Jutros je more bilo predivno, podatno, puno neke čarobne miline. Nikako mi se nije izlazilo vani, baš mi je godilo, plivati, plutati, roniti, grliti se. Pored sve te lipote, čutin ka da je nešto tužno u zraku, ka da i more pušta suzu slanu. Otišli smo doma na obid, ubija san oko i povirim priko balkona. Zatvorilo nebo, okolo nevere i neverini. Stislo me malo u prsi. Je li ovo pasalo lito, je li ovo uvertira u ples gospoje jeseni. Gledam priko Brača, tamo već kiša dobro pada, bacim oko priko vrha Marjana put Trogira, i tamo škuro. Nevera će i ovdi. Neka je, neka nevere, jer potla svake nevere grane sunce, prospe se svitlost po mokroj zemji i rađa novi život. I mene su moje nevere oživjele i dale mi svitlost. Ma se isto pinku čutim tužan.
Jutros je more bilo predivno, podatno, puno neke čarobne miline. Nikako mi se nije izlazilo vani, baš mi je godilo, plivati, plutati, roniti, grliti se. Pored sve te lipote, čutin ka da je nešto tužno u zraku, ka da i more pušta suzu slanu. Otišli smo doma na obid, ubija san oko i povirim priko balkona. Zatvorilo nebo, okolo nevere i neverini. Stislo me malo u prsi. Je li ovo pasalo lito, je li ovo uvertira u ples gospoje jeseni. Gledam