morska iz dubina
utorak, 26.03.2024.
Oliver
Za doć na otok tribalo se prvo ukrcat na trajekt. Vozija je nekad mali brod Porozina. Češće nije jer ga je i malo jače jugo ili bura ljuljala priko mire. Putnici su onda vrime provodili na maloj palubi. Nagnuti priko ograde. I rigali.
Pa su vozili trajekti Istra, Ilirija, Valun, Bartol Kašić, legendarno Lastovo i najluksuzniji među njima Korčula. I neka je ovi zadnji bija najveći, zbog neke konstrukcijske falinge nije moga vozit po gruben nevrimenu. Onda je to činilo Lastovo. Pamtin najveće neverine kad bi mi srce stalo u petu jer nisan bila sigurna oće li nas potopit. Znala san samo da se moran dokopat pojasa za spasavanje ili ičega šta bi me držalo na površini. Jer, ko nije vidija valove koji idu priko trajekta taj nema pojma šta je grubo more. I šta je oni prirodni, urođeni straj kad se usučeš use, prestaneš pričat, srce ti tuče u ušima, a disanje postaje ka ubrzanje formule jedan. Kad bi se u takin situacijama dokopali sigurne luke, svi bi zapjeskali kapetanu i vikali fala, fala.
Do početka ove sezone zaplovit će do mog škoja novonabavljeni trajekt, prvotno nazvan Vela Luka, a onda preimenovan u Oliver. Doticat će svaki dan rodnu mu Vela Luku. Kažu da je trajekt brz, udoban i lip, baš onako kakve su bile pisme našeg nezaboravnog slavuja.
Drago mi je puno da će se njegovo ime nać na trajektu. Ja više neću svako malo, ka prije, putovat do Vale. Nevažno. Bit će lip mom škoju i potribama njegovih stanovnika. I to me silno veseli. Ne triba se sve ticat nas osobno da bi se veselili jer će drugima bit lipše i bolje.
