morsky blog

Onaj je napisa sto godina samoće a ja san sto dana čučila na blogu. Ni makac.
I nakon sto dana maknem se i etotigana, svi se uključe u struju i - udri. Po tipkovnici.
Ne moš ih pratit. Sto na sat.
Sad san na poslu, ali od posla ništa. Triba to sve pročitat, povatat konce, ispregledati, uključit se.
Ne moš se opustit, već se svi razbiže na sve strane. Ka teta u vrtiću, ode popit kavu malo i zapalit, dok se ona vrati, a dica - kuda koji, pa ih ti povataj nazad. Muka živa. Pa ti onda reci onoj materi: A mali se izgubija, nema ga nigdi, a, nema veze, ajte doma pravit novoga.

A di san bila?
U raju.
Obarala san svjetski rekord u odmaranju. U neradu.
Najbolje mi je išlo zurenje u prazno.
Zurenje u more. Brojenje valova. Promatranje žljebova na kamenu. Brojenje ribica. Morskih ježeva i zvizda.
Čitanje prid šterikon.
Spavanje u tišini.
I baš mi je išlo, mogu van reći.

Slike slijede. Kao dokaz. Da ne bi neko mislija da san bila na skijanju.



I vatra se ložila:



A i gradele:

Nekome je već proljeće došlo: