morsky blog

Ljudi, upozoravam vas na vrime: kad budete putovali u Euroland, nemojte me niti zvati, ja ne idem, ne. Ne, ma ni u ludilu. Sritan van put. Ja ću van mahat, lipo, ka ventilator. Možete mi kartu kupit, ostavit misto u busu, vlaku, brodu, raketi, ne idem, pa ne idem. I gotovo. Fertik. Ne tribate niti trošit vrime na nagovaranje. Ne potežite me za rukave. Kad ja nešto odlučim, onda je to definitivna odluka. Konačno rješenje.
Ne idem ja tamo di se primjenjuju fašističke metode zabrana i restrikcija. Di vlada Veliki Brat. Koji ne da pušit.

Vietato fumare. No smoking. Ne znan reć na njemački i francuski, njima sad to najaktualnije.
Zaboravite da ću ja dobrovoljno pristat da me se tako ugnjetava. Da se gaze moja ljudska prava.
Neka Sanader tamo lipo ide sam. Pa nek puši u zahodu na željezničkoj stanici. Tamo di su se dica s kolodvora zoo drogirala i kurvala.
Ja ću lipo ostat doma. U pušačkom raju. Pušioničarskom. Malom, smišnom i mirnom. I zadimljenom.
A ne da se moran ka lopov skrivati za obavit jednu tako nevinu radnju.

Iman jedan javni poziv. Obznanu. Dragi moji Njemci i Francuzi pušači, dođite vi lipo kod mene u goste!
Važi i za Irce i sve ostale ugnjetavane narode, kojima ne daju zapalit njanci na ulici.
Zoven vas velikodušno kod mene.
U divljinu.
To van dođe nešto ka odlazak na safari.
Pušački safari.
Za sto eurića dnevno možete pušit koliko vam duša želi. Cilu kutiju odjedamput.
Samo pazit triba di se bacaju ćikovi, jer Dalmacija je zemlja žedna, suha. Ka barut. Ne triba joj puno da se iz raja pretvori u pakao. Plane ako je samo krivo pogledaš.
Zato dalmatinski pušači moraju bit ekološki osvješteni.
Bacat ćike u more.
A najzgodnije je pušit dok si u moru.



Čitala u novinama o onome tipu što je provalija u dućan.
Osta čovik bez duvana i odvalija vrata u butigi iz kvarta i uzeja Malboro light. Ja bi, doduše bila uzela onaj crveni, kad pušin, onda pušin hard a ne lajt, ali on bija nezahtjevan čovik. Skroman.
I šta sad tu ima čudnoga pa da ga se stavi u novine? Ka da ja sinoć ne bi bila isto napravila, da mi moj dobri susjed samaritanac nije poklonija kutiju duvana. Jer je doma ima zalihu, cilu šteku. Za nedajbože, ako padne snig, pa nan se dućani ne otvore posli blagdana.

To tako normalno. Mislin, provalit u dućan kad nemaš ništa, da prostite, za zapušit.
Ali čovik neki poštenjačina. Da ne upotrijebim grublju rič. Još dok je dimija prvu cigaru, proradila mu savjest i otiša se javit u policiju.
Policajci odradili sve po zakonu. Njima bonus na plaći, njemu prekršajna prijava. Nastala šteta - 520 kuna, uključujuću kutiju Marlbora (20 kuna) i razvaljenu bravu (500 kuna - skupa neka brava).
Ali, što je to 500 kuna za onaj gušt potegnutog dima nakon panike "neman više duvana".

I zato ja ostajen tu. Ne iden u tu glupu Evropu, taman mi obećali zlatne žlice i Manolo cipelice.
Ne iden, pa bog!

Jutros san i ja, slično ka taj iz novina, poduzela provalničku akciju. Pod okriljem mraka, u gluho doba jutra, oko šest i po, provalila u takujin od onog mog. Muža, da prostite.
Nisan tražila sliku o ljubavnice, ne, tražila san sto kunića.
Triban cigare kupit. I dobrom susjedu vratit.
Ako što kunina ostane, mogu dici i kruva kupit. Ako ne, nema veze. Ko je vidija svaki dan kruv kusat. Nije to zdravo.