jedem i otvaraju mi se rajske dveri. Mama naravno nabraja da će me upropastit, da jel baš uvijek mora bit po mome, da kak za mene može gulit i rezat crveni luk a inače izrijekom tvrdi da mu nemre prić jer mu suze oči, a on svaki put ponavlja - pusti je da jede, vidi kak je sićušna ( a i bila sam, jedva me upisalo u prvi razred jer sam imala sedamnajst kila ).
Ovu sam ljepotu ugledala i na jednom štandu u Šenbrunu, kad smo pjevali u Beču prije mjesec dana, i došlo mi da prevrnem štand od sreće. Doista, oni na mast dodaju još i malo čvaraka i manje luka, Beč je to; kud ćeš smrdit dok hodaš po perivoju kojim je hodala Marija Terezija. A i prošla me volja kad sam vidjela kolko traže za šnitu kruha namazanu sa masti.

Al zato doma ovo jedem dok se ne zanesvijestim. Malo je zidarski obrok, al šta da radim kad volim.
Zrnje i pahuljice i sva ta zdrava sranja nek jedu oni šta zagovaraju zdrav život. Ja sam po ovom pitanju ful bolesna.