Nemam pojma koje bi se ja sada teme uvatila da malo grintam.
Baš sam u nekon grint-raspoloženju...
Ne volin bit bolesna...
Ustvari, imala sam temu sinoć kad sam odgledala dnevnik.
Od svih vijesti meni upala u oko i uho ona o nestašici soli u Slavoniji.
Snig zapadao do pasa, a kao po nekom marfijevom zakonu, službe za održavanje cesta našle su se iznenađene i zatečene. Ljudi moji čuda! Imali smo dvi toplije zime i odma smo to ukalkulirali u proračun. Ne triba više posipat ceste. Globalno zatopljenje, što mi tu možemo. Jedan trošak manje.
A berba soli bila slaba. A ionako imamo malo solana.
I sad triba uvozit sol iz Afrike.
Pa dobro, nema soli, triba kupit tamo di ima. Ali sada? Sada?! Kad je napadalo do struka. Jebemti, to ko kad se ja sitim ić kupovat klimu kad više ne mogu izdržat na +40. Pa onda klime nema za kupit. Ma šta klime, nema ventilatora više. Ni lepeza. Jer su pametni ljudi kupili na vrime. Pokupovali sve. Prije neg je vrag odnija šalu.
Dakle, sve je to dovelo do nove ideje za biznis. Mislila sam nešto dogovorit s našim dragim kolegom fizikalcem.
Nisam još razradila kako bi to izgledalo, ali osnovni princip bio bi da nekako transportiram ovu silnu sol koja mi neskorištena leži tu pod nosom. Mislim, tu soli ko u priči, a fizikalac mora lopatu u ruke i krčit ceste po Slavoniji. Nije u redu.
A dalo bi se tu štogod i zaraditi.
_______________________________
U međuvremenu su mi uletili zdravstveni problemi. Što i sami možete primjetiti po ovom trkeljanju. Govorin nepovezano ka da san imala lakši moždani udar.
Pa sam posjetila svoju doktoricu. Pa se lipo ispričala sa ženom, jer se, na moju veliku sriću, nismo vidile nekoliko godina.
A žena ne zna di će prije od posla. Ljudi moji, šta je ovo?!
Svi bolesni. Ma šta bolesni, na umoru.
Čekaonica ka šipak. Uobičajene svađe. Ko je na redu. Penzići zaspali čekajući, pa u momentu buđenja pogubili konce, i ne znaju iza koga su. Jer je taj iza koga su bili na redu već odavno poša ća.
Jebate, što je ovaj svit pozvizdija, svi se u isto vrime moramo razbolit?
Ka da smo svi čekali do Nove godine, da je dočekamo zdravi ko dren, a onda svi pali u postelju.
Vidin, i na blogu je slična situacija.
Naša mala klinika.
Nemocnica na kraju grada.
Glavna hrana su nam antibiotici. Možemo recepte početi izmjenjivati.
Naravno, od bolovanja ništa. Vikend dolazi, subotu i nedilju bolovati za mukte, do ponediljka evo mene na poslu svom dragom. Da se i dalje dam....eksploatirati.
Bem ti horoskop vakav!
Apdejt: povijest bolesti
Iman jednog člana šire obitelji i dragog frenda koji je tako, kako da ga opišen, hipohondar malo, i on ima jednu zanimljivu teoriju o starenju: kad pređeš neke godine, za primjer ćemo staviti 40 (iako mislin da je njegova granica bila daleko ispod toga) počinju bolesti. Svaku godinu jedna nova. S time da onu lanjsku nisi izličija. Pa tako stalno.
To bi bilo ka neka geometrijska progresija.
E, ja san dosad hrabro prkosila toj zlokobnoj teoriji. E baš neš, rekla san.
Ne dan se, Ines.
I onda - sastavilo me. Teorija se pokazala točnom, ali u ubrzanju.
U tri dana, tri bolesti.
Počelo je s prehladom.
Iako to ne smatram bolešću.
Onda me prisiklo u križima. Pa maži onaj DeepHeet. Pa mrvicu popustilo.
Budući da mi je najbolje bilo u ležećem položaju, razmišljala sam o mogućnosti da se prijavin u policiju za obavljanje djelatnosti ležećeg policajca.
Još nisan ni pomišljala na odlazak u ambulantu. Nisam baš naklonjena likarima.
Nisu mi baš dragi, šta ću.
A onda treće jutro - uho.
Budući su simptomi bili zabrinjavajući, a uho je blizu organu kojim se povremeno poslužim, ne često, ali ipak, i budući je moja doktorica preko telefona izustiila jedno utješno: Isuse! (nije bila na faksu onaj dan kad su učili psihološki pristup pacijentu, lekciju - nemojte paničariti, budite smireni i sigurni u sebe, prema pacijentu budite iskreni ali utješni), morala sam otići do nje da je malo smirim.
Dala mi antibiotsku mast i uputnicu za otorinca.
A mislim da ću tamo doći na red kad odem u penziju.
Pa sad nema smisla da do onda uzimam bolovanje.
Ali ću onda od gušta zajebavat one mlađe u čekaonici.
Eto, iden ja pomalo u povijest. Otkazuju oči, uši, ni ruke i noge više ne slušaju iz prve...
