odmak
ponedjeljak, 29.07.2013.
Švedska
Vratila sam se iz Švedske.
Lijepo, prelijepo.
Evo vam fotografije:
četvrtak, 18.07.2013.
Sinovi
Rabinov sin Zev u tridesetoj godini odluči promijeniti vjeru. Nakon dugog premišljanja saopći ocu: Preći ću na kršćanstvo.
Rabin se uhvati za glavu. Jaukao je i plakao, ali nije mogao promijeniti sinovu odluku.
Sav nesretan sve tako plačući i hvatajući se za glavu ode u sinagogu požaliti se Bogu.
-Teško meni Gospodine. Vidiš li ti kako patim. Molim te pomozi mi da ga odvratim od te odluke.
Bog ga sasluša. Zavrti glavom i tužno reče: Djeca, djeca!? Zaboravio si da je to isto napravio meni i moj sin. I ništa nisam mogao napraviti.
srijeda, 10.07.2013.
Tako govori Mirjana Karanović
MIRJANA KARANOVIĆ: Ukinuti smo kao ljudi
ritn by: Ivor Car
"I to je kapljica dobra na ovom svetu"
„Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo 'tiho' uništavanje mnogo strašnije… Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike – a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav!“, kazuje Mirjana Karanović, glumačka ikona, koja u vrlo zanimljivom toku misli zaključuje da se danas može odrediti samo prema vlastitom životu
Govori: Mirjana Karanović
Čini mi se da mnogi od nas više ne vide način na koji bi moglo da bude bolje – mislim da smo izgubili ideje za budućnost, život nam se sveo na preživljavanje, duhovno i materijalno, na pitanje kako sebe još uvek smatrati osobom koja postoji. Nekako osećamo da smo, zapravo, ukinuti kao ljudi. A teško je govoriti o sopstvenoj mizeriji bez svesti kako iz te mizerije može da se izađe. I onda je bolje da ništa ne govoriš, da ćutiš, i da se nadaš nekom čudu. Što je prilično depresivno.
Mnogi su devedesetih ćutali iz straha, a sada mnogi ćute jer prosto nemaju šta da kažu. Tada, kada sam bila jedna od onih koji su pričali nešto što se nije “smelo”, nije bilo poželjno pričati, imali smo, zapravo, emociju, strast, nekako smo postojali kao ljudi. Tada se vlast nije kritikovala, barem ne javno, a danas se vlast kritikuje na sve strane, a od toga nema nikakvog efekta. Beznadežnost je prisutna zbog toga što mnogi ljudi ne vide opciju, ideju za koju bi mogli da se vežu. To je za mene poražavajuće – da je jedna demokratska ideja uništena ili da polako trune zato što oni koji su je preuzeli nisu znali šta s njom da rade. I sada nam demokratija ostavlja modrice i na duši, i na našim telima.
Bojim se da rezultat toga može biti da jednog dana odustanemo od demokratije, što bi bilo poražavajuće, kao da je to bio nečiji plan – da nam se demokratija zgadi, i da ponovo poželimo nekog diktatora da nas „spasi“, nekog novog Tita ili Staljina. To je naše stanje i ne vidim da će se išta promeniti. Ne znam da li smo sami sebe doveli do tog stanja, ili su nam ga nametnuli. O tome više ne mogu da razmišljam – moji prioriteti, moja usmerenja, moj fokus, pomeraju se sa društvenog plana na nešto što je lično, intimno, neka druga sfera života. Niti više želim, niti se smatram sposobnom da se bavim velikim pitanjima kao što su socijalne ili političke teme. To je uzalud, i zato sam i ja jedna od onih koji odustaju.
Nekad stvari prosto morate da pustite, jer nešto mora da umre. To je teško, ali morate da pustite niz vodu nešto čega se grčevito držite, jer je istrulilo. Otvorite frižider, pa pobacate sve što se usmrdelo, i morate da očistite da biste nešto novo i sveže mogli da stavite. Mislim da treba da „počistimo“ svoje lične živote, i da svaki čovek odredi šta su mu prioriteti, jer teško da politika može da bude bilo čiji prioritet. Ako je to bio nečiji cilj, onda je uspeo. Ljudi devedesetih nisu imali nikakvu viziju, i nikakve ciljeve, veoma mali broj ljudi imao je neku ideju. Velika većina je, zapravo, ćutala i trpela. Pravila se kao da se ništa ne dešava, a digla se kada je dogorelo do nokata, kada je sve postalo strašno. Tako će biti i sada.
Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo „tiho“ uništavanje mnogo strašnije… Tako da ne mogu više da se bavim velikim temama. Nije to izolacija, jednostavno moraš nekako da budeš u svom balansu – ako si stalno u onome što se dešava oko tebe, a svoj život zapostavljaš, onda si na velikom gubitku.
Lično, nikada nisam pristala da budem zastrašena, da mi život prođe u izbegavanju – zašto da ćutim, zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored nekih stvari kao da me se ne tiču. Ali, više nemam vremena da bih ga gubila, a jedino je važno svoj život ne protraćiti – ako već drugi traće naš život, nekako bih volela da ga ja ne protraćim, da se ne pridružim onima koji me, zapravo, nipodaštavaju. Jer, kad te nipodaštavaju sa svih strana, nemoj i ti sam sebe uništavati lošim mislima i navikama, pesimizmom koji nam se svakodnevno nudi kao jedina izvesna „opcija“. Na sceni nije negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka.
Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu – za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere. Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto. Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe.
Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu – ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize… Krećite se – dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe – isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš. Oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život – imaju iluziju.
Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to – devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao… I tada su gotovo svi bili spremni na sve.
Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje. Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike – a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas – ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici… Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu.
Moglo je biti drugačije i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba – ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!
Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri – kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš. Pogledajmo na primer kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako – neki bedno, drugi dostojanstveno.
Danas se može odrediti samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno – ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači. Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.
------------------------------------------------------------------------
Imala sam potrebu ovo staviti na svoj blog. Priču jedne odlične glumice i dobre osobe.
utorak, 02.07.2013.
Gumica
Bila je jedna doskočica: Najvažnije je poštenje, ali iznad svega zdravlje.
Gumica mi je uvijek pri ruci.Otvorim češće lubanju i obrišem sve što znam.
Gospodin Vukov Colić (prvi put ga vidim - istina na ekranu) obnovio mi je sjećanje (u smokve suhe, a bila sam sve obrisala) na godine približavanje i udaljavanja od Europe,
Parada. Igre. Dapače kruha i igara. A palo je nešto i glava. Što živih što mrtvih. U međuvremenu, ali i prije. Samo su te od prije glave pale u zaborav. Lex Perković se za sve pobrinuo. Nije vrag da će sve (s)pasti na/sa njegova/ih krhka/ih leđa.
Nisu li četiri godine NDH pročešljane uzduž i popreko. S pravom što se zloćina tiče. Pa onda domovinski rat. Češljamo li češljamo. Ali i tu s pravom. Zločin se ne može ničim opravdati.A, točno se zna što je zloćin. Ili možda ne!?
Postoje istina razne vrste zločina. Ne samo ubojstva krivih i nevinih. Ima li smo privatizaciju i marčapiju svake vrste. Samo se neki ljudovi takve vrste istražuju. Puno njih će proći lišo.
A mi hopa cupa- veseli tanci, zastavice i mahanje, kročimo vedro u Europu. Žao mi je da sam iz mozga izbrisala sovjetske filmove sa djevuškom s pletenicama i dječakom sa pramičkom kose i harmonikom na čelu kolone kako veselo pjevajući i igrajući ulaze u budućnost, naravno svijetlu.
Ili dočeke druga Tita? Zastavice i te stvari. Što mi sve pada na možđane? Ljubičica bijela! Dan mladosti, štafeta i razni Perkovići.
Brijuni. Tako smo ih zvali sa belosvetkim zvijezdama, pudlicama et cetera.
I Goli otok.
Brzo, brzo gumicu i brišem li brišem.
Period od 1945. - 1990. ionako je izbrisan iz kolektivnog sjećanja.
Možda ga nije ni bilo.
Mora biti da stanovnici Hrvatske šeću sa gumicom u đepu i brišu svoje mozgove.
Znate li kako se branio Eichmann na suđenju u Izraelu?
-Ja nisam ubio ni jednog Židova.
Tako je rekao. I to je istina. Nije nikog ubio. To što je osmislio smrt šest miliona ljudi, nije kriv, kaže on. -Ja sam , kaže on, bio samo dobar i vjeran činovnik, a takva su bila vremena.
Mi nismo ni imali nikakav protok vremena u periodu od '45 do '90. To je bilo zamrznuto vrijeme. Takva su bila ta vremena. Mahanje zastavicama i rođendani ljubičice bijele. Sve u staklenoj kugli i kad protreseš sniježi. Sniježak bijeli u bijelom odjelu metalca.
Zaboravljeno vrijeme.
Ostali su samo nesretni Perković i njegov Rex. Vau,vau.
Ja ga ne bih izručila iako će na kraju biti izručen. Pametno kaže gospodin Vukov Colić. Europa ne zaboravlja.
A mi se možda bojimo što će biti ako se otvori Pandorina kutija.
Europa ne drži gumicu u đepiću, ali i njima je najvažnije zdravlje. Ovisimo o politici, a mislili smo da više nećemo ovisiti o politici.
Gumica brisalica ima i drugih značenja, ali nećemo dalje.
Najvažnije je poštenje, ali iznad svega zdravlje.
Oznake: pamćenje
