TAJNA MARKIZE DE ŠAMPANJ - DIANNA DIVERNOE - ODLOMAK

Tek kad je pročitala i pismo svog muža. On je pisao o rakovima i prednostima finog kuvanja, nekako se previše zadržavajući na tome. Nije pomenuo domaćicu, mada ga ni ona nije mnogo pitala. ...
A potom je dala Emi kovertu i pismo i rekla joj da to već danas pošalje. Htela je da ostavi utisak osobe kojoj je on i njegovo ime jednako bitno. Ali nije joj bilo bitno. Stajala je na prozoru i gledala niz ulicu u Emu kako odlazi i Emu kako sat vremena kasnije dolazi. Bilo je red da se polako počne pripremati. Njen čas klavira je trebao da počne uskoro i ona ga je ovog puta očekivla s nekim zatomljenim uzbuđenjem uočavajući da čitavo jutro razmišlja o razvratnosti, prednostima slobodnog stila života, kao i njegovim manama, mrzeći što i sama nije vanbračno dete nekih bogatih ljudi, pa bi joj s time, uz razvratne delatnosti naokolo, bilo svakako i lakše i lepše. Bez osećaja krivnje. Bez osećaja za ikog. Tipično muški pogled na svet i lik savršene ženske bitange. Uoči da nije nikakava prednost biti žena, čak štoviše da ta uloga ima mnogo skrivenih mana.
Ema se vratila i markiza de Šampanj je naručila jelo u sobu, iako nije bila previše gladna, misleći i na profinjenost i manire, pokušavajući oponašati Katerinu Ralard dok je jela, pokreti rukama, pogled, uočavajući da joj je ipak uvek mnogo lepše bilo dok je jela kako je znala i bez suvišne veštačke ozbiljnosti i krutosti. Maniri profinjenog društva ogledavali su se upravo u tome.
Čas se približavao i ona je malo, malo gledala na prozor i ulicu gde je malo ko prolazio. Bili su to prvi dani januara i svi su bili nekog izveštačenog raspoloženja, napola smrznuti, a i ona ko je prolazio ulicom, prolazio je ili u kočijama ili hitrim korakom kako se ne bi previše smrznuo. Napokon, ugledala je kočiju, nalik onim kočijama koje su bile ispred železničke stanice, i videla je Žan Luis Durdoa kako polako izlazi iz njih. Bio je tačan.
Osmehnula se osećajući i neki vid pakosti. Pokušavajući zamisliti lice svog muža da zna da ona prima ovakvog društvenog razvratnika, da niko nije znao. Međutim znala je da to markiza de Šampanja ne bi mnogo dirnulo, i nehajno bi odmahnuo rukom, nešto možda prebacio i vratio se svakodnevnim stvarima koje su ga okupirale. Uostalom, i kad je odlazila s imanja delovao je nekako srećno, kao da je napokon oduševljen što je okupatorska vojska konačno krenula svojoj kući, pa je i on malo živnuo. Ne, zaključila je, on nikad nije bio ljubomoran tako da joj ne bi ništa ni prebacio.
Uoči da o svom mužu razmišlja svaki put kada je Žan Luis Durdo u njenoj blizini, pa se pitala da li je to zbog nekog osećaja krivice...