Evo moram, moram i ja kazat dvi riči o balunu. Kako san se danas spustija i napravija đir po gradu, svi govoridu samo o tome, pa eto da i ja artikuliram neke svoje misli.
Dunkve, odgoija san se na 100 metri od staroga hajdukova placa. Susidi su mi bili Matošići i manje-više sve one familije koje su dale puno dobrih igrača u doba kad se Hajduk stvara. Volija san Haduka do boli, živija san za utakmice na koje me je pape vodija na stari plac, gušta slušat stare ljude kako komentiraju, učija san se nogometnoj kulturi. Čak san i zadnju hajdukovu godinu na starome placu 1979. piva sa gitarom na centru placa – na stroj plinari, zastava viori, ona nan govori, Hajduk je najbolji itd. itd., jerbo je te godine Hajduk osvoija prvenstvo države, točno na dan kad mi je papi bija rođendan. Onda je došlo i velo misto, ekranizirane su priče ča mi ih je dida priča, jo judi ča san se topija od miline. A onda sam naresta, počeja mislit svojom glavom i vidija da ti balun i ti Hajduk nije ono ča san ja zamišlja ka dite.
Polako san se ladija, presta odlazit na utakmice, pogotovo ča mi nikako nije legla atmosfera na stadionu, nekako mi je sve bilo preveliko, igrači daleko, nije to to. Pape je izdrža sa pretplatom još jednu godinu a onda je i njega štufalo, presta je i on odlazit na ti novi stadion. Onda su srušili tribine na starome placu, posikli stabla na koja smo se pentrali ka dica i kao da je ta sječa posikla sve moje nogometne iluzije.
Shvatio sam da nogomet nije više, mi kontra njih, ulica portiv ulice, da je to ogroman biznis u kojem su igrači profesionalci koji se kupuju i prodaju i jebe se njima za koji dres igraju. U stvari jedini dres za koji oni igraju je lova i ko da više on je tamo. I sad ako to nije igra za čast i slavu nego samo za lovu onda koji ču ih kua ja ič gleda i navijat za njih. Ajmo biliii (ili plavi isti k.) trčite, zabijte gol, to van je još x eura u takuin. To van je isto ka da sad neko dođe drukat za mene kad gren na posal, ajmo galebe, još jedan posal, još jedan ugovor, toooo, galebeeee… galebeeee…
Dobro ako je to moderan cirkus za švog naroda, ako kome to triba da se ispuše jerbo je frustriran i nema se di ispraznit, ok, neka im. Ali onda to nazovimo pravim imenom a ne prodavat priču o balunu ka priču o borbi za čast i slavu svoga mista. Ja bi tija da moj grad bude poznat po dobrome sveučilištu, da bude poznat po predivnoj arhitekturi, da bude poznat po čistoći, da bude poznat po brizi o svojoj kulturnoj baštini, da bude poznat po najlipšoj rivi na svitu i još x drugih stvari. Samo me straj da se nikad na tim poljima neće iskazati. A što se tiče Hajduka, dao mu Bog da bude prvak svita, da ti momci koji igraju za njega, da dobiju toliko šoldi da ih ne mogu potrošiti u pet života. Da se razumimo ovo se ne odnosi samo na Hajduka kao klub, nego na cili nogomet općenito. Gleda bi ujutro iz auta kad bi malu liti vodija na Marjan, kako na onim pomoćnim terenima treniraju hajdukovi mladi tići. Sve bi bilo lipo u tom prizoru da nije roditelja koji se drže za ogradu i puni nervoze prate svaki pokret svojih budućih nogometnih zvijezda, već u startu podižu bespotrebnu tenziju u glavi i sebi i dici.
Ja san ka dite trenira tenis, pa veslanje, pa skokove u vodu. Mojim starcima se da prostite jebalo jesam li ja talent ili nisam. Bilo je bitno da se ka dite bavim nekim sportom i da se normalno fizički i mentalno razvijam.
Nego, zapizdija sam ga ja brate. Da zaključim. Nogomet je za mene bija stvarno najvažnija sporedna stvar na svitu do moje cca. 20-te godine, a posli toga je posta najveća sporedna pizdarija.
Danas jedino guštam još pogledat na televiziji kad igra Brazil jer mi se pari da još jedino oni igraju nekako sa guštom i lipotom, iako nisam kreten koji viruje da i njima lova nije glavni motiv. Ali eto, ča je komentirala Beštijica, možda je to zbog navijačica koje ih prate. :))
Zdravi i veseli bili.
Post je objavljen 09.08.2004. u 13:35 sati.