31.08.2004.
dnevnik jedne (ne)vjere - (prvi dio)
Uvik nekako kad pasa lito meni prid očima Božić. E… kad san bija dite onda zbog darova, a sad više zbog spize koja se u to doba ji. Em darovi, em spiza a di je Bog u svemu tome? Nema ga! A galebe ča si ga sad zasra… kako nema? Pa lipo, nema!
Ovo je uvod u još jedan dnevnik koji želim napisati, moj dnevnik od vjere do totalnog ateizma i natrag. Sve mi se nekako čini da u životu u svemu moram doživjeti ekstremnosti kako bi složio kockice pravilno. Moja draga često govori kako sam ja teški ekstremista ili sam 100 ili 0, između nema.
Dunkve, religioznost je veliki dio mog života. Imam direktan broj mobitela od Boga i svaki put kad jedan drugog tribamo, lipo se čujemo, pročakulamo ka prijatelji. Opet moram ponoviti jednu rečenicu iz jednog od mojih postova. -Kad se na milijune ljudi obraća Bogu to zovemo molitvom, a kad se Bog obrati pojedincu to nazivamo paranoidnom šizofrenijom.- Ok, ako mi netko prišije i tu etiketu, neće biti ni prva ni zadnja koju su mi neprikosnoveni dali.
Ali nije baš u početku bilo tako, dug je i smotan bio put do tog mjesta. A di je to mjesto. Pa evo za početak ovog dnevnika jedna priča.
Okupi Bog sve životinje koje je stvorio te im se obrati. "Imam nešto vrijedno za čovjeka i htio bih to od njega skriti dok ne dođe vrijeme da mu to dam."
Orao se javi prvi, "Daj meni. Ja ću to odnijeti na najvišu planinu." "Ne", odgovori Bog. "Čovjek će se veoma brzo moći popeti na sve najviše vrhove svijeta."
Tad se javi dupin, "Daj meni. Ja ću to odnijeti u najdublje more." "Ne", odgovori Bog. "Čovjek će veoma brzo moći zaroniti i u najdublja mora svijeta."
U to se javi srndać, "Daj meni. Ja ću to odnijeti u najdublju šumu. "Ne", odgovori Bog. "Čovjek će veoma brzo moći pretraživati i najskrovitije kutke svih svjetskih šuma."
I na kraju se javi krtica. "Skrij to Bože u ljudima samima, i nikad to neće pronaći." Bog se nasmije i tako učini.
Eto, u svima nama je skrivena Božja tajna. Netko je nađe brzo, nekome treba dugo, netko je ne nađe nikad. Pokušat ću najbolje što mogu opisati svoj put do te spoznaje, možda nekome pomogne da nađe svoju.
Dunkve, bilo je to… a ne ne… nastavak slijedi u idućem dijelu.
|
samo kratko
Danas sam poslom bija do Gospića. Obavija posla ča san ima, lipo se s kolegom nabuba za obid i pravac doma. E… još sam uspija otić na kupanje. More je fenomenalno. Na povratku iz Gospića stali smo u Panorame prid Šibenikom. Evo slike za našu Anu.
|
pijana posla
Pijan sam. Puka san se ka deva. He… oli puno triba ovakoj moni ka ča san ja da se obleji. Pijan sam od vina, pijan sam od emocija koje su se uzburkale. Ovako pjan, gledam svoj život kao prestavu u teatru s pristojne udaljenosti, s visine lože.
Djelo koje vidim čas je komedija, čas je tragedija, pun kurac falših glumaca, umišljenih primadona i prvaka. Samo sjedim i promatram grčevite pokušaje njihovog glumatanja veličine, već su i daske pozornice izlizali. Ja sam veliki kralj, ja sam Bogom dani vođa, bez mene ste mrtvo slovo na papiru – viče jedan. Ne, ja sam taj koji je pozvan da vodi zalutalo stado, ja sam taj čija je mjera pravedna i jedina valjana – viče drugi. Par njih se okolo komešaju, ne znaju bi li se priklonili jednoj ili drugoj strani, odmjeravaju odnos snaga i bojažljivo korak po korak svrstavaju se u izabrano stado. Sjedim ja i dalje, gledam taj cirkus, puštam vremenu ne bi li donijelo zrno razuma. Ma ni blizu, urla jedan, urla drugi, sve veći jedan, sve veći drugi. Sitna stoka već tijesno pribijena uz bok svojih predvodnika, kesi zube jedna na drugu.
Predstava dolazi do svog zapleta, nedodirljivi prijete napuštanjem pozornice ako se ona druga strana ne makne. Gledatelji se polako meškolje, neugodno im je, neugodno je i meni. Promislim u trenu kako su uopće oni došli na pozornicu, ustanem iz mraka, priđem ogradi lože i viknem. Pička vam materina, mi smo vam pošteno platili za ovu predstavu. Smjesta nas prestanite zajebavat i odradite svoj posao pošteno kako triba ili ćemo razjebati ovaj teatar, a vi više nikad nećete glumiti niti u uličnim predstavama. Muk na pozornici.
Pokupim svoje stvari iz lože, štake pod ruke i put pod noge. Sutra počinjem graditi novi teatar u kojem više neće biti mjesta za velike glumce.
Ps.
Noćas se moje čelo žari,
Noćas se moje vjeđe pote,
Nočas, umrijet ću od ljepote.
T.U.
|
26.08.2004.
alo alo... ima li koga
Prošla su mi tri dana ka tri sata. Vratili su nam se kumovi s Brača i sinoć smo bili kod njih. Kum, ne bi bija kum, da me nije dočeka sa svojim ulovljenim lignjama i sa onim ča najviše na svitu volim izist, mušuleeeeeee. Ajme ča san ih se nabuba, a ono frikše prije par uri izvađene iz mora. Kad smo kod mora, virovali ili ne, ja se još kupam. Evo i danas sam po onemu vitru i valovima bija u moru od 18 do 19 sati, ja i par galebova (a svoj među svojima). Idem i sutra i prikosutra i kupat ću se sve dok me ne potira studen. Samo umori to plivanje, po valovima. Evo jedva držim ruke na tastaturi. E…naša sam i jednu dobru poštu za ribe. Dok sam se kupa ovih zadnjih misec dana, koji put bi malo i zaronija i uvik na isto misto, vidija jato od 7-8 arkaji, veličine… a ono od porcije. Kako je pošta samo tridesetak metara od obale, odlučija san kupiti jedan štap za vatat ribu i probat se zabavit s tim arkajima. Ajme umoran sam jedva držim oči otvorene, ujutro na posal, popodne na plivanje, naporno. Dicu nisam vidija 3 dana, bila su mi u oca i matere. Malo sam ih se zaželilja pa ih gren pinku zagrlit prije nego li san obori mene ili njih.
Zdravi i veseli bili.
Ps.
Nemam snage niti pročitati vas. Sutra ujutro ću priko posla.
|
23.08.2004.
slije
 Još ću umislit da sam savlada tehniku noćnog snimanja 1. 2. 3.
Ma jebeš tehniku lipo je lipo i bez nje :)
|
naslov??? nema ga
Sinoć san završija čitat bografiju o Smoji. A ne znam ča bi reka. Manje-više mi je sve bilo poznato ča san tamo pročita. E jesam li ja bija dobro informiran ili je autor knjige bio preskroman, a vrag bi ga zna. Kako bilo, Ivanišević je napravija dobar posal i s guštom sam guta njegove rečenice. E, a moran ga pofalit iz barenko dva razloga. Prvi je ča je iz Splita, a drugi je ča smo generacija. Šalu na stranu, evala Ivici. Smoje je bija pravi kroničar svoga vrimena, a to da li su njegov lik i djelo u koliziji, to prepuštam pripadnicima više rase da prosude. Ča se mene tiče njegove kronike ću uvik s guštom čitat i bilo bi mi drago da san mu moga stisnit ruku za sve malenkosti i veličine, Malog i Velog mista.
Tragom asociranja Smoje-Dalmacija, sitija san se još jednoga velikana, strpljivog skupljača svih blaga Dalmacije, prevelikog u svojoj skromnosti, barba Ljube Stipišića. Za razliku od Smoje, njega sam imao prilike upoznati, čak smo i na nekim projektima zajedno radili. Broj sati koje sam proveo s njim u razgovoru, bio je dovoljan da osjetim svu dobrotu, širinu, mudrost, ljubav i lipotu kojom taj čovik zrači. Toliko mi je krivo ča prije par godina uz sve napore nas nekolicine entuzijasta, nismo uspjeli angažirati dovoljan broj financijskih subjekata da se pokriju troškovi tiskanja i naklade njegove biblije o Dalmaciji, Delmatike. Dugo nisan vidija barba Ljubu i ne znam je li uspija ča sa tim napravit. Jedna od zadnjih prilika da ga vidim je bija sprovod pokojnog Mile Gizdića, poznatog snimatelja Hajduk i autora predivnih filmova o Splitu.
Međutim, Mile je umra točno oni dan kad sam ja završija u bolnicu. Koliko sam pak poznavao Milu dovoljno govori činjenica da smo radeći na jednom filmu, spavali zajedno u istu postelju, jerbo su nam uvalili francuski krevet pod dvokrevetnu sobu. Jednom kad mi piz tuge, ća ga više nima pasa, napisat ću par anegdota koje sam proša s barba Ljubom i Milom. Njegova me smrt toliko pogodila da ne mogu niti da mu odem na grob. Ne mogu prihvatit da ga više nima, ne mogu niti vidit ljude s kojima smo se zajedno družili, iz straja da se ne sitimo njega, raspa bi se. Ne mogu više ni pisat o njemu jer me boli. Triba mi još malo vrimena, triba mi, a u k… evo me vata. A tija san samo napisat par besida o tome kako san gušta čitat biografiju o Smoji.
ps.
Laka ti zemlja prijatelju moj i znan da ćeš snimiti najlipše kadrove Raja koje je ikad itko vidija.
|
gren radit
Obrija san se, obuka duge gače, košuju, kularinu, gren na posal. Bilo je lipo ovako gluvariti na bolovanju ali mi je dopizdilo. Moga bi bit na bolovanju još pitaj gospu koliko, ali ga danas svojom voljom prekidam. Još uvijek nisam za staro željezo, još me drži ona ovisnost o adrenalinu. Bilo je lipo iz dana u dan pisati svoje misli i čitati vaše. Da ne bi krvio svatili i dalje ću ja ovod dolazit i naškrabati koju besidu, ali bojim se, ne tako često. Moram se počet pripremat za vuću poslovnu jesen, još puno mojih vizija je ostalo neostvareno, još puno projekata triba dovest do kraja. Smij me uvati kad se sitim da su me prije par godina stavili na izložbu u foto-klubu u Marmontovoj ka jednog od 101-og uspješnog i perspektivnog mladog Splićanina, jer se nisam čutija baš nešto mlad i perspektivan. Ja sam samo veliki sanjar koji u životu želi ostvariti svoje snove. Mnogi su vezani za posal i s radošću hrlim tom izazovu.
Dica moja i vi pinku stariji, stojte mi dobro, pozdravja vas vaš galeb.
|
22.08.2004.
ja sam kralj
E… ovo ja zovem savršenim danom. Imao sam kraljevski tretman, blaženi među ženama. Kad smo stigli na plažu prvo je mlađa otišla provjeriti temperaturu mora, da se moje veličanstvo ne bi nedajbože smrzlo. Zatim mi je pomogla da uđem u more i da mi odnese štake. Nakon plivanja podanici su mi pripremili ležaljku u hladu suncobrana, dodali mi očale i knjigu. Neko vrijeme sam čitao smojinu biografiju i zatim zablesio u igru sunca i oblaka. Poželih popiti kapučino i sok, istog trena moja je želja uslišena. Stiglo je vrime obida, u kraljevskoj kočiji, vozač i pratnja odveli su me kod matere i oca na blagovanje. Bogata trpeza je bila začinjena predivnim pogledom koji seže od Splita, preko Čiova,Drvenika i Šolte, do Brača po širini, i do Visa po dubini. Po uhodanom kraljevskom protokolu kroz špalire borovine, maslina i smokava, proveli su me kočijom na putu do palače. Već na ulazu u palaču dočekaše me slatki mirisi kolača. Sad ih upravo jedem dok mi moja draga kraljica šapće da neće samo dan biti savršen. Po zalasku sunca i dolasku noći očekuju me još neke slatkarije :)
Dunkve, ja sam stvarno kralj :)
|
lipo li jeee lipo li jeee
 Ala lipote. A ča san ja jučer reka, ča dolazi nakon nevere, ajmeee... lipo li jeeee... Gren se kupat da ne kažen ča drugo e... :)))
|
21.08.2004.
evo je
Gospe mi evo je. A ovo sam prova slikat munju.
|
nevera će
 Jutros je more bilo predivno, podatno, puno neke čarobne miline. Nikako mi se nije izlazilo vani, baš mi je godilo, plivati, plutati, roniti, grliti se. Pored sve te lipote, čutin ka da je nešto tužno u zraku, ka da i more pušta suzu slanu. Otišli smo doma na obid, ubija san oko i povirim priko balkona. Zatvorilo nebo, okolo nevere i neverini. Stislo me malo u prsi. Je li ovo pasalo lito, je li ovo uvertira u ples gospoje jeseni. Gledam priko Brača, tamo već kiša dobro pada, bacim oko priko vrha Marjana put Trogira, i tamo škuro. Nevera će i ovdi. Neka je, neka nevere, jer potla svake nevere grane sunce, prospe se svitlost po mokroj zemji i rađa novi život. I mene su moje nevere oživjele i dale mi svitlost. Ma se isto pinku čutim tužan.
|
20.08.2004.
dnevnik jedne ljubavi (deseti dio)
Vratila se. Zagrlim i poljubim punicu u znak sućuti i odem u spavaću sobu. Nije prošlo par minuta evo i Nje u sobu. Kako sam već mjesecima uhvatio naviku da ne boravim u istoj prostoriji gdje je i Ona, krenem prema vratima. Spuštenog pogleda pokušao sam je zaobići ali ona stoji na vratima. Podignem pogled, s grčem u stomaku. Gledala me je suznih očiju, zakoračila naprijed, zagrlila, poljubila u obraz i šaptom rekla – Oprosti… oprosti mi molim te za sve što sam ti ovih par godina radila. Što god uradio, što god odlučio znaj da te volim.- Šok.
Stajao sam skamenjen ne znajući što da mislim, što da napravim, da je zagrlim, da je pošaljem u tri pizde materije što me sad jebe na osjećaje. Nisam reagirao, samo promrmljao nešto sebi u bradu i otišao dici u sobu. Kad su svi polegli, ona je još bila budna. Ja sam se spremao na spavanje na trosjed u dnevnom boravku jer u zadnje vrijeme nisam mogao niti biti u krevetu s njom. Došla je do mene i zamolila da dođem leći s njom. Nije mi baš bilo drago ali dobro pomislim, pretrpjeti ću još tih par njenih mušica i tako uskoro odlazim.
Legli smo i ona je počela govoriti. "Znam da su nam ove zadnje dvije godine bilo užasne, znam i to da sam ja kriva za to, opet sam te zanemarila, nisam ti bila žena koju zaslužuješ. Na ovom putu u Rim sam doživjela nešto što me je strašno pogodilo, nešto što me je potaklo da se promijenim. Shvatila sam da ne mogu mijenjati svijet oko sebe ali mogu, želim i moram mijenjati sebe. Ja sam se spremna mijenjati, ponovo pokušati biti ti žena. Ne mogu kazati da sam luda za tobom kao prije 17 godina, ali na samu pomisao da te sutra neće ovdje biti (počela je plakati) užasava me. Molim te razmisli o…" i nije više mogla nastaviti od plaća. Ja se nisam micao na krevetu, nisam disao, suze su mi tekle u tišini, ali nisam želio da ih ona vidi, nisam želio da osjeti moju ranjivost. Ok – rekao sam… aj sad spavaj, ja idem zapaliti cigaret.
Cijelu sam noć proveo na balkonu pušeći duvan za duvanom. Cijeli moj život mi je prolazio pred očima, sve moje pobjede i porazi, sve dobro i sva sranja koja sam napravio. Povremeno bi otišao do sobe od dice, sjeo na rub kreveta i gledao ih. Da mi je te večeri bilo umrijeti i osloboditi pritiska dao bih sve na svijetu. Samo malo, moram stati s pisanjem na par min…. ufff… evo me nazad… Gospe moja, dok ovo pišem čutim se isto kao i one večeri. Stvarno sam u kurcu, ne mogu pisati a da potpuno ponovo ne proživljavam ono što pišem.
Ujutro kad se probudila dočekao sam je u blagovaonici za stolom, već obučen u veštit za na posal. Samo sam je upitao, "jesi li ono bila istina, je li ono bilo iskreno". Da… odgovorila je. Bez drugih riječi ustao sam i otišao vani. U firmu sam stigao prvi, skuhao kavu i sjeo u svoju sobu. Izvadio list papira, napisao datum i slijedeći tekst. – Bože danas ti se u potpunosti predajem u ruke. Molim te da me poput djeteta izvedeš iz ove tame. Znam da sam slab i da nisam zaslužio tvoju ljubav, ali vjerujem ti beskrajno. Neka bude volja tvoja.- U devet sati sam stornirao sve procese brakorazvodne parnice.
Tog dana kad sam stigao kući, rekao sam joj da sam spreman probati ponovno graditi povjerenje i razumijevanje, i ako želi znati gdje sam bio i što sam radio, zadnje dvije godine, da ću joj sve kazati pa neka sama odluči vrijedi li. "Ne"… rekla je… "ne zanima me". Bez kapi snage, zbrčkanih emocija krenuli smo putem povratka. Bilo je bolno, bilo je puno nevjerice i strepnje, na svaki znak nove bolesti skakao sam kao oparen ali nisam odustajao, nije ni ona. Oboje smo se počeli mijenjati. Trebalo nam je pune dvije godine nakon te večeri da ponovo možemo kazati da smo muž i žena. Danas se još uvijek učimo voljeti, bez zanesenosti i iluzija, jer zaljubljeni vidi predmet svoga obožavanja, onakvim kakvim bi želio da je on, a ne onakvim kakav stvarno je. E, mi se danas volimo onakvima kakvi jesmo, iluzije su nestale, ostala je gola istina o nama. I znate što… predivna je, mnogo ljepša i čišća od mladenačke iluzije. Eto, to je to, kraj ovog dnevnika i početak ostatka našeg života.
A Onome gore, Onome, beskrajno velike ljubavi, zahvaljujem što me je prihvatio kao izgubljenog sina. On jedini sve nas poznaje gole golcate, zna tko smo i što smo, kakvi smo. Sva skrivanja pred Njim, izmišljanje nadimaka na internetu i svi drugi oblici skrivanja su besmisleni.
Ja gol stojim pred Njim i ni jedan skrivač na ovome svijetu, ne može me više dotaknuti.
the end
ps.
A sad idem guštat čitat jednu knjigu. Taman mi se žena vratila iz grada i donila mi je Smojinu biografiju od Ivice Ivaniševića. :)
|
dnevnik jedne ljubavi (deveti dio)
Mi smo ljudi stvarno prokletinje. Strašno brzo zaboravimo upozorenja, sve znakove koje nam Bog daje zanemarimo i uporno nanovo srljamo u gluposti. Ženina se firma počela raspadati padom Glumine banke budući da su bili deponenti iste. Preko noći su ostali bez obrtnih sredstava i započela je agonija propadanja. Kod mene je bila sasvim druga situacija. Posao se rasplamsao, počeo sam raduckati i po metropoli, iznajmi sam i stan u Zagrebu jer mi je to bilo puno jeftinije nego spavanje po hotelima. Ona je bila u crnjaku, ja u petoj brzini stalno na putovanjima, pošteno bi se vidjeli samo nedjeljom.
Opet se pojavila agresija, opet su počele svađe, isto sranje. Ja sam postao grozno bezobrazan, bahat, ciničan. Počeo sam odlaziti iz kuće i kad je trebalo i kad nije, kretao se u krugovima gdje se držalo do moje riječi, hranio svoju taštinu. Evo ti sad, kad ti ne vidiš tko sam, kad tebi ne valjam, e pa draga moja ima kome valjam, mislio sam u sebi. Nije bilo dana da se nismo zbog nečega posvađali, urlali ko životinje jedno na drugo, vrijeđali, omalovažavali, ponižavali. U toj atmosferi koja je trajala već pune dvije godine, bijeg mi je godio, van kuće sam se osjećao slobodnim i svojim, dom mi je postao kavez. Kad bih legli u krevet pazili bi da se niti slučajno ne dotaknemo, u prostor koji je zjapio prazan između nas moglo je slobodno leći još duzina ljudi. Bilo je i takvih situacija kad bih neispeglanu košulju koja je tako stajala danima, uzeo i jednostavno je isparao u komadiće uz najmaštovitije psovke koje se mogu zamisliti.
Najgore od svega bilo je to što sam je počeo mrziti. Gadila mi se. Stres je na nju djelovao tako da se udebljala 20 kila a ja sam smršavio 18 kila. I ona je prema meni osjećala isto. Jednom mi je priliko rekla… tijelo mi možeš uzeti ali dušu nećeš više nikad imati. I to je bilo to. Odlučio sam otići. Jedne večeri pokupio sam svoje CD-ove, robu i s par putnih torbi bio na vratima stana. Ona onako kao usput dobaci – ako odeš nikad više dicu nećeš vidit. Kad sam popizdija – ti ćeš meni pritit stoko bezrepa, ma zgazit ću te ka čimavicu i… više se i ne sjećam što sam joj svašta izgovorio. Iz bara sam pokupio prvu bocu žestije koja mi je došla pod ruku i počeo piti. Napio sam se ko mazga. Znam samo da sam joj u jednom trenutku rekao – znaš šta… ostat ću ovdje dok se ne razvedemo i dok na sudu ne riješimo kome idu dica… potrudit ću se da ti od svakog dana napravim pakao… i kunem ti se prokleti ćeš dan kad si me upoznala.
Već sutradan krenuo sam u akciju. Počeo sam se savjetovati s par pravnika što i kako napraviti. Ona će mene jebati, ma nije se rodio taj ko će meni stat na put kad negdi zapizdim. Moja izbivanja iz kuće bila su sve duža, u godinu dana prošao sam preko 50.000 kilometara. I kad bi bio fizički doma, mentalno i emotivno sam bio vani, non-stop na mobitelu i sms-ovima. Više nismo ništa govorili, komunicirali smo preko trećih osoba, ona za mene jednostavno više nije postojala, bila je mrtva za sva vremena. Jednu sam novu godinu organizirao doček za 70 ljudi i te smo se večeri poklali ka pasi, pa jednom kad sam se vratio doma u 3 sata ujutro nisam mogao otključati ulazna vrata od stana jer je ona ostavila ključ s druge strane i nije ga htjela izvaditi vičući iznutra – odi tamo gdje si dosad bio. Nakon mog urlanja ipak je otvorila i u hodniku sam je tako žestoko odgurnuo da je pala na pod. Sranje, sranje, sranje.
Više se ne sjećam koliko je ta agonija trajala ali i danas kad legnem u krevet, pa se onako u mraku svega prisjetim, poteku mi suze od srama. Djeca su u međuvremenu rasla u okruženju totalnog nerazumijevanja, trpjela naš rat jer koliko god smo se trudili da ih to mimoiđe ipak su osjetila. Pogotovo je starija kužila jer mi je jednom priliko rekla – tata… zašto ti više ne voliš mamu. Suze su me oblile istog trena. Pobjegao sam joj s očiju bez odgovora. Sve je bilo spremo da se predaju papiri i pokrene brakorazvodna parnica. Ja sam jebeno dobro bio spreman na rat do istrebljenja.
Petnaestak dana prije pokretanja pravne mašinerija ona mi kaže, da bi li mi bio problem da ostanem s dicom par dana jer bi ona s materom otišla na put u Rim koji je organizirala župa Svetog Duje. Aj dobro, pomislim, samo ti idi, što dalje od mene to bolje, ne moraš se ni vratiti što se mene tiče. Otišla je, i dva dana po njenom odlasku umre joj baka, mamina mama. Nije bilo šanse da se vrate do sprovoda. Bilo mi je žao punice koja je tako čudnim spletom okolnosti propustila sprovod majke ali je doživjela takvu ljubav i energiju svih ljudi koji su s njima bili na putu, jer su se svi zajedno u Rimu pomolili na misi za pokojnicu. Jedna stara žena sa sela je umrla, nikad se nije u svome životu pomakla dalje od 100 kilometara od svog sela, a za nju je održana misa u srcu katoličanstva. To nije bilo jedino čudo koje se dogodilo, dogodilo se još nešto. Što??? E o tome u slijedećem i posljednjem nastavku ovog dnevnika.
|
19.08.2004.
dnevnik jedne ljubavi (osmi dio)
Godina je 1998., datum 06.01. Javili su mi telefonom u po ure iza ponoći, curica duga 50 centimetara, teška 3,5kilograma, porod prošao uredu, majka i beba su u redu. Sve je manje-više bilo kao i prvi put. Ali.. Sutradan ujutro smo oko 10 uri ja i moja tajnica (ženina prvo krojačica a potom i prijateljica) otišli do žene mi u rodilište. Raspitivali se o bebi, ona govori kako joj je trebaju donijeti na privi podoj i da je sve ok.
Krenemo mi doma, govorim tajnici da dođe do nas na obid. Kad smo stigli do stana, zvoni telefon, svi čestitaju, ja balim s jednim s drugim. Tajnica stoji s punicom na balkonu i nešto mi domahuje. Dođem do balkona kad mi susjed sa svog balkona govori: "Zove te žena na telefon. Ne može te dobiti jer je taj vaš cijelo vrijeme zauzet. Odem ja do susjeda javljam se na telefon – ej.. a ča je… Ona u suzama, jecajući govori: "Nisu mi malu donijeli. Ostala je gore na neonatologiji, nešto nije u redu s ušima. Treba otići gore do doktorice dežurne doktorice." Zamračilo mi se pred očima.
Ne znam kojim putem i kako smo tajnica i ja stigli do bolnice. A i toj ženi (mojoj tajnici) ne mogu nikad dovoljno riječi hvale kazati koliko je puta stala uz mene. Doktorice nema, treba čekati. Čekamo, sat, dva, tri, stojimo na nogama, gledamo bebe kroz staklo, pokušavamo skontati koja je moja. Koliko mi je crnih misli prošlo u ta tri sata, tajnica me tješi, govori da sigurno nije ništa strašno, žena svako sat vremena dođe do nas ostane desetak minuta pa se vrati na odjel. I nakon puna tri sata evo doktorice. Razgovor je tekao ovako:
ja – dobar dan ja sam taj i taj tu sam zbog male koja…
doktorica – da, da, što ste vi po struci
ja – kako mislite što sam po struci, inženjer elektrotehnike, kakve to veze ima
doktorica – pa ima, ja to svakoga pitam da znam kako da vam objasnim o čemu se radi. Dakle, znate, svaki porod mora biti sretan i spretan, vaše dijete pri porodu nije bilo ni sretno ni spretno.
Oblilo me hladni znoj. Ona je nastavila govoriti ali ja sam bio u vakuumu. Spominjala je nekakva krvarenja u mozgu, nagnječenja lubanje, pupčanu vrpcu oko vrata, nekakve izrasline na mozgu i… Pitam je za uši, jer da mi je žena rekla…, ona me prekine i govori da nije ništa s ušima, da je to moja žena nešto krivo razumjela i nastavi s medicinskim terminima. Nisam je više pratio, mucao sam, izgubio pojam o vremenu i prostoru. Objasnila mi je da sve to skupa može ostaviti osjetne posljedice na motoriku i na mentalne sposobnosti, pozdravila se i otišla dalje za svojim poslom. Tajnica me je kao starog čovjeka, držeći me pod ruku otpratila do žene. Oboje smo plakali dok sam joj prepričavao što mi je doktorica rekla.
Kad sam se vratio kući nisam mogao nikome govorit detalje, to je umjesto mene napravila tajnica. Ja sam samo zagrlio stariju i plakao. Tad sam prvi put osjetio Ono, osjetio da sam otac. Pitao sam Boga, zašto, molio ga da svoj gnjev usmjeri na mene, da njoj pruži priliku. Koji je samo užas bio trenutak ženinog izlaska iz rodilišta. Bez velike pompe, nas dvoje uplakani, sami, s najlonskom vrećicom u ruci, bez djeteta napuštamo bolnicu. Beba je ostala, tek nakon 10 dana smo otišli po nju.
Naš drugi krug pakla je mogao početi. Doveli smo je kući i krenula je borba za njeno zdravlje. Na prvoj kontroli je detektirano da joj lijeva strana tijela ne reagira dobro, ruka noga, stopalo, čak i lijevo oko. Zaredale su terapije, pregledi, kontrole. Svaki dan nam je dolazila doma jedna cura koja je radila s njom. Nismo više znali kome da se obratimo, nema tog likara kojeg nismo kontaktirali. Trebalo je samo čekati i biti uporan u terapijama. Najgore je bilo iščekivanje. Svi su nam govorili da će biti nekakvih posljedica ali nitko nam nije znao reći kakve će biti. Nakon šest mjeseci trebali smo znati prve rezultate. Tog je dana u bolnici bila neopisiva gužva. Čekali smo na kontrolu više od četiri sata. Kad ju je doktorica pregledala, okrenula se prema nama, nasmijala i rekla: "ovako izgleda zdravo dijete, s motorikom će biti sve u redu". Kako da opišem eksploziju sreće koja je eksplodirala u nama. Ponovo smo mogli disati, ponovo smo mogli živjeti.
Nakon 180 dana neizvjesnosti pojavila se nada. Još nije bilo gotovo jer su još trajale provjere mentalnih sposobnosti do njene treće godine. Samo sad je bilo puno lakše. Danas ona ima sedam i po godina, u deveti mjesec ide u prvi razred, rastura me na kompjuterskim igricama i jedina posljedica koja joj je ostala su propali zubi zbog lijekova koje je primala.
A što je bilo s nama. Mi smo se odlučili te godine, nakon svega počastiti jednim putovanjem. Otišli smo na jesen sedam dana u Pariz. Držali se za ruke ka dica, smijali, veselili, vodili ljubav strašću kao u mladosti. Nakon 5 godina braka to nam je bilo prvih 7 dana da smo bili sasvim sami, posvećeni jedno drugom. Napričali smo se za sve te godine šutnje, oprostili uvrede, okrenuta leđa i sve grubo što je bilo. Na povratku kući bili smo uvjereni kako su one najgore nevere iza nas. Ali što ono narod kaže –čovjek snuje, Bog odlučuje- Nismo ni sanjali da nas čeka treći krug, iz kojeg smo po svemu sudeći trebali izići svatko na svoju stranu u rovovskom ratu za djecu.
Evo par slika iz tog perioda.
Izlazak iz bolnice.
Napokon je stigla doma.
Sestre.
Pariz1... Pariz2...
mlađa1... mlađa2... mlađa3...
starija1... starija2... starija3...
Pogled na Split pred kućom mojih staraca.
|
dnevnik jedne ljubavi (sedmi dio)
Godina je 1993., datum 27.06. Javili su mi telefonom u 11 uri navečer, curica duga 48 centimetara, teška 3,5kilograma, porod prošao uredu, majka i beba su u redu. Evo upravo dok ovo pišem ta curica sjedi pored mene i čita što pišem, a žena mi s trosjeda pomaže s podacima o dužini i težini. Sad je i mlađa uletila. Nego gdje sam ono stao, e… Počela je fešta. Puna kuća svita, otvorio se i šampanjac, odmah se tu našla i gitara. Revalo se i lokalo a skoro do zore. Sutradan su mi mater i punica sredile sobu sa svim potrebnim rekvizitima za bebu. Ja sam odgibao do rodilišta i povirija ženu. Izgledala mi je drugačija. Kao da to nije ona ista osoba koju sam u rodilištu ostavio. Bila je odsutna u razgovoru, misli su joj bile s malom.
I da ne dužim, malu sam vidio tek prvi put kad su izlazile iz rodilišta. Poljubio sam ih, malu pogladio po glavici, dotaknuo one male prstiće i čekao. Čekao osjećaj roditelja, osjećaj oca. No, nisam ga mogao dosegnuti, bio sam prazan. Ma bilo mi je drago, tu je bila ushićenost, radost, ali nije bilo oca u meni. Po dolasku kući trudio sam se biti roditelj, pomagati, biti prisutan ali nije bilo osjećaja.
Na poslu su mi se redale pizdarije za pizdarijama, bio sam katica za sve. Stres je bio neizdrživ a kući situacija na koju nisam bio naviknut. Ona se posvetila maloj, naša komunikacija se svela na dodaj ovo, dodaj ono, jesi li ovo, ja ću ono. Postali smo partneri u braku, ona kemija koja nas je vezivala, curila je iz dana u dan, iz mjeseca u mjesec. Nakon godinu dana, ona se zaposlila kod brata kao administrator, van svoje struke. Ja sam otišao u drugu firmu za bolju plaću, dogurao sam bio do cijelih 800 DM. Split još u ratnoj depresiji, svuda okolo bruje agregati za struju. Mi smo rintali, viđali se sve manje i manje, navečer bi umorni oboje zaspali, budili se noću zbog diteta koje je imalo problema s mokrenjem. Likari su nas izludili, jedni su govorili da je to nešto fizički, drugi da je psihički ali kako bilo, mala je mokrila u krevet do svoje šeste godine. Ona druga firma u koju sam se zaposlio raspala se i opet sam bio nigdje.
Tad je u meni proradio inat. Uz sve strahove i neznanje uz dva partnera sam osnovao vlastitu firmu i krenuo iznova. Moja prva plaća u vlastitoj firmi bila je opet 150 DM. Ali dobro, sad je i žena radila pa smo se nekako krpali. Što zbog kolektivne depresije, što od stresa, oboje smo postali teški agresivci. Za najmanju glupost bi se poklali do kosti. Više se nismo poznavali, više nismo bili isti, postali smo stranci koji se međusobno trpe. Šok mi je bio kad sam jednom priliko u njenoj firmi bio svjedokom kako se ona izderala na jednog radnika. Rječnik koji je pritom rabila bio je ravan, a ne znam s čime bi ga usporedio. Pokušao sam nešto kazati, ali se i na mene osorno obrušila. Da se razumimo nisam ni ja ostajao dužan. Vrijeme je prolazilo, firma se nekako uhodala, isplatio sam partnere, sad sam bio sam svoj gazda, počeo zapošljavati ljude i dolazio kući mrtav umoran.
A kući atmosfera napetija nego na poslu. Ja bih se želio odmoriti, ona mi prigovara da od mene nema nikakve pomoći, da sve mora sama, a u kurac i posal i kuća i život. Uz sve to još uvijek prema svome djetetu nisam imao osjećaj oca. Mi bi se i igrali i grlili i radili sve što rade roditelji dijete ali jebenog osjećaja nije bio. Ne samo to nego više se nisam osjećao ni kao muž. Svi su joj drugi bili važniji. Okružila se pustim ljudima čiji su problemi u pravilu bili važniji od mene, a ja sam vapio… i ja sam tu… daj… vidi me… primijeti me. U dubini srca još sam je volio ali talog nerazumijevanja je bio sve veći i veći.
Jednom prilikom smo došli na vikend kod njenih roditelj i mala se nešto razboljela. Da ne bi sada netko od nas dvoje morao ostati kući zbog obaveza na poslu odlučili smo dok mala ne ozdravi da ostanemo kod njih. Punica je brižan i dobra žena koja se ponudila za pomoć. Kako smo mi svaki dan odlazili na posao, punica se brinula o maloj, nama to omililo a i njenim starcima nije bilo mrsko. Prošla maloj viroza, prošao još jedan tjedan, mjesec, cila godina. I tako smo ostali do dana današnjeg s njima. Ja sam stan preuredio u poslovni prostor, uselio firmu i sad više nisam nikome trebao plaćati najam. Kako u početku nismo imali ništa ali smo imali jedno drugo, tako smo sada manje-više imali sve ali nije više bilo nas.
I normalno meni opet sine pametna ideja. Ja i moje ideje. Na poslu su sve bile pun pogodak ali one u privatnom životu su bile promašaj za promašajem. E… što mi je to palo na pamet. Lipo ću ja njoj fikat još jedno dite, neka bude doma pa će se možda nešto promijenit. Možda će doći sebi a uz nju i ja. Kako zamišljeno tako urađeno. Popizdila je kad je otkrila da je trudna, ali nekako se smirila i bome krenulo nam je ponovo na bolje. Ponovo smo se kokolavali, ponovo smo palili davno prigušenu vatru. Nisam ni slutio da je to uvertira u drugi, još gori krug pakla. Eto ovdje završava prvi krug kao i ovaj nastavak priče.
Evo nešto slika iz tog perioda.
Izlazak iz rodilišta.
Dobrodošlica moga oca unučici, zalipljena na ulazna vrata kuće.
Jedva je zaspala a ja u kurcu samo tako.
Ovo provjeravam ima li mala sluha... e ipak je ovo Dalmacija.
U nešto se zagledala... u što???
Hehe... u ovog ludonju (moj zet.)
Kupanje.
Šinjorina s kapelinom.
Ovako sam moga danima.
Raste ka iz vode.
|
18.08.2004.
dnevnik jedne ljubavi (šesti dio)
 Osamdesete su prohujale brzinom vihora. Na pragu devedesetih, lipi život je počeo nestajati iz "danas", ostao je u onome "jučer", a "sutra" je kesilo svoje zube. Da ne filozofiram, dakle…
Počeo je rat. Ona kolektivna depresija nije ni nas mimoišla. Ja sam još uvijek rastezao fakultet s preostalih par ispita s zadnje godine, ona je diplomirala i bila nezaposlena učiteljica, mojim starcima se raspale firme, oboje ostali bez posla, sjebalo im štednju po bankama, opće rasulo. Sve je to uticalo i na našu vezu. Znali smo da je vrijeme da se osamostalimo, da se oženimo jer i tako smo već živjeli zajedno. Ja bi znao danima ostati spavati kod nje, ona kod mene, svi moji su je već znali deset godina kao i mene njeni. Ali kako započeti, od čega živjeti. Ala sranja, do sada je o tome umjesto mene mislio netko drugi, a sad, sad se kao nešto ja moram brinuti o tome. Brzo sam shvatio da moram i krenuo u akciju.
Kako sam na fakultetu elektrotehnike nešto naučio o PC-jevima (tada su se pojavila prva AT računala a ja sam doma imao XT-a), počeo sam po firmama servisirati i ubirati neki novac. To je više bio džeparac nego li ozbiljna lova na koju se moglo računat kao temelj kućnom budžetu. Ali barem sam rasteretio starce da mi ne trebaju davati za duvan i benzin. I jednom zgodom, krstareći od firme do firme, naletim na jednu u kojoj me je direktor želio zaposliti. Uvjet je bio samo da diplomiram. E sad radim jednu od najvećih pogrešaka u svome životu. Do diplome sam imao još sedam ispita. Procjena je bila da mi za te ispite i diplomski, uz rad treba još barem godinu dana, a meni se nešto žurilo. I sine mi briljantna ideja. Imam uvjete za diplomirati na šestom stupnju, to ću napraviti odmah, a onda polako odvaliti onih sedam ispita i diplomirati na sedmom. Pitam budućeg direktora je li mogu tako, on se složi i to je to. Pogađate, diplomirao na šestom stupnju jesam, ali onih sedam ispita nikad nisam položio. Sram me bilo. Danas mi ta diploma i ne treba jer se bavim poslom za koji tada nije ni postojao studij, a tek se sada na nekim fakultetima pojavljuj predmeti koji studentima daju osnove onoga od čega ja živim. He… kad gledam kao poduzetnik, nije loše budući da konkurencija ima slabe temelje a malo je kretena kao što sam ja, da se bez razmišljanja bacaju na prsa u nepoznate vode. Ufff, gdje sam ovo skrenuo.
Dakle, ona se nije baš nešto oduševila s tim mojim idejama ali prihvatila ih je, jer je znala da ću je ispilati na mrtvo ime sve dok ne popusti. I tako ja s tom diplomicom, ušetam u svoju novu firmicu, primim punu plaćicu od cijelih 150 DM-a i lola se ženi. Kako su starci odselili u kuću koju sam i ja svojim trudima gradio (sjećate se početka priče), ostavili su mi stan u centru grada, malo smo ga ušminkali i bili smo spremni za novi život. Otišli smo do matičara, utvrditi termin i prvi slobodni je bio 24.10. Od svih priprema i promjena, jedna mi je bila najdraža. Kako je stvar oko ženidbe bila sređena, do pira još mjesec dana ona je prestala cvikati oko trudnoće. A što me je izluđivala sa onim svojim… još mi nije došlo, i tako godinama, skoro sam ja ostao trudan od tih njenih mušica. Nisam mogao vjerovati kolika je to promjena u seksu bila. Pored one nježnosti i topline koju je uvijek imala u sebi sad je bila opuštena, oslobođena pritiska i to se osjetilo samo tako. Zatrudnjela je točno toga dana kad sam osjetio da više nije suspregnuta, tako da smo u biti, već na piru plesali u troje. Taj period do stupnja njene trudnoće kad nam seks nije bio ugodan, nazivam našim zlatnim dobom vođenja ljubavi. Samo to je bila nedovoljna kompenzacija za probleme koji su se pojavili.
Jedva smo financijski preživjeli troškove pira, velika familija u nje, velika u mene, starci obavezni zvati ovoga zvati onoga. Znam, sad bi netko rekao, majmune tko te je tjerao na pir, kumove i mladu pod ruku i gotovo. Ali nisam imao srca to napraviti starcima. Oni su ti koji su se smatrali obveznima prema svima u familiji gdje su i oni bili pozivni, a i gdje nisu. Dovoljno sam im tuge zadao time što sam se odbio oženiti u crkvi. Zašto??? O tome u nekom posebnom postu.
Prošao je taj tratamenat, sad smo živjeli zajedno, sami samcati. Nije prošlo dugo počele su prve svađe. Kućni buđet je bio premalen za život, ja sam se osjećao odgovornim za to, što mi je dizalo nervozu na kvadrat. Počeo sam prigovarati na kvalitetu ručka, nisam mogao pronaći baš onu košulju. Danas kad pogledam sebe iz tog perioda, sramim se što je sve pretrpjela od mene. Ali nije ona ostajala dužna, znala je vratiti lopticu u punoj brzini. Ništa u našem životu više nije štimalo osim seksa koji se događao i rijetkim intervalima primirja. E ovo sam dobro rekao. U biti kako smo stupili u brak, kao da smo proglasili ratno stanje i tek kad smo oboje bili na izmaku snaga, kad bi nam trebao predah, nastupilo bi privremeno primirje. Primirja su kratko trajala jer smo oboje bili životinje koje su brzo punile baterije za daljnju borbu. Kako se približavao dan termina za porod, borbe su nekako počele jenjavati, centar pozornosti se prebacio na novi život koji tek što nije ugledao svijet. Tek što smo pregrmjeli jednu financijsku krizu, na pomolu je bila druga. Moja plaća je skočila na cijelih 175 DM, u što je bio uračunat topli obrok i prijevoz do posla. Sreća je bila u tome što imamo veliku familiju pa se skupilo robice ko u prići. Jednog je dana samo rekla… vrime je… odveo sam je u rodilište i odbrojavanje je počelo. Što je bilo dalje… e… pa… kao i do sada… u nastavku.
Te sam večeri nakon dugo vremena legao u prazan krevet. Bilo mi je zima, a bilo je lito.
|
17.08.2004.
super rasa
Oni su svuda oko nas, oni su super rasa.
Kako ih možemo prepoznati???
Najpametniji su. Njihova pamet je svijetlo u mraku kojim bauljamo mi obični ljudi. Oni nas savjetuju u svakom trenutku, oni nas usmjeravaju tamo gdje nam je mjesto, oni nas kataloški svrstavaju u razne kategorije, klasificiraju, prebrojavaju, udaraju pečate i etikete. Njihova mudrost je univerzalna i nadnaravna toliko da dijele lekcije Kristu, Budi, tebi, meni, svima. Njih se ne smije dirati, kritizirati, njima se ne smije nikad prigovoriti. Veličanstvenost i nepogrešivost im je u genima. Nikad, ali doslovno nikad dok prosipaju svoje bisere mudrosti, običan čovjek ih ne smije priupitati za glupe stvari, recimo kao što su do sada u životu napravili, kakvi su im rezultati postojanja, to je zabranjeno i nepristojno. Ako se tko i usudi nešto na tu temu priupitati, tad se razbjesne, rašire svoje oči, iskese zube i povišenim tonom izribaju dotičnog. Količina gnjeva koju su kadri izbaciti iz sebe može biti silovita poput atomske bombe. U stanju su pokrenuti uragane, tornada, zemljotrese, poplave razorne moći. Moramo znati da su oni uvije u pravu i da se samo mi, obični ljudi nalazimo pod povećalom, a oni su ti koji su pozvani da nas kroz ista promatraju, kritiziraju, ismijavaju, pribijaju na križeve srama. Njihov intelekt je u direktnoj vezi sa nama običnim smrtnicima nevidljivim super računalom. Iz njega crpe svu pamet svijeta i nama je skupo prodaju. Koji put to platimo vremenom, koji put nelagodom, a najviše živcima.
Dogodi se ponekad da se i međusobno nađu u sukobu, da zarate za životni prostor koji nemilosrdno žele zadržati za sebe i do posljednjeg atoma eksploatirati. Budući da nemaju srce već samo veliki mozak, tamo gdje oni zarate tu više trava ne raste. Ako se samo netko od običnog puka usudi dobronamjernim riječima, rođenim u srcu, ušuljati u taj prostor, pometu ga poput smeća. Znaju ponekad i neke od nas uvjeriti kako pripadamo njima, super rasi, hrane se našom željom da budemo bolji. Čak nas i bodre u našim nastojanjima. Ali kad osjete jaku spregu srca i mudrosti, obruše se svim raspoloživim oružjima.
Eto to su oni, nadljudi. Imao sam prilike mnoge od njih upoznati, čak sam neke i volio, dok me nisu počeli gaziti. Ako netko od vas poznaje bar jednog pripadnika te planetarne vojske, znate o čemu pričam. I za kraj evo riječi onoga kojega su prije dvije tisuće godina razapeli i kojega bi i sada razapeli da je živ.
Promatrajući kako su uzvanici sebi izabrali prva mjesta, reče im usporedbu: "Kad te netko pozove na svadbu, ne sjedaj na prvo mjesto, da ne bi bio pozvan tko odličniji od tebe i da ti tvoj i njegov gostoprimac, kada dođe, ne bi rekao: «Ustupi mjesto ovomu!» Tada bi ti, postiđen, morao zauzeti zadnje mjesto. Nego, kad si već pozvan, hajde i sjedni na zadnje mjesto, da ti gostoprimac, kada dođe, rekne: «Prijatelju, pomakni se naviše!» Tada ćeš biti počašćen pred svim uzvanicima. Jer svaki koji se uzvisi biti će ponižen, a koji se ponizi, biti će uzvišen." Luka 14.7.
ps.
Nedam im svoje zadnje mjesto :))
|
dnevnik jedne ljubavi (peti dio)
E i što je dalje bilo. Pa brzo smo došli u fazu kada su svi za nas govorili " a to su ti ono dvoje što ni u zahod ne mogu jedno bez drugoga". Stvarno smo bili nerazdvojni. Zaneseni, zaljubljeni, sretni. Mjeseci su prolazili, prvi zajednički doček nove godine, moja maturalna zabava, pa prijemni na fakultetu, njena selidba na Mertojak gdje su joj starci dobili stan. Sve bi bilo idealno da se nije bližio dan moga odlaska u vojsku. Pred moj odlazak bili smo očajni. Godinu dana smo bili zajedno svaki dan, pa makar na po ure, ako ništa drugo samo da se na tren zagrlimo . Rastanak mi je pao grozno. Kad je autobus krenuo nisam mogao vjerovati da je neću vidjeti sutra, ni preksutra, ni tko zna koliko. Već u autobusu na putu ka Puli gdje mi je bila obuka, počeo sam joj pisati pismo. I tako jedno po jedno, u cijelom vojnom roku sam joj napisao preko 150 pisama kao i ona meni. Kad se podjeli godina, redovno i vikendi koje me je dolazila posjećivati kasnije u Šibenik, ispada da smo jedno drugome pisali skoro svaki dan. A ja sam bi strašan vojnik, tj. mornar (je li ovako galebi stoje a…). Više sam vremena proveo svirajući gitaru nego li sam držao pušku u ruci.
Nakon mog povratka doma, imali smo prvu krizu veze. Naime jedan je lapan na nju bacio oko dok mene nije bilo. Okolo je pričao svašta o meni ne bi li me ona ostavila. Te su priče dirigirano došle do nje i normalno da je posumnjala po starom narodnom receptu – gdje ima dima ima i vatre - . Na jedvite jade sam se izvukao iz tih govana. Potražio sam tipa da ga malo priupitam za zdravlje ali je u međuvremenu i on otišao u vojsku, tako da sam se uspio ohladiti do njegovo povratka.
Život je opet bio lijep i bezbrižan. Voljeli smo se, ja sam krenuo na fakultet koji je bio na 5 minuta šetnje od njenog novo stana. Kad god bi mi se pružila prilika, markirao bi predavanje i provodio jutra s njom. Ona bi se ljutila, pitala za predavanja, ali ja san uvijek znao pronaći neki izgovor kao… profa nije stiga iz zagreba i slične gluposti. Između ostalih i to je bio razlog mog studentskog staža od 8 godina. Mater mi je ludila, a ja bi joj govorio "Ma… ma bolje je proživit koju godinu duže ka student nego ka penzioner." Sve nekako do rata nam je bilo fenomenalno. Tko bi sad sve nabrojao, ali evo par slika iz tog perioda.
Ovo je naša prva zajednička slika. Te se zime ošišala, zbog čega mi je bilo užasno krivo jer ima predivnu kosu.
Ovo sam ja u svijetu muzike.
Opet ja na nekoj rođendanskoj proslavi pijem vino iz bočice.
Nas dvoje na Vlašiću.
Moj rođendan (ja sam oni s kacigom).
Nas dvoje pred knjižarom na pjaci.
Ovo smo na balkonu novog stana.
S nekog izleta.
Koja je ovo moda bila… ke očale… ke mačka…
Još jedna veselica.
Njeno maturalno veće.
Mislim da je ovo s jednog njenog rođendana.
Pred hotelom Lav.
Šentada na Zvončavu.
Ljetovanje na Ščedru… u ovome smo spavali… ovo smo jeli…
Naši najbolji prijatelji se žene i postajemo im kumovi.
E tu nas je nešto štrecnulo i bilo je vrijeme da nakon 10 godina veze krenemo dalje. A gdje to? E pa krećemo u slijedeći nastavak.
|
16.08.2004.
iz arhive
Rano je jutro 7:30. spremam se za snimanje iz aviona. Zadnje pripreme foto aparara, provjera mehanike, baterije… U aparatu film, ostalo još pet snimaka. Da ga premotam ili da sad ispucam bez veze ovih pet snimaka, jer nema gore situacije od početka snimanja s filmom koji nije na početku. I dok je trajala ta moja dilema dogiba u dnevni boravak moja mlađa. Sjedne do mene na kauč i blesi ko zombi. Ja uzmem aparat u ruke i…
KLIK… ala brale totalna sam koma
KLIK... alo stari... koji ti je đava… šta si me se uvatija
KLIK… ej… pa on mene snima… e… pa triba nabaciti osmjeh
KLIK… ček… ček evo ovako… ovo je prava poza za slikavanje
KLIK… ups… zaboravila sam da nemam zube
Ovo mi je najdraži jutarnji pfoto session :)
|
15.08.2004.
dnevnik jedne ljubavi (četvrti dio)
 Započeo je jedan od najljepših perioda u mome životu. Krila su mi narasla, sve je izgledalo drugačije. Naša veza nije prošla nezamijećena ni od strane roditelja. I njeni i moji su to prihvatili meko ali s velikom dozom opreza. Njihova logika je valjda bila… bolje da su nam doma na oku nego da se smucaju okolo. Ja bi s njom i njenima iša na more, ona sa mnom i mojima na gradilište, navečer bi bili sami u šetnji po splitskim plažama ili s ekipom. Evo kao sad se sjećam kako bi pobjegli u vinograd pred kućom, kao ono da vidimo ima li grožđa, a u biti bi se išli grliti i ljubiti, ili kad bi bili na plaži otplivali bi iza neke sike i kao kradljivci skrivali od nepoželjnih pogleda. Bio je to period kao u onoj pismi… tulipan, jorgovan, to su cvita dva, voljelo se dvoje mladih ko dva goluba. Ne mogu opisati kako sam je satima mogao držati je u krilu, mrsiti joj kosu i topiti se u njenim očima. Njen miris postao mi je jedina mirodija, njen glas i smijeh jedina melodija, njene usne jedina hrana, njeno krilo jedina postelja. Bio sam pijan, pijan od zaljubljenosti.
Naše prvo ljeto se bližilo kraju i trebalo se polako pripremati za školu, ona u prvi a ja u četvrti srednje. Budući da smo oboje bili odlikaši i dobri učenici naša veza nije puno utjecala na školu. Ona je još pored škole trenirala i košarku tako da sam pored toga što sam je svaku večer čekao pred školom i pratio do kuće, odlazio i na svaki njen trening. Na putu do kuće nije bilo te škurice koju nismo koristili da se zagrlimo i poljubimo.
Moja klapa se malo ka ljutila na mene jer više nisam provodio toliko vremena s njom ali pojavio se tu i jedan veći problem, moja majka. Ta se žena dobro namučila sa mnom još od rane mladosti budući da sam bio poprilično boležljiv. Još kao beba bio sam u smrtnoj opasnosti iz koje me izvukla samo njena ljubav pa sve do moje 16-te godine kad mi je perforiralo slijepo crijevo i kad sam jedva ostao živ. Moja majka, prava dalmatinska mater koja svoga sina drži na oltaru ljubavi, za mene je željela samo najbolje. Po njenome sudu, moja cura nije bila ono što je ona mislila da meni pripada. Bilo mi je užasno kad mi je jedan dan otvorila dušu i rekla sve što misli. Otvorila mi se zemlja pred nogama. Oca sam poštivao i volio s distance, ali moja majka je bila luka u kojoj sam tražio spas i utjehu u svim teškim trenucima. Povjeravao sam joj sve svoje najdublje tajne, želje i strahove, ona je bila moja jedina obrana. Našao sam se pred nerješivim problemom, srce se cipalo na pola. Jedna polovina se povlačila u 18 godina staru sigurnost, druga polovina je očajnički žudjela za slobodom, za mirisom, dodirom, osmjehom moje drage. Bol u prsima je bila neizdrživa, na rubu suza, pogledao sam svoju majku i rekao… "Ma… ona je moj izbor, volim je." Tog sam trena spalio jedan emotivni most preko kojeg sam bezbroj puta prošao a novi je tek bio u izgradnji.
Evo i sad dok ovo pišem nakon 22 godine osjećam onaj isti piz u prsima. Moja cura, danas žena, nije tada ni slutila koliko će mi puta u životu trebati pristupiti više ka mater a manje ka žena. Čudni smo mi mamini sinovi i teško nas je koji put razumjeti ali krivi smo samo 50%, ostala krivica je na našim majkama. Ja sam eto smogao bar toliko snage da to priznam. Pišući ovaj dnevnik, gledajući slike koje mi je cura prve dala da ih imama uza se, stvarno ponovno proživljavam sve te trenutke. Zuji mi u ušima od zaljubljenosti. E, da, evo me, malo sam se na trenutak izgubio.
S njom sam se skoro u svemu slagao, bilo je za ne povjerovati koliko imamo slične poglede na život. He, pogledi djece. Prvi znakovi narušavanja te idile dogodili su se mojim povratkom u krug ekipe. Naime, točno na po puta između njene i moje kuće stanovao je moj tadašnji najbolji prijatelj. Ovisnik o muzici kao i ja. Tako bi se s njom dogovorio da ću doći u 6 sati popodne i uredno krenem 15 minuta ranije. Prođem frendu ispred kuće i ono… ma idem svratiti samo na pet minuta. E da, a on kupio novi LP… pa poslušaj ovu stvar, pa poslušaj onu stvar, ponese me muzika i fijuuu dođe 7 uri. Za gospu blaženu pogledam na sat i trka. Pozvonim joj na vrata nabacim onaj blesavi nevini osmijeh a ona me dočeka s tišinom i musavom facom. Prvih par puta sam uspio na nekakve šarmerske fore izvući se iz gabule, ali kako je vrijeme odmicalo bilo je sve teže i teže. Nismo tada znali popuštati i biti fleksibilni tako da je ta teme došla do usijanja. Jedne sam večeri ultimativno rekao. "Sve sam ti spreman u životu dati i učiniti ali ne diraj se u moje prijatelje i moju muziku." To je bila naša prva svađa iz koje sam ja izašao kao prividni pobjednik dok me puno, puno vremena nakon toga život nije uvjerio da je ona bila u pravu. No ta svađa nije ni milimetar narušila zanesenost.
Kako smo izgledali tako zaneseni, e… o tome u nastavku.
Tvoje su oči
grob mojoj samoći
ps.
Pita me mlađa... Tata koja je ovo žena na slikama???
Ja joj govorim... To ti je mama...
Blokala je... nije mogla virovat... nevirujem ni ja :))
|
14.08.2004.
dnevnik jedne ljubavi (treći dio)
Godina je 1982, datum 21.07., dan D. Cili dan mi je prolazija tako da su mi ure parile godine. Aj, nekako je došlo 8 uru i krenija sam se sredit. Nikad nisam uvatija mot redovitog brijanja. Kako tada, tako ni dan danas, zna proć po misec i po dana da se ne obrijem. No toga dana sam se obrija tako da me je nakon Bruta lice peklo ka da san glavu stavija u škrovadu. Obuka san se i pravac Bačvice. Putem do tamo sreo sam nekoliko poznatih faca, moja ekipa se vratila sa Grobnika, proša san pored "našeg mista" vidit je li se ko spustija ali od njih još nije bilo nikoga. Točno u devet se penjem na teracu i pogledom tražim jesu li stigli. Nije ni njih bilo. Gledam na sat da nisam šta zabuca, jer nema moje ekipe na "naše misto", A. i oni nisu došli. Odgibam do šanka, uzmem pivo (sijeća li se itko Lederer piva) i nacalim se na ogradu odakle puca pogled na pristupne puteve. Ma taman što sam popušija cigaret do pola vidim ih kako se spuštaju A., cura mu i ona. Opet je bila u bilu veštu. Iako sam cili tekst ima u glavi, sve mi se izmišalo. Popeli su se gori na teracu, pozdravili smo se, malo pročakulali i počeli plesat. Njih troje su lipo uvatili mot, njišu se u ritmu muzike a meni noge ka da su od drva, jedna u kupe druga u špade, uvatila me je trema da san jedva disa. Nizala se pisma za pismom, vrime je odmicalo a meni je bilo sve gore i gore. Probija me znoj, vrtilo mi se u glavi, još mi je samo tribalo da se što od gladi (nisam dva dana deboto ništa ija) što od uzbuđenja srušim na pod ka torba. Uvatim nekako force, napravim par koraka do nje i u jednom dahu izbacim: " Čuj… ovdi je vruče ka u paklu, idem napravit đir priko terace, oš prošetat sa mnom, tija bi ti nešto reč." Ona samo klimne glavom, nasmije se i krene prema vratima. Izašli smo vani a ono atmosfera i okruženje ka u filmovima. Lipa, mirna, vedra noć, mjesec prosuo srebro po moru. Došli smo tako to kraja ograde, gleda ona mene, gledam ja nju, tupasto se smijuljim i ne znam šta bi reka. Jezik se zaveza u grop. I taman da ću nešto izustit kad ona progovori: "Čuj ja ti nikad prije nisam imala momka, ja ti ne znam kako to ide." E sad sam zna da se A. nije drža dogovora i da se izlaja. Počeo sam govoriti nešto u smislu kako to nema veze, kako mi se ona sviđa i balija sam pitaj Boga što sve ne i da ako se ja njoj sviđam da možemo probati, i ovo i ono, znam samo da sam govorija ali što, nisam se moga sitit ni kasnije te večeri a kamo li danas nakon 22 godine. Ona je samo na taj moj monolog rekla: "A dobro onda, onda smo mi ka sada momak i cura." Ja sam skoro umra tog trena, nekako sam je zagrlija i poljubija ali ne ka curu nego ka sestru. Stali smo tako neko vrime na teraci, okupani mjesečinom puni novih osjećaja koje nismo mogli razumit, koje nismo mogli kontrolirat, koji su bili jači od nas samih. Kad smo se vratili držeći se za ruke, govori ona bratu: "Mi idemo." A on će na to, da di ćemo, da je još rana ura. "Ma ne ne, ne idemo nigdi, nego smo prohodali." E sad se on užga, raspametija, bilo mu je drago, njegova cura nju ljubi i… i… nemam pojma što je dalje bilo. Samo se sićam da sam je cilo vrime drža za ruku ka utopljenik ča drži komad spasonosnog drva i nisam skida pogled s nje.
Eto, tako je to bilo, ona je imala nepunih 15 godina a ja sam taman napunija 18. Dica. Te večeri kad smo se opraštali za laku noć nisam je nikako mogao pustiti iz zagrljaja. Bojao sam se da je sve to samo san. Kad sam stiga doma, dvodnevno gladovanje me je odvelo ravno u frižider. Cipnija sam litru kiselog mlika i polpete ča su ostale od obida.
Okrijepite me kolačima,
osvježite jabukama,
jer sam bolan od ljubavi.
... iz biblijske pjesme nad pjesmama
E... tako je to krenulo... a ča je dalje bilo... o tome u slijedećem nastavku
|
13.08.2004.
dnevnik jedne ljubavi (drugi dio)
Godina je 1982, datum 19.07., danas mi je 18-ti rođendan. Punoljetan sam. Ukućani su mi počeli čestitati čim sam se pojavio u kuhinji. Otac, mater, sestra, baka, svi su se izredali. Odmah su me obasuli poklonima, otvori ovo otvori ono, ali… Mater je primijetila da nisam baš svoj. A što ti je sine… ali ti pokloni nisu dragi… pa to je upravo ono što si želio… Kiselo se nasmijem… Ma (tako san zva mater) nije mi ništa… nego nisan se još razmanta… tek san se probudija a vi me oma napali… Lagao sam. Nije bilo jutro uzrok moje odsutnosti s poprišta čestitki i poklona. Ona, ona je bila uzrok moje smantanosti. Cilo vrime sam mislija samo na nju, čutija sam simptome ka kad bi me vatala gripa. No nije bilo vrimena za gubit. Tribalo je danas izorganizirati da je vidim. Kad su se moji povukli svak svojim poslom, kad su me izgubili iz vida, dohvatio sam telefon i okrenija broj od A. koji mi je da prije dvi večeri. Javija se ženski glas, ona, krv mi je navrla u glavu, grlo osušilo, jedva sam izgovorija… "triba bi A., je li doma". "Je je, samo malo" i nakon par sekunda javi se A. "Alo di si, šta radiš, evo je doša T. kod mene, slušamo mjuzu, nema staraca pa smo raspalili, aj dođi i ti." Ala sriće. Spremija san se u roku oma, nešto svojima doviknija iz hodnika i trka niz skale. Relativno sam lako pronašao gdje stanuju jer sam u tom kvartu iša u izviđače. A. mi je otvorija vrata, odmah čestita rođendan, doša T., čestita i on, ulazim u dnevni boravak, ona sidi i nešto lista. Podiže pogled, A. joj govori kako mi je danas rođendan, ustaje, pruža ruku i krene onako po našku da me poljubi u obraze. Kad se nisam tad onesvistija neću nikad. Evo kao da je sada vidim na usporenoj snimci… lice ozareno iskrenim osmjehom, oči pune topline, kosa u ricama prekrila preplanulo čelo i ramena. Obrazi nam se dodirnuše, duboko udahnem i po prvi put osjetih njen miris. Miris koji me je ispunio od glave do pete. To nije bio miris nekog parfema ili šampona, već miris kože, miris netaknutog cvijeta. Ne znam što se nakon toga događalo i prvo čega se sjećam je kako mi je u ruci bila čaša rum-cole koju mi je A. turnija da nazdravimo. Navodno sam ka s A. i T. sluša muziku, komentira nove stvari, ispija rum-colu za rum-colom (popili smo po litre ruma koju im je mater čuvala za kolače) a u biti samo sam pogledom pratija di je ona. Što zbog nje, što zbog ruma u neka doba me je lipo zavidalo da sam se jedva diga. Dogovorili smo se da se vidimo u mene doma oko 6 uri popodne. Pozva sam i nju onako pripit, sigurno sam ispa redikul. Kako sam stiga doma, kako sam se bacija u krevet ni dan danas mi nije jasno. Zaspa sam ka cok i parilo mi se da sam tek sklopija oči kad me neko drma i govori… "Alo diži se, stigli su ti prijatelji na rođendan" Svi su došli osim nje. A. mi je nešto promrmlja da nije mogla doć. Sranje… sad sam tek sve zajeba. Ono ekipe ča se skupilo (desetak svita) izilo je sve ča je mater spremila i kad je pa mrak, pokupili smo gitaru, kupili goriva u samoposluzi i pravac Bačvice. Tamo smo kantali i blejali do ponoći i pravac doma. Dok smo gibali priko rive uvatim ja A. na stranu i kažem mu kako mi se njegova sestra svidila i ima li šanse da se ponovo vidimo. "Ma nema problema, preksutra ćemo opet skupa ići u disco na Bače", odgovori on. "Nemoj joj ništa govorit" zamolim ga, "samo je dovedi". Ok.
Sutradan nisam moga ništa jist. Otac me je odveja na gradilište, radija sam ka konj cili dan sa meštrom koji me je zajebava da mora bit da sam se zaljubija. Te sam večeri zaspa od umora, sretan što ću se probuditi u danu kad ću je ponovo vidjeti. Zagrlija san kušin i u snu mi je mirisa na nju. Drugu šansu nesmin propustiti… drugu šansu nesmin propustiti… drugu šššššš… laku noć.
Miris najboljih mirodija,
ulje razlito ime je tvoje.
... iz biblijske pjesme nad pjesmama
Nastavak slijedi... (dan D)
Zdravi i veseli bili.
|
dnevnik jedne ljubavi (prvi dio)
Godina je 1982, datum 17.07., još mi je dva dana do 18-tog rođendana. Stojim na rivi ka tukac, nikoga od moje klape nema, svi zaprašili na moto trke na Grobniku. Ja nisam moga ići jer sam mora ostat zbog obaveza na gradilištu. Naime moji su u to doba gradili kuću a lito je bilo vrime najvećih radova. Onako frustriran, đirava sam po rivi ka bisni pas i dimija cigaret za cigaretom. Tada je tribalo dobro pazit da te ne vidi tko poznati od starijih ljudi da te ne bi špijali ocu i materi kako pušiš. E… nije onda bilo ka sada, bija je veliki rišpet i straj. Došlo je skoro 9 uri nigdi nikog od poznatih, dosadilo mi điravat, ma gren ja doma. I na putu prema kući sitin se kako mi je neko reka da se otvorija novi disco klub na Bačvice. A ništa, gren povirit kako je doli i tako je policijski sat bija tek u ponoć. Majke ti mile, mi smo tada morali biti doma do ponoći a danas mladi u ponoć tek gredu vani.
Dogibam ja na Bače, stvarno, na teraci cipa muzika, svitla lampaju ka luda, aj dobro govorin ja sebi, popit ću koje pivo, malo se provrtit i opet ću ubit vrime. Popnem se uz skale, na ulazu gužva samo takva, proguram se do šanka, čopim pivušu i krenem u potragu za nekim kantunom di bi se moga ulogorit i snimit situaciju. I u tom probivanju kroz gužvu ugledam jedan lik kojega sam upozna prošle zime na Gripama u CeCe-u (zimski disco klub toga doba). Nisam ga baš nešto dobro poznava, jedan momak iz njegove klape je bija susid mome frendu iz moje klape i tako smo se priko njih upoznali i onako javljali jedan drugome. Probijem se do njega javim mu se, "alo A., otkud ti tu", pročakulamo par riči i on me pozove da se pridružim njegovoj ekipi. Ka bog pomislim, evo sam se uvalija za ubit vrime. Krenemo mi prema tome kantunu di mu je bila ekipa, i tad se događa trenutak koji mi je dobrano definirao budući život. Sad na trenutak moram stat sa pričom i citirat Bibliju (njen sami početak).
- U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja bijaše pusta i prazna; tama se prostirala nad bezdanom, i Duh Božji lebdio je nad vodama. I reče Bog: "Neka bude svjetlost!" I bi svjetlost.
Meni se u tom trenutku dogodila svjetlost, tama koja se prostirala nad bezdanom mog života jednostavno je nestala. Ugledao sam curu, obučenu u bijelo, predivnu. Ni dan danas ne znam što me je to toliko privuklo, ali djelovala je na mene poput magneta. Jedini detalj kojeg se još uvijek sjećam su njene oči. Velike tople smeđe oči. Nisam mogao skinuti pogled s nje, noge su mi se osikle, srce uzlupalo, dlanovi oznojili. Pogledom potražim A., da ga ne izgubim u gužvi, a on ravno ispred mene gre u pravcu nje. Ala šoka, nije valjda da mu je to cura. I stvarno, kad smo joj se približili on me počne upoznavati, " Alo ekipa, ovo je D., upoznali smo se ove zime u CeCe-u, ovo ti je T. Ovo je F, ovo je S.", i kad je doša red na nju očekujem kako će kazati "ovo je moja cura, ta i ta", a on jednostavno "ovo je S". Klimnem s glavom, nabacim nekakav blesavi osmjeh, ka ono opušten sam i ležeran a ono prokuvalo u meni. I moj se A. uvali između nje i još jedne cure i krene plesati. Ja onako drven, s bocom pive u ruci, ne znam jesam li više plesao ili se samo njihao poput medvjeda. Kad mi se god ukazala prilika bacija bi oko na nju (S.), onako neprimjetno da ne osjeti kako blesim ka tele u šarena vrata. Cilo vrime sam pokušavao skužiti je li mu cura ili nije, a ono grop u grlu, nisam moga beknit a kamo li išta pitati. Ne govore ni oni baš puno, plešu, smiju se, zabavljaju. Nije bilo ni jednog znaka koji bi mi potvrdio ili demantirao moju dilemu.
Tako su prolazili sati i došlo je vrime da se krene doma. Kako nam je svima bila ponoć ura kad moramo biti doma, neko je predložija da odemo noćno kupanje i da ako oćemo na vrime biti doma da moramo oma krenit. Svi su se složili i tad začujem spasonosnu rečenicu. A se okrene prema njoj i kaže: "Ajmo seko, moramo krenit" i zagrli onu drugu curu koja je plesala do njega. YESSSS, nije mu cura, sestra mu je, ala koji mi je kamen pa sa srca, koji da ga je bilo materijalizirat probija bi betonsku teracu na kojoj smo plesali.
Dogibamo tako do plaže, ali sad je muka, nitko nema mudantine. "Ajmo ekipa, kupamo se goli.", netko vikne. Mi muški oma prihvatili a cure utekle od nas na sigurnu udaljenost, da ih nebi netko nedajbože poveza s ovim redikulima. I mi smo se razbacali po Bačama ka maniti, kupali se u dubini koja je bila taman do pojasa, dikod iskočili iz mora onako za napravit zbunjozu rijetkim šetačima. Prvi kojemu je dozvizdilo kupanje krene vani i počne vikati s obale da nam je neko ukra robu. Asti 100! panike. Dozivamo ženski dio ekipe a one s mosta na željezničara krepaju od smija i mašu robom. Palo moljakanje, pa umiljavanje, pa ne znam ča sve nismo pokušali ne bi li nam vratile robu. One ni čut. Kad je jednom liku puklo u glavu i počeja onako gol golcat trčat za njima. A one kad su ga ugledale, bacile robu i razbižale se. Kad smo se obukli i kad se situacija primirila krenuli smo doma. E sad je tribalo otkrit sve, di stoji, koliko ima godina, itd. itd. Nije baš bila razgovorljiva ali je zato brat bija laka meta. Nega sam navuka na priču kako mi je za dva dana rođendan, kako bi bilo dobro da se vidimo, da napravimo feštu dikod uz more. On je zaguca ješku samo tako. Ok, pomislim u sebi, do doma ima još pet minuti, nema smisla upirat i tako sam ulovio "trojanskog konja". Tamo gdje su nam se putovi razdvajali pozdravimo se uz obećanje da se vidimo za rođendan. Ona se samo nasmijala i onako, ležerno odmahnula rukom u znak pozdrava.
Te noći nisam mogao zaspat. Oči su mi bile ka čikare od umora ali su srce i mozak radili 300 na sat. Ležao sam tako u mraku, buljio u plafon i na njegovom bjelilu ukazivala mi se njena slika. Zaspao sam tek pred zoru. Zadnje čega se sjećam prije nego li me je oborio san, bile su njene oči, velike, tople, nasmijane oči (i dan danas su joj takve).
- I vidje Bog da je svjetlost dobra; i rastavi Bog svjetlost od tame. Svijetlost prozva Bog dan, a tamu prozva noć. Tako bude večer, pa jutro – dan prvi.-
Tako je i meni svanuo prvi dan s toplinom u srcu i znao sam da je dobro.
Ča je bilo 19-tog, e… to slijedi u nastavku priče.
Zdravi i veseli bili.
|
11.08.2004.
ideja
Taman jutros vrtim stare foto albume, gledam slike kad smo žena i ja bili momak i cura, naviru sjećanja, bude se emocije i pročitam na blogu komentar od Kašete - beštijice-di ti je OVDI Borut?...viš da smo same ženskinje :))) a galebe, zna li ti Zakonita kako imaš svoje obožavateljke OVDI? – E… ča slike, ča komentar, sine mi jedan ideja. Evo dok sam još ovako blesiran s nogom i dok još imam vrimena, prije nego li krene vruća poslovna jesen, poskenirati ću sve naše slike još od doba kad smo se upoznali i napisati naš dnevnik, dnevnik jedne ljubavi. Ljubavi koja je prošla fazu slipe zaljubljenosti, fazu triježnjenja i uočavanja nedostataka, fazu razočarenja, fazu odbijanja i pokušaja bijega, fazu grižnje savjesti, fazu druge šanse, fazu priznavanja svojih i prihvaćanja tuđih pogrešaka, fazu povratka, fazu ponovnog upoznavanja, fazu učenja tolerancije, fazu ne zaljubljivanja već iskrene ljubavi i beskrajne privrženosti. Ufff… puno nešto faza ima. Dunkve, idem se sad baciti na skeniranje slika i ne znam oću li danas uspit išta više napisat jerbo gremo poza obida na more, a večeras u posjetu Kremenku u Orline. To van je jedno lipo misto u kanjonu Cetine koje je uređeno ka u kameno doba, prava konoba od Kremenka. Tu je sve od kamena, auto, televizija, telefon, stolovi, ma ludilo konoba. Prije par miseci smo je pronašli ali ti dan nije radila jerbo se ženija sin od gazde. E danas smo rezervirali stol i gremo odvest dicu (a i sebe) u kameno doba. Ponit ću aparat i potegnit par slika da ih mogu i ovod stavit. E… gren ja za poslom.
Zdravi i veseli bili.
Ps.
Kad metal prođe pakao taljenja, postaje jaki čelik. Kad to dvije duše prođu, izmišaju se međusobno da se više nezna koja je koja, postaju jedna duša.
|
09.08.2004.
balun
Evo moram, moram i ja kazat dvi riči o balunu. Kako san se danas spustija i napravija đir po gradu, svi govoridu samo o tome, pa eto da i ja artikuliram neke svoje misli.
Dunkve, odgoija san se na 100 metri od staroga hajdukova placa. Susidi su mi bili Matošići i manje-više sve one familije koje su dale puno dobrih igrača u doba kad se Hajduk stvara. Volija san Haduka do boli, živija san za utakmice na koje me je pape vodija na stari plac, gušta slušat stare ljude kako komentiraju, učija san se nogometnoj kulturi. Čak san i zadnju hajdukovu godinu na starome placu 1979. piva sa gitarom na centru placa – na stroj plinari, zastava viori, ona nan govori, Hajduk je najbolji itd. itd., jerbo je te godine Hajduk osvoija prvenstvo države, točno na dan kad mi je papi bija rođendan. Onda je došlo i velo misto, ekranizirane su priče ča mi ih je dida priča, jo judi ča san se topija od miline. A onda sam naresta, počeja mislit svojom glavom i vidija da ti balun i ti Hajduk nije ono ča san ja zamišlja ka dite.
Polako san se ladija, presta odlazit na utakmice, pogotovo ča mi nikako nije legla atmosfera na stadionu, nekako mi je sve bilo preveliko, igrači daleko, nije to to. Pape je izdrža sa pretplatom još jednu godinu a onda je i njega štufalo, presta je i on odlazit na ti novi stadion. Onda su srušili tribine na starome placu, posikli stabla na koja smo se pentrali ka dica i kao da je ta sječa posikla sve moje nogometne iluzije.
Shvatio sam da nogomet nije više, mi kontra njih, ulica portiv ulice, da je to ogroman biznis u kojem su igrači profesionalci koji se kupuju i prodaju i jebe se njima za koji dres igraju. U stvari jedini dres za koji oni igraju je lova i ko da više on je tamo. I sad ako to nije igra za čast i slavu nego samo za lovu onda koji ču ih kua ja ič gleda i navijat za njih. Ajmo biliii (ili plavi isti k.) trčite, zabijte gol, to van je još x eura u takuin. To van je isto ka da sad neko dođe drukat za mene kad gren na posal, ajmo galebe, još jedan posal, još jedan ugovor, toooo, galebeeee… galebeeee…
Dobro ako je to moderan cirkus za švog naroda, ako kome to triba da se ispuše jerbo je frustriran i nema se di ispraznit, ok, neka im. Ali onda to nazovimo pravim imenom a ne prodavat priču o balunu ka priču o borbi za čast i slavu svoga mista. Ja bi tija da moj grad bude poznat po dobrome sveučilištu, da bude poznat po predivnoj arhitekturi, da bude poznat po čistoći, da bude poznat po brizi o svojoj kulturnoj baštini, da bude poznat po najlipšoj rivi na svitu i još x drugih stvari. Samo me straj da se nikad na tim poljima neće iskazati. A što se tiče Hajduka, dao mu Bog da bude prvak svita, da ti momci koji igraju za njega, da dobiju toliko šoldi da ih ne mogu potrošiti u pet života. Da se razumimo ovo se ne odnosi samo na Hajduka kao klub, nego na cili nogomet općenito. Gleda bi ujutro iz auta kad bi malu liti vodija na Marjan, kako na onim pomoćnim terenima treniraju hajdukovi mladi tići. Sve bi bilo lipo u tom prizoru da nije roditelja koji se drže za ogradu i puni nervoze prate svaki pokret svojih budućih nogometnih zvijezda, već u startu podižu bespotrebnu tenziju u glavi i sebi i dici.
Ja san ka dite trenira tenis, pa veslanje, pa skokove u vodu. Mojim starcima se da prostite jebalo jesam li ja talent ili nisam. Bilo je bitno da se ka dite bavim nekim sportom i da se normalno fizički i mentalno razvijam.
Nego, zapizdija sam ga ja brate. Da zaključim. Nogomet je za mene bija stvarno najvažnija sporedna stvar na svitu do moje cca. 20-te godine, a posli toga je posta najveća sporedna pizdarija.
Danas jedino guštam još pogledat na televiziji kad igra Brazil jer mi se pari da još jedino oni igraju nekako sa guštom i lipotom, iako nisam kreten koji viruje da i njima lova nije glavni motiv. Ali eto, ča je komentirala Beštijica, možda je to zbog navijačica koje ih prate. :))
Zdravi i veseli bili.
|
08.08.2004.
nema gužve
Poučeni jučerašnjom gužvom jutros smo stigli na plažu u 7:30. e to je pravi kupanjac, nigdi nikoga, more samo takvo, ludilooooo. Jebe me ovi blog samo tako, sad radi, sad ne radi. A ništa, gren pogledat alku pa ću se opet vratit vidit je li sve proradilo kako triba.
|
07.08.2004.
gužva
Do plaže na kojoj se kupamo ima cca. 15 kilometara. Do tamo nam je tribalo ravno dvi ure. Srića da u autu imamo klimu tako da smo relativno bezbolno prošli taj tratamenat. Kad smo došli do plaže, od svita ča našeg ča fureštog, nemaš di šugaman ostavit. Aj nekako smo se ukipali, raširili šugamane, otvorili dva suncobrana i bacili u more. More je bilo taman lipo, toliko toplo da se moglo izdurat i po uru vrimena. Lipo san se ispliva i dok san sidija pod suncobranom gledam oko sebe i mozgam. Ča je to naš turizam. Ma ko san ja da o temu govorin, nisam kompetentan, e… Ali, samo ću pinku prokomentirati naše drage goste koji liti okupiraju Dalmaciju. Dakle, i njih ka i nas ima svakakvih, pristojnih i nepristojnih. Samo, isto mi se pari da naš svit kad ode dikod vani ne ponaša se ovako ka ono. Evo par detalja samo od danas. Prvo je grupa mladića iz BiH-a stala u plićak, i ka igraju picigin. Aj, neka se zabave, neman ništa protiv, ali… Itali su se okolo ka šimije, štrapali ljudima robu, suncobrane i šugamane, skoro su jedno dite bacili sa štramca, deboto po plaže potirali u roku oma. Ja in govorin da pripaze malo, da nisu sami, a oni meni… ne brini jarane neće se dogodit belaj. Bem ti belaj i nebelaj… ja na štake, ne mogu in ništa, ako se raspizdim još ću dobit i po glavi jerbo oko mene su sve bili oni ča okreću glavu na drugu stranu kad se događa kakvo sranje. Taman su oni završili svoju cirkusnu točku kad je uletija jedan talijan sa skuterom. Prrrr, brrrr, buommmm, zuji na 5 metara od kupača, izvodi bravure. A majmuna, majke ti mile. U p.m. i europska unija iz koje je doša, je li tako zajebaje okolo i u Italiji, je smija bi. Onda opet jedan mali čeh trči po plaži ka manit, mokar štrapa svit okolo, gazi in šugamane. Aj dobro, kontan, dite je, ali pas mater mu ocu i materi. I sad, je li sve to nama triba? Jesmo li mi baš takve sriće da nam dolaze gosti žnj kvalitete kako financijske tako i kulturne? Jesmo li stvarno postali kurve koje se daju da prostite jebat za par usranih eura? Ne znam ča bi bija pametan odgovor na ova pitanja, ali to je to. Možda san i ja malo pritira, možda se i oni moraju švogat na godišnjem odmoru nakon naporne i stresne rabote. Ma nek se švogaju doma a ne ovod na našim plažama. I na kraju da zaključim – jadni smo ti ga mi ako bez njih ne možemo –
Gren sad izist sladoled i pročitat ča pišu moji dragi blogeri. Evo na, nima više sladoleda. Dok san ja ovo kljuca, banda ga je cilog izila. Srića da samo ja pijen pivo pa barenko njega uvik ima. Aj, živili.
Ps.
Evo na, ni blog ne radi. Seli se server. I ja bi se sad priselija na Mars da mogu.
|
gibam namore
Eto ga na. Samo ča jučer nisan bija na more noga mi je jutros otekla za popizdit. Gren oma ča na kupanje, nesmin se zajebavat, moran iskoristit svaku minutu. Danas ostajem cili dan.
Zdravi i veseli bili.
|
06.08.2004.
jonathan
Tek sad mi je palo na pamet da nikad nisam napisao, zašto galeb. A valjda je jasno iz mog prvog linka. Znam da ste ga svi pročitali, ja ga još uvijek nanovo čitam, ali evo samo kao podsjetnik…
"Ovo je, dakle, nebo", pomisli i licem mu preleti osmijeh. Nije bilo baš dolično razglabati o nebu u trenutku kad se približavao njegovim dverima.
Napuštajući Zemlju i njene oblake, leteći sa dva blistava galeba pored sebe, primijeti da i njegovo tijelo postaje sjajno poput njihovih. Istina, još je bio onaj isti mladi galeb Jonathan kakav je oduvijek bio ispod zlaćanih očiju, samo mu se vanjski lik izmijenio.
Tijelo kao da je ostalo galeblje, ali je sada moglo letjeti mnogo bolje nego ikad prije. "Tako", mislio je, "sad ću s upola manje truda postići dvostruko veću brzinu, dvostruko veći uspjeh od onog na Zemlji u svojim najboljim danima!"
Perje mu je blistalo poput brilijanata, a krila su mu bila poput savršeno glatkih pločica uglačanog srebra. Oduševljeno poče proučavati i ispitivati snagu svojih novih krila.
Pri brzini od dvjesta sedamdeset pet kilometara na sat osjeti da se približava najvećoj brzini koju je ikad postigao u horizontalnom letenju. Pri brzini od petsto pet kilometara shvati da leti najbrže što može, pa ipak bijaše malko razočaran. Znači da je i njegovo novo tijelo ograničeno. Iako je premašio svoj raniji rekord u horizontalnom letenju, znao je da bi iziskivalo velik napor da ga obori. "Na nebu," pomisli, "ne bi trebalo biti ograničenja."
Oblaci se razmaknuše a pratioci mu doviknuše:
- Sretno sletio, Jonathane - i nestadoše.
Sretan sam što letim u njegovom jatu.
|
detalji
Dunkve, od kupanja ipak ništa. Neki se vrag dogodija tako da je cesta na izlazu iz Splita prema Omišu u blokadi. Nakon uru vrimena ča se nismo makli više od po kilometra, odustali smo i vratili se doma. Evo je žena odvela dicu u kino a ja san osta doma jerbo smo se u onoj gužvi svi snervali i deboto međusobno pokarali. E a sad detalji za one dvi kurjože. Znaju dobro njih dvi koje su e…
Ono pod jedan je bilo moje posipanje pepelom. Pod dva, kontrola je prošla odlično, ma nevirujen da su medicinski termini oko moje noge nešto turbo zanimljivo. Ono pod tri, a to je bila samo konstatacija trenutnog stanja. Ono pod četiri, hehe, to čekadu ove dvi kukviže. Evo, vako je bilo. Lipo san se nabuba manistre na pome, popija dvi bevande i ča od nervoze koja me je držala zbog kontrole, ča od obida uvatila me je mala snaga. Ali dužnost je dužnost. Lipo smo se povukli u kamaru, ka idemo ubit oko i ja san prova dobit odgodu bar dok ne ubijen malo oko. E a kad san vidija da je odnija vrag šalu počeja san cirkusavat sa položajima, jerbo moran pazit na nogu. Ali ona se neda. Pa sad mi iz prvog pokušaja smeta drob, pa se onda nisan moga oprit kako triba, pa me je uvatija grč u nogu, šoma to je završilo tako ka da se dva tuljana vrte po posteji. A jebi ga, tako je to kad uvatiš 40 godin, nemaš kondicije, nabubaš se za obid i još dobro pribiješ nogu. Ali bit će boje, popravit ću se ja, ima vrimena.
Ono pod pet je išlo ovako. Cili čopor dice (moje dvi, od ženinog brata mali, od moje sestre mali) i pas ukrca se s nama u auto i pravac plaža. More je bilo famozno, dica cu divljala po pličaku a ja san glumija Veljka Rogošića (jedno uru ipo). Jadni pas nije smija u more jerbo je bilo još kupača i tek kad jedan čovik pored nas nije moga gledat kako se bidna kujica trese od želje da uđe u more, reka da je pustimo, odletila je ka metak. Kako je već bila kasna ura nije bilo puno kupača, tek par ljudi i dice nekih 100 metara od nas, konta san da je to ok. Kad se neka žena uzpizdila, da jesmo li mi normalni, da ča puštamo pasa da se kupa di su ljudi, skočija mi je živac. Dopliva san do obale i pita je da mi pokaže svoju potvrdu da nema ni jednu zaraznu bolest koju bi mogli od nje peškat a da ću ja njoj pokazat potvrdu od pasa. Na to se ona okrenila ka oparena i demonstrativno napustila plažu. Neznam, možda san falija ali me je totalno snervala. Poza toga smo se samo pripomistili u restoran, dici digli šator i počela je polako dolazit ekipa. Prvo smo malo zamezili pršuta i sira, zalivali Pošipom, slušali Olivera i zagrijavali se. Mene su uglavnom zajebavali da san sad uša u peto desetljeće, da su mi probile side, da mi se kosa razridila i da polako gren nase. Onda je došla peka, meso ka med, topilo se u justima a kumpiri… mrtva justa bi jih jila. E, sad je palo ono , lipo ime… Bog ga živija…, da nije jubavi, dva bracanina, kad si bila mala Mare, ta divna splitska noć, pa Oliver, pa Coce, pa malo mehiko, pa rokija, pa prdi ludi, pa smo se malo divili kako znamo još pivat i da bi se mogli prijavit za koji festival, da su svi ovo novi pivači prema nama šala mala. I tako u pismi, bumbi i zajebanciji počela su dica grintat, počelo im se spavat i kad je pritisak već bija neizdrživ, kad je svako od nas svoje dite drža u krilu počela je lagana partenca. Eto to van je to. Sve skupa, ništa posebno ali opet lipo, jerbo smo se par sati lipo družili, pustili mozak na pašu i vratili se bar na tren na lipe dane mladosti kad smo tako frajavali skoro svaki dan. Dunkve, zaključija san da san malo van kondicije za te i one prve škerce i da ću ove jeseni biti redoviti rekreativac na Marjanu. A moga bi i skinit koje kilo jerbo mi se lipo popunija pojas za spašavanje oko struka.
ps.
Znan da ovi detalji neće zadovoljit radoznalost ali evo van na tu temu jedna stara fjaba iz Splita.
Šjor Duju uvatija grčit u drobu i jedva je doša do javnog zahoda. Na vratima ga ferma cura i traži da plati dva dinara prije nego li uđe. On se uzronja, da koja joj je gospa, da ga pusti, da će platit kad izađe, ali ova je uporna. I bidan šjor Duje vas mokar od znoja nekako pronađe dva dinara, baci joj na pjatin i uleti ka metak u najbliži zahod. Kako je seja na školjku potega je goluba, ma ke goluba, parilo je da puca Ingleška flota. Na to će cura: "Ajme šjor Duje ča jemate grubi glas." Na to će on njoj onako kroza zube:" A ča si mislila mala, za dva dinara slušat Karuza."
E... ja nisan ni Karuzo ni Kazanova, vengo jedan stari galeb kojemu je perje počelo ispadat :))
|
pauza
Jučer je prošlo sve po zacrtanom planu. Bilo je super a i dica su guštala. Digli smo im šator na plaži pa je to bilo logorovanje, pa ovo pa ono, koje su sve oni filmove vrtili to je bila revija. A mi starci klasika, u se, na se i poda se (ovo zadnje kako ko :)). Evo jutros je stvarno vrime turbo u kurcu. Kako stvari stoje nećemo danas na kupanje, žena se uvatila usisivača a ja čitam blogove, slobodnu nisam ni taka. Pauza, ferma, danas igramo bunker varijantu. Samo meni brzo dopizdi ništa ne radit, moran smislit šta ću. E… znan šta ću. U zadnje vrime san otkrija još par blogova ća ih čitam, pa zamisto da kljucam okolo, lipo ću ih sada stavit na svoj blog tako da mi ih je laše nać. Evo gren se oma toga uvatit.
|
05.08.2004.
zajeba san stvar
Prvo: Sinoć nije ništa bilo, popija san par pivi više i zaspa ka cok. A jebi ga, zajeba san stvar.
Drugo: Jutros san bija na kontroli u bolnici. Doktor je zadovoljan kako noga napreduje i reka mi je da bacin jednu štaku. Požalija san mu se kako mi žena nije dala izać iz mora i da me je držala na oku točno onako kako je on reka. E… mislija san da će iz muške solidarnosti stat na moju stranu kad on okrenija na njenu. Da će je zaposlit u bolnici na fizikalnoj da uvede reda, da je on za moju nogu zaslužan pola a pola ona, a ja osta ka trica između dvi vatre. Ma malo zajebancije uvik dobro dođe. On je stvarno vrhunski znalac u svome poslu i koliko se dalo vidit u ovo malo ča ga znam stvarno je, rekli bi mi ovod u dalmaciji, čovik i po.
Treće: Leša san se ka mol dok san doša do doma. Sad kljucam ova slova pod klimom i dolazim sebi.
Četvrto: Poza obida ću probat obavit svetu dužnost koju san sinoć priskočija.
Peto: E ovo peto je najlipše. Idemo na more oko 5-6 uri. Kupamo se do cca. 8-8 ipo, a u 9 nas na samoj plaži u jednom malom restorančiću čeka peka. Skupija san ekipu danas ka na praznik kad nisan moga za rođendan. Kuš lipše, more, žalo, lagano pirka, ekipa udri po spizi i tekućoj problematici, malo gitara, pisma i zajebancije u neograničenim količinama.
Hehe, ja ne vozim pa mogu popit koliko me voja. Samo moran pazit da mi ne zatriba i treća štaka za doć doma.
Eto to je sve ča iman danas za reč, gren se malo odmorit, jerbo me danas čekaju teški i naporni zadaci :))
Zdravi i veseli bili, lipi moji.
Ps.
Oni skakavac od prije niku večer opet se pojavija. Jutros je bija na ventilatoru. Budim ja ženu – eno ti prijatelj – a ona onako iz sna – šta ???, ko ???, koji prijatelj ???, nisan čula da iko zvoni. Zacenija san od smija a ona popizdila da ča je zajebajen oma najranije. Kad se razmantala i došla sebi, skakavac je dobija šlapon tako da ono ča je od njega ostalo teško da bi identificirala i "ekipa za očevid".
|
04.08.2004.
a ča bi ja to
Je smo mi ljudi prokleti. Evo uzmimo za primjer mene. Kad nisam od posla moga na more onda san žuga i beštima jerbo se ne mogu ić kupat. E a sad kad mogu i kad triban zbog noge, sad mi je već postala tlaka. Teško mi se ujutro ustat iz posteje i otić se banjat. Lipo je bilo prvih 10 dana ali brate dopizilo mi. Eto koliko san ja u kurcu. A ča mi fali. Lipo mi ujutro naprave marendicu, spakuju me u auto ka bebu u paketinu, na plaži mi metnu dva suncobrana da budem u debeloj ladovini, pomognu mi ulist u more, izić iz mora, kad poželim pivicu ili sladoled tuku se ko će mi donit. Aj more je ka ono, pinku malo ladno kad se uđe ali nakon par minuti je lipo, taman kako triba bit. Onda lipo ako ostajemo cili dan obidvamo u Špira, ako ne vratimo se doma di me čekaju uvik delicije koje najviše volim. E, ja bi sad sve to minja za samo jednu uru borbe na poslu. Ono prave rovovske bitke za dobit posal, ugovorit nešto novo, ufff krv mi je proključala. Nadam se da je ovo ča me je uvatilo, samo privremeno, jer ne želim više biti rob stresa. Ne znam kako bi to opisa ali je stvarno blesavo. Sad kad mi je Bog da da mogu odmarat koliko oću, ja bi ritna, a kad rintan onda bi tija bit na drugo misto. U pizdu materinu jesam li stvarno otiša na kvasinu. Ma idem popit koju pivicu i pustit štogod muzike, možda me prođe.
Ps.
Idem se i malo kokolavat ženi, sutra ona ne radi, praznik je, možda bude vatrometa večeras :)
|
03.08.2004.
skakavac
Bem ti skakavca. Sinoć mi je uletija u sobu. Ležim s mirom, gledam televiziju kad me nešto škaklje po uvu. U prvi mah mi se učinilo da je to komad lancuna ča san ga podmota pod glavu pa da zbog promaje od ventilatora laprda. Ali nekako mi sumnjiv ritam, podignem glavu i pogledam u onom polumraku, kad ono nekakva beštija. Skočija san ka oparen. Nisan u prvi mah pripozna ča je, učinilo mi se da je možda veliki pauk ili škorpion. Probudila se žena, pita ča je, ja joj govorin i ona skoči da će ga opalit šlapon kad je kurvin sin poletija, počeja skakat. Kriči žena, a ja skočija na onu jednu zdravu nogu, čopija štake i kimba u hodnik. Trče žena po neku mlatačicu, mlati s njome po zraku, a ovi ka helikopter zuji po sobi. Na kraju je završija na ormaru di ga nije mogla dobavit pa je dobija smrtonosnu dozu biokila. Onako snervana moja draga zabrontula da kako ona nemore ni jednu večer normalno zaspat, da je zajebajemo ja i dica, da koji san ja to baja kad se bojim jednog skakavca. Taman san tija zaustit, da ga se ne bojim, da je to bija moment iznenađenja, da nisan baš 100% spreman brzo reagirat zbog noge a ona okrene onu bocu biokila prema meni i parilo mi se da će i mene poštrapat ka velikog gaštrapana. Oma san umuka i vratija se u posteju. Nisan moga zaspat skoro do zore. Sve su me u mislima proganjali veliki skakavci i ruke sa jumbo bocama biokila.
Gren sad popit kavu i na more.
|
02.08.2004.
banji u nastavcima
Evo san se vratija sa mora. Uvatila me je ona prava litnja nirvana, ništa mi se ne piše ali evo par fotografija sa večerašnjeg banjavanja.
Slika 1. Slika 2. Slika 3. Slika 4. Slika 5.
|
buco i srđan
Moja je fonoteka stvarno ka Alibabina pećina. I sam se iznenadim ča sve izroni iz trečeg reda po dubini. Kako mi se danas nije dalo nigdi ić, uvatija san se kopat po CD-ovima. I opa, Buco i Srđan. Ala ča su me razvalili. Slušajući ih skoro da mogu namirisati Dubrovačke zidine. Taj je Grad predivan i dao je stvarno lipi broj vrhunskih glazbenika. Buco i Srđan su definitivno jedni od njih, meni osobno najdraži. Povratak, dobro jutro Margareta, lula starog kapetana, noćas… e… to noćas me vratilo u dane kad sam učija svirat gitaru. Ovo je bila jedna od prvih pisama koje san naučija. Kako ju je bilo lipo pivat u suton uz more, kako li je lipo opet čut nakon… nakon… en' ti godine… nakon 25 godin. Ala cili san se stresa. Gren popit jedan Jeger da me vrati na se. A vama lipi moji evo malo ješke s albuma "najljepše pjesme" od Buce i Srđana.
Zdravi i veseli bili.
NOĆAS
Noćas ću slušati kišu
ulice Grada dok kupa
i susresti ljeto
zima na vrata dok lupa
Noćas ću sakriti tugu
u nekom tajnome kutu
i otkriti ljubav
na svome beskrajnom putu
Noćas ću saznati zašto
do jučer bili smo sami
noćas ću šaptati nježno
najljepše riječi u tami
Noćas ću ubrati ružu
u srcu tvome što cvjeta
i šetati stazom
kojom tišina šeta
Noćas ću čekati jutro
kao da radost mi nosi
i skupljati zvijezde
u tvojoj nemirnoj kosi
Noćas ću saznati zašto
do jučer bili smo sami
noćas ću šaptati nježno
najljepše riječi u tami
Noćas ću pjevati tebi
najdraže stihove svoje
i grijati tijelo
na vatri ljubavi tvoje
Noćas ću pjevati tebi
najljepše stihove svoje
i grijati tijelo
na vatri ljubavi tvoje
|
01.08.2004.
spirit
Gdje odletjeti kad nestane zraka u plućima, do kojih se visina vinuti kad je strop tako nisko. O Bože zar močvari nema kraja, zar samo krokodili mogu preživjeti. Ubij me, ali ne traži od mene da budem krokodil. Ne mogu i neću. Znam, nisi Ti taj koji je okot krokodilski toliko namnožio. Idem sad, odlazim, napuštam smrad močvare. Bar na neko vrijeme gledao bih beskrajno plavetnilo, udisao svježinu dobrote, bio iskonsko biće iz vrta edenskog. Noćas, pošalji anđela da pokaže mi put. Put popločan notama, popločan muzikom koja oslobađa sve zarobljene nade i želje.
I tad začujem prve zvuke stare slomljene gitare, violina je u notu prati, gospodin klavir isto je tu, ritam valcera podiže tijelo. Bol polako nestaje, težine više nema, tek duh lebdi poput lista.
Znao sama da će moja molitva biti uslišena. Opet je Willie taj anđeo koji mi otvara vrata Tvoje palače. Samo na kratko sjest ću za Tvoj stol i blagovati potpunu sreću. A sutra… sutra me vrati u močvaru i čuvaj me od krokodila.
|
20%
Ima dana kada ne znam što da radim… ima dana… itd. itd. ide pisma. E pa kad na takav dan doleti par informacija koje bi inače na jedno uvo ušle a na drugo izašle, buuuuum… mozak eksplodira. Srića da su ti dani rijetki. Dunkve, evo san pročita da je pandurija od 30 testiranih vozača našla 6 drogiranih. Ajmo malo matematike: (6/30)*100=20% oli ti ga svaki peti. Ma bravo dica moja, tako triba. Ne znam koji je kurac onim ostalim 24 da nisu bili drogirani. A biće bidni nisu imali para. Evo da su došli meni i rekli mi: barba galebe bili ste nam dali koju kunu da se malo ujebemo u mozak, ja bi se, kakva san duša od čovika, smilova i da in da se lipo dica idu roknit. I onda takvi sjebani u glavu da lipo sidnu u auto i krenu điravat po gradu vatat šišmiše, boriti se konta semafora i punih crta, znakove ograničenja brzine množit puta dva, puta tri. I na koncu da se tako stimulirani, naravno oni koji prežive ulične vratolomije, pokažu ka vješti i izdržljivi jebaći. E… a ča se čudite… da bi in… a ne da mi dođe koji furešt iz visoke civilizacije i pribotuna kako mi imamo samo 20% drogiranih a da oni imadu već priko 50%. Umra bi od stida da mi se to dogodi.
Žalosno i grozomorno. Emocije me guše i tiraju da pomišljam na užase. Evo prvo ča mi je palo na pamet kad san ovo pročita je… da bi u cilu Rvacku otvorija zabavne konc logore. E… lipo bi ih sve tamo smistija, dava bi in droge koliko žele, imali bi buke u izobilju, izgradija bi im smrtodrome i da in stare aute sa otpada, da ih gonjaju do mile volje. Ne bi morali ništa radit, ne bi bili pod udarom bilo kojeg zakona, ma ni jednome ne bi falilo ni tičjeg mlika. Kad bi koji krepa izložija bi ga tri dana na glavni gradski trg da ga svi vide i na prsi mu napisa: evo ovo mi je učila droga, sad se gren bost isprid Boga. Pa ako se kome svidi ča je vidija može oma u zabavni park s bespovratnom kartom.
Ufff ča me je snervalo. Znam da to ne gre tako, da nisu ni ta dica svemu kriva. Di su im otac i mater, ča oni činidu. Kad im netko kaže da im se dite drogira, padaju u afane, padaju s Marsa, e… s Marsa. Jerbo su toliko okupirani svojim karijerama, autima, kućama, ljubavnicama i svim drugim mogućim pizdarijama da dicu vide i s njima komuniciraju ka da stvarno žive na jebenom Marsu. Ljudi moji, jednom san već ovod napisa da jedino mogu prominit sebe. Borim se tuta forca da izbijem iz svoje glave sve sjebane samoproglašene vrijednosti novog doba. Ne jebem ih više ni 2 posto. Zatvaram se u svoju familiju i nastojim ono vrime koje provodim s dicom da budem 100% prisutan kako tilom tako i duhom, a ne da mislim na pizdarije. Ala ča san se snerva, evo štufalo me i pisat. Sad bi ka triba i mislit koju sliku stavit na ovu temu, da to izgleda na nešto. Ma stavit ću kurac, snerva san se totalno.
Žaj mi je te bidne dice.
Oče, oprosti im, jer ne znaju što čine. Lk. 23. 34.
|
|
