Pisati se mora, jer dok ne odvrneš slavinu voda ne teče
nedjelja, 11.07.2021.
Ona živi na brdu (koncert Partibrejkersa)
Dok su trajale Covid zabrane, dok je život bio podosta na čekanju, sam sebi sam davao rezolucije kako ću početi ozbiljno živjeti čim ta pošat izgubi nalet. Pa sam si naredio da neću propuštati koncerte, predstave, tribine...Pos'o, kuća, birtija. Ali bez birtije.
Nego sam odmah popustio. Kao zbog vrućine....Pa kao....radim na terenu i kasnije se vraćam kući. Pa kao...treniram. Sve neki bitni razlozi.
Jučerašnju subotnju večer još sam s ekipom rasturao online pub kviz (jesmo, kunem se, odlični smo bili!), kad je koncert po rasporedu već trebao početi. I uspio sam se natjerati. Jedva.
Odvezao se, parkirao. Bio sam solo tamo. U prostoru koji je nov (Hala). Zeznuo me frend. On je stisnuo na fejsu da dolazi. Ja odmah sebi kupio kartu, jer znam da ih i on (ovo 'i' znači i ja) voli. Onda mi je rekao da ide bez žene na more. Pitam ga što je onda stisnuo da ide na koncert? Veli, onako...
A preseravanje valjda, što bi drugo. I nisam ga puno zapitkivao zašto ide sam.
Tako da sam tamo krenuo me, myself & I. Vježbati malo socijalizaciju i nelagodu od nepoznatog prostora i puno ljudi na okupu.
Parkirao sam malo prema Slavonskoj. Hodam, zapravo šepam. To je nebitno, al to jutro sam zakačio korijen na trčanju i ljosnuo. Srećom me nitko nije vidio. Niti su mi slušalice odletile. Čega se bojim, posebno kad noću trčim po nasipu. Jer tko će u travi, na strmini tražiti sićušne uho-umetke? Još i po mraku. A moje mjesto udesa nije bila ni strmina ni mrak.
Al sam šepao bolno i tražio ulaz. I prvo vidim parkiralište i neke čudne likove na njemu. Nešto kao vježbaju, zagrijavaju se, neke čudne pokrete izvode. Ništa mi jasno nije bilo. Na povratku sam istu ekipu vidio, pogledao malo bolje. Nekakva čudna bodybuilding skupina. Zašto su vježbali u polumraku parkirališta, pojma nemam. I još je neki lik ležao u kolima hitne i davali su mu kisik. Po muskulaturi sam nepogrešivo zaključio da pripada istoj skupini. Koja se nije zabrinjavala njegovim stanjem nego su i dalje izvodili svoju bijesnu koreografiju borbi sa sjenama.
A koncert je bio OK. Bilo mi gušt uživo čuti neke drage pijesme. Anton se trudio, momci u bendu pošteno svirali. Publika, sve 40-50+ se dobro zabavljala. A to mi je bilo i jedino važno. Da se zabavim, da budem dio izvedbe, starog normalnog, da budem dio nečeg. Da pripadam.
I još se prisjetio kako sam klinac bio kad su Partibrejkersi imali prvi zagrebački koncert. Nisam se tada još usudio starce pitati da me puste. Nego čitao u Vjesniku i zamišljao kako ću jednog dana u prvi red.
Kratko je svirka trajala. Valjda zbog buke. Ipak je to na otvorenom. Pa je u 23 bilo gotovo. Neke pjesme su odsvirali nadahnuto. Moju omiljenu "Tajna tatina devojka" su odsvirali rutinski. Svejedno sam uživao. Mislio sam da su je možda odsvirali ranije jer sam kasnio.
A volim tu pjesmu jer mi je bila mistična. Djevojka koja živi na brdu, a tata se loše ophodi prema njoj. I dani joj čudno prolaze. I svi misle da je luda. Mogao sam tim stihovima dati značenje kakvo god sam htio. I želio sam je upoznati da joj pričam o svojim danima. Koji su jednako čudno prolazili.
....
Ona živi na brdu
Njen ćale stalno pije
Grubo se ophodi s njom
Tajna tatina devojka
Dani joj čudno prolaze
I niko ne pita za nju
Svi misle da je luda
Svi misle da je luda
Tajna tatina devojka
Tajna tatina devojka
Tajna tatina devojka
Tajna tatina devojka
...
Oznake: Partibrejkersi
