Godina je 1982, datum 21.07., dan D. Cili dan mi je prolazija tako da su mi ure parile godine. Aj, nekako je došlo 8 uru i krenija sam se sredit. Nikad nisam uvatija mot redovitog brijanja. Kako tada, tako ni dan danas, zna proć po misec i po dana da se ne obrijem. No toga dana sam se obrija tako da me je nakon Bruta lice peklo ka da san glavu stavija u škrovadu. Obuka san se i pravac Bačvice. Putem do tamo sreo sam nekoliko poznatih faca, moja ekipa se vratila sa Grobnika, proša san pored "našeg mista" vidit je li se ko spustija ali od njih još nije bilo nikoga. Točno u devet se penjem na teracu i pogledom tražim jesu li stigli. Nije ni njih bilo. Gledam na sat da nisam šta zabuca, jer nema moje ekipe na "naše misto", A. i oni nisu došli. Odgibam do šanka, uzmem pivo (sijeća li se itko Lederer piva) i nacalim se na ogradu odakle puca pogled na pristupne puteve. Ma taman što sam popušija cigaret do pola vidim ih kako se spuštaju A., cura mu i ona. Opet je bila u bilu veštu. Iako sam cili tekst ima u glavi, sve mi se izmišalo. Popeli su se gori na teracu, pozdravili smo se, malo pročakulali i počeli plesat. Njih troje su lipo uvatili mot, njišu se u ritmu muzike a meni noge ka da su od drva, jedna u kupe druga u špade, uvatila me je trema da san jedva disa. Nizala se pisma za pismom, vrime je odmicalo a meni je bilo sve gore i gore. Probija me znoj, vrtilo mi se u glavi, još mi je samo tribalo da se što od gladi (nisam dva dana deboto ništa ija) što od uzbuđenja srušim na pod ka torba. Uvatim nekako force, napravim par koraka do nje i u jednom dahu izbacim: " Čuj… ovdi je vruče ka u paklu, idem napravit đir priko terace, oš prošetat sa mnom, tija bi ti nešto reč." Ona samo klimne glavom, nasmije se i krene prema vratima. Izašli smo vani a ono atmosfera i okruženje ka u filmovima. Lipa, mirna, vedra noć, mjesec prosuo srebro po moru. Došli smo tako to kraja ograde, gleda ona mene, gledam ja nju, tupasto se smijuljim i ne znam šta bi reka. Jezik se zaveza u grop. I taman da ću nešto izustit kad ona progovori: "Čuj ja ti nikad prije nisam imala momka, ja ti ne znam kako to ide." E sad sam zna da se A. nije drža dogovora i da se izlaja. Počeo sam govoriti nešto u smislu kako to nema veze, kako mi se ona sviđa i balija sam pitaj Boga što sve ne i da ako se ja njoj sviđam da možemo probati, i ovo i ono, znam samo da sam govorija ali što, nisam se moga sitit ni kasnije te večeri a kamo li danas nakon 22 godine. Ona je samo na taj moj monolog rekla: "A dobro onda, onda smo mi ka sada momak i cura." Ja sam skoro umra tog trena, nekako sam je zagrlija i poljubija ali ne ka curu nego ka sestru. Stali smo tako neko vrime na teraci, okupani mjesečinom puni novih osjećaja koje nismo mogli razumit, koje nismo mogli kontrolirat, koji su bili jači od nas samih. Kad smo se vratili držeći se za ruke, govori ona bratu: "Mi idemo." A on će na to, da di ćemo, da je još rana ura. "Ma ne ne, ne idemo nigdi, nego smo prohodali." E sad se on užga, raspametija, bilo mu je drago, njegova cura nju ljubi i… i… nemam pojma što je dalje bilo. Samo se sićam da sam je cilo vrime drža za ruku ka utopljenik ča drži komad spasonosnog drva i nisam skida pogled s nje.
Eto, tako je to bilo, ona je imala nepunih 15 godina a ja sam taman napunija 18. Dica. Te večeri kad smo se opraštali za laku noć nisam je nikako mogao pustiti iz zagrljaja. Bojao sam se da je sve to samo san. Kad sam stiga doma, dvodnevno gladovanje me je odvelo ravno u frižider. Cipnija sam litru kiselog mlika i polpete ča su ostale od obida.
Okrijepite me kolačima,
osvježite jabukama,
jer sam bolan od ljubavi.
... iz biblijske pjesme nad pjesmama
E... tako je to krenulo... a ča je dalje bilo... o tome u slijedećem nastavku
|
