Situacija sa osam, devet vreća pijeska

Prije godinu dana ja na groblju, nekako u ovo vrijeme, došla malo uredit pred Sisvete, kad neko dvoje pametnjakovića, muž i žena svojih šezdesetak godina, elaboriraju kako bi najlakše uvukli onaj bijeli pijesak u vrećama do grobnog mjesta. I to glasno da ori cijelo groblje.

On: Ma uvezi auto unutra, viš da su vrata otvorena, kak ti misliš da ja prenesem sve te vreće, iskilaviću se. Kolko ima...osam, devet vreća? Pa visiće mi ruke ko gorili do zemlje.
Ona: Ne galami, ne smijemo s autom unutra, pa na groblju smo.
On: A jebate, kakve veze ima, pa kome smeta, to je dve minute. Uvezeš, ja istrpam, izvezeš. Pa neš vozit prek grobova.
Ona: Ne galami, šta ak neko se bude bunio?
On: A ko će se molim te bunit, ovi šta su tu odavno se ne bune ( smijeh ). Ajde vozi, da se ne iskilavim.
Ona: Ššššš, ima ljudi okolo, ne galami tak jako.
On: Ma šta ššššš, ko da nikad nisu vidli auto il pijesak, Ajde kreni, mogla si se već uvest.
Ona: Dobro, idem, ne galami.
On: A šta me stalno šutkaš, jebate, bolje vozi.

I eto nje zbilja kroz otvorena vrata s autom, kraj kapelice i tamo dalje dokle god je mogla privest auto. Kad, nije prošla minuta, opet ori groblje; naišli neki poznati pa ispituju kak oni to s autom po groblju, on opet u dreku:
- A jebate, kakve veze ima, pa nisam reli vozio tuda, otvorena su vrata pa sam da istovarim taj pijesak da se ne iskilavim. Ko će to tolko nosit, ima osam il devet vreća.
Naišli i neki nepoznati, i oni ispituju kak oni to s autom po groblju. On, naravno, opet drelji:
-A šta vas boli šta ko vozi i šta ko nosi ? Ajmo produžit dalje, nisam vam ja kriv šta se ne možete i vi privest ko mi pa ne teglit te vrećetine i cvijeće i lampaše.
Naišo i čuvar groblja; naopako i on upito kak oni to s autom po groblju.
-Bil meni jelda bilo najpametnije napisat na hamer papiru da imam za isteglit osam, devet vreća kulira, pa da ne teglim uvezla žena auto ? Pa jel to baš takvi problem ?
Da sam ja bila na čuvarevom mjestu, s apetitom bi ga natjerala da sav taj pijesak, koji je već istreso na grobove, malom žlicom pokupi nazad u vreće, sve do kamenčića. Meni je došlo da ga živog zakopam i zaspem tim pijeskom iz vreća. Al bilo me strah da se i ja ne iskilavim ko on, bio je malo poglomazan; gadno bi se opirao, a ja nemam veliki indeks tjelesne mase.

Prestrašno. Ljudi su stvarno do kraja poludili. Jedno je snaći se i olakšat si neki posao, a drugo se pritom ponašat ko da si se sjužio iz srca najdublje prašume il sa Hušnjakovog brda, u praskozorje civilizacije.