Sinoć san završija čitat bografiju o Smoji. A ne znam ča bi reka. Manje-više mi je sve bilo poznato ča san tamo pročita. E jesam li ja bija dobro informiran ili je autor knjige bio preskroman, a vrag bi ga zna. Kako bilo, Ivanišević je napravija dobar posal i s guštom sam guta njegove rečenice. E, a moran ga pofalit iz barenko dva razloga. Prvi je ča je iz Splita, a drugi je ča smo generacija. Šalu na stranu, evala Ivici. Smoje je bija pravi kroničar svoga vrimena, a to da li su njegov lik i djelo u koliziji, to prepuštam pripadnicima više rase da prosude. Ča se mene tiče njegove kronike ću uvik s guštom čitat i bilo bi mi drago da san mu moga stisnit ruku za sve malenkosti i veličine, Malog i Velog mista.
Tragom asociranja Smoje-Dalmacija, sitija san se još jednoga velikana, strpljivog skupljača svih blaga Dalmacije, prevelikog u svojoj skromnosti, barba Ljube Stipišića. Za razliku od Smoje, njega sam imao prilike upoznati, čak smo i na nekim projektima zajedno radili. Broj sati koje sam proveo s njim u razgovoru, bio je dovoljan da osjetim svu dobrotu, širinu, mudrost, ljubav i lipotu kojom taj čovik zrači. Toliko mi je krivo ča prije par godina uz sve napore nas nekolicine entuzijasta, nismo uspjeli angažirati dovoljan broj financijskih subjekata da se pokriju troškovi tiskanja i naklade njegove biblije o Dalmaciji, Delmatike. Dugo nisan vidija barba Ljubu i ne znam je li uspija ča sa tim napravit. Jedna od zadnjih prilika da ga vidim je bija sprovod pokojnog Mile Gizdića, poznatog snimatelja Hajduk i autora predivnih filmova o Splitu.
Međutim, Mile je umra točno oni dan kad sam ja završija u bolnicu. Koliko sam pak poznavao Milu dovoljno govori činjenica da smo radeći na jednom filmu, spavali zajedno u istu postelju, jerbo su nam uvalili francuski krevet pod dvokrevetnu sobu. Jednom kad mi piz tuge, ća ga više nima pasa, napisat ću par anegdota koje sam proša s barba Ljubom i Milom. Njegova me smrt toliko pogodila da ne mogu niti da mu odem na grob. Ne mogu prihvatit da ga više nima, ne mogu niti vidit ljude s kojima smo se zajedno družili, iz straja da se ne sitimo njega, raspa bi se. Ne mogu više ni pisat o njemu jer me boli. Triba mi još malo vrimena, triba mi, a u k… evo me vata. A tija san samo napisat par besida o tome kako san gušta čitat biografiju o Smoji.
ps.
Laka ti zemlja prijatelju moj i znan da ćeš snimiti najlipše kadrove Raja koje je ikad itko vidija.
Post je objavljen 23.08.2004. u 16:24 sati.