Mi smo ljudi stvarno prokletinje. Strašno brzo zaboravimo upozorenja, sve znakove koje nam Bog daje zanemarimo i uporno nanovo srljamo u gluposti. Ženina se firma počela raspadati padom Glumine banke budući da su bili deponenti iste. Preko noći su ostali bez obrtnih sredstava i započela je agonija propadanja. Kod mene je bila sasvim druga situacija. Posao se rasplamsao, počeo sam raduckati i po metropoli, iznajmi sam i stan u Zagrebu jer mi je to bilo puno jeftinije nego spavanje po hotelima. Ona je bila u crnjaku, ja u petoj brzini stalno na putovanjima, pošteno bi se vidjeli samo nedjeljom.
Opet se pojavila agresija, opet su počele svađe, isto sranje. Ja sam postao grozno bezobrazan, bahat, ciničan. Počeo sam odlaziti iz kuće i kad je trebalo i kad nije, kretao se u krugovima gdje se držalo do moje riječi, hranio svoju taštinu. Evo ti sad, kad ti ne vidiš tko sam, kad tebi ne valjam, e pa draga moja ima kome valjam, mislio sam u sebi. Nije bilo dana da se nismo zbog nečega posvađali, urlali ko životinje jedno na drugo, vrijeđali, omalovažavali, ponižavali. U toj atmosferi koja je trajala već pune dvije godine, bijeg mi je godio, van kuće sam se osjećao slobodnim i svojim, dom mi je postao kavez. Kad bih legli u krevet pazili bi da se niti slučajno ne dotaknemo, u prostor koji je zjapio prazan između nas moglo je slobodno leći još duzina ljudi. Bilo je i takvih situacija kad bih neispeglanu košulju koja je tako stajala danima, uzeo i jednostavno je isparao u komadiće uz najmaštovitije psovke koje se mogu zamisliti.
Najgore od svega bilo je to što sam je počeo mrziti. Gadila mi se. Stres je na nju djelovao tako da se udebljala 20 kila a ja sam smršavio 18 kila. I ona je prema meni osjećala isto. Jednom mi je priliko rekla… tijelo mi možeš uzeti ali dušu nećeš više nikad imati. I to je bilo to. Odlučio sam otići. Jedne večeri pokupio sam svoje CD-ove, robu i s par putnih torbi bio na vratima stana. Ona onako kao usput dobaci – ako odeš nikad više dicu nećeš vidit. Kad sam popizdija – ti ćeš meni pritit stoko bezrepa, ma zgazit ću te ka čimavicu i… više se i ne sjećam što sam joj svašta izgovorio. Iz bara sam pokupio prvu bocu žestije koja mi je došla pod ruku i počeo piti. Napio sam se ko mazga. Znam samo da sam joj u jednom trenutku rekao – znaš šta… ostat ću ovdje dok se ne razvedemo i dok na sudu ne riješimo kome idu dica… potrudit ću se da ti od svakog dana napravim pakao… i kunem ti se prokleti ćeš dan kad si me upoznala.
Već sutradan krenuo sam u akciju. Počeo sam se savjetovati s par pravnika što i kako napraviti. Ona će mene jebati, ma nije se rodio taj ko će meni stat na put kad negdi zapizdim. Moja izbivanja iz kuće bila su sve duža, u godinu dana prošao sam preko 50.000 kilometara. I kad bi bio fizički doma, mentalno i emotivno sam bio vani, non-stop na mobitelu i sms-ovima. Više nismo ništa govorili, komunicirali smo preko trećih osoba, ona za mene jednostavno više nije postojala, bila je mrtva za sva vremena. Jednu sam novu godinu organizirao doček za 70 ljudi i te smo se večeri poklali ka pasi, pa jednom kad sam se vratio doma u 3 sata ujutro nisam mogao otključati ulazna vrata od stana jer je ona ostavila ključ s druge strane i nije ga htjela izvaditi vičući iznutra – odi tamo gdje si dosad bio. Nakon mog urlanja ipak je otvorila i u hodniku sam je tako žestoko odgurnuo da je pala na pod. Sranje, sranje, sranje.
Više se ne sjećam koliko je ta agonija trajala ali i danas kad legnem u krevet, pa se onako u mraku svega prisjetim, poteku mi suze od srama. Djeca su u međuvremenu rasla u okruženju totalnog nerazumijevanja, trpjela naš rat jer koliko god smo se trudili da ih to mimoiđe ipak su osjetila. Pogotovo je starija kužila jer mi je jednom priliko rekla – tata… zašto ti više ne voliš mamu. Suze su me oblile istog trena. Pobjegao sam joj s očiju bez odgovora. Sve je bilo spremo da se predaju papiri i pokrene brakorazvodna parnica. Ja sam jebeno dobro bio spreman na rat do istrebljenja.
Petnaestak dana prije pokretanja pravne mašinerija ona mi kaže, da bi li mi bio problem da ostanem s dicom par dana jer bi ona s materom otišla na put u Rim koji je organizirala župa Svetog Duje. Aj dobro, pomislim, samo ti idi, što dalje od mene to bolje, ne moraš se ni vratiti što se mene tiče. Otišla je, i dva dana po njenom odlasku umre joj baka, mamina mama. Nije bilo šanse da se vrate do sprovoda. Bilo mi je žao punice koja je tako čudnim spletom okolnosti propustila sprovod majke ali je doživjela takvu ljubav i energiju svih ljudi koji su s njima bili na putu, jer su se svi zajedno u Rimu pomolili na misi za pokojnicu. Jedna stara žena sa sela je umrla, nikad se nije u svome životu pomakla dalje od 100 kilometara od svog sela, a za nju je održana misa u srcu katoličanstva. To nije bilo jedino čudo koje se dogodilo, dogodilo se još nešto. Što??? E o tome u slijedećem i posljednjem nastavku ovog dnevnika.
|
