A di san, pitan samu sebe, ove dane? A di san, a mučin se sa školon, eto di san.
Bolje da ne rečen di san.
Nisan se sa svojon vako mučila.
Mučin se s obadvoje, eto kako je.
Srića da ih neman više. Poginila bi.
Ova starija ne diže nos iz knjige, ne ide nigdi, samo uči i glumi kraljicu-majku. Ustvari kraljicu-ćer, ali kraljicu-ćer-siroče, jer je mater daleko od kraljice-majke.
Gospođici je jedini zadatak da uči, dobro napreduje u školskoj karijeri, svo preostalo vrime da potroši u kupatilu, tri puta tjedno navečer na aerobik (ne moš se zapustit, bože moj) i to je to. A da, posjeti i frižider povremeno. Poviri šta ima na špaheru. Otvori i mikrovalnu. Ka da u hotelu živi, majketibožje.
Ostale možebitne dužnosti ju ne zanimaju. Ma, niti malo. Pomaganje u kući, čuvanje brata, odlazak u dućan, ma kakvi, čišćenje zahoda, bljak, to već riči smrdu, fino je ona blago, nokti se pasu...
Jesi ti luda joj reć da joj neka roba ne stoji dobro, da ide samo smeće pa će bit debela, da joj ne stoji šminka, da ne triba kupit trista krema, nemoj joj slučajno grintat i prigovarat ovo i ono, osjetljivo je to , to su te godine....Stani kuco, gucaj, muči i rintaj.
I plaćaj.
Ka Al Bundy.
Jučer bija neki dan zaštite dice od batina i svih oblika zlostavljanja, tako nešto. (apdejt: Međunarodni dan prava djeteta) Okej, zaštitimo ih, mazimo ih i pazimo ih, štedimo ih svega, štedimo od zlostavljanja u školi, učimo njihovin pravima, pljuska i po guzici ni u ludilu, zabrane ni pomislit, pa će van se dogodit ka i meni. Da tražite u kalendaru kad je jebeni dan zaštite roditelja koji su poštivali jučerašnji dan.
Elem dakle, s njezinon školon neman problema. Bila sinoć na roditeljskon sastanku. U vezi ekskurzije.
Reklo nan vako, ukratko: Idemo u Prag, biće in lipo, platićete 4 iljade kuna za 4 dana i strepićete oćemo li ih dovest žive, jer će se iznapijat ka beštije, pa ko preživi, preživi.
Znate, inače van dica piju ka smukovi. A nisu to od nas vidili. To su vidili doma.
Tako san dobro i prošla. Nije me proglasilo alkoholičarkon, jer je to išlo pretežno roditelje muške dice. Ovaj put. Ko zna šta nas čeka dalje.
Dobro dok nas narkićima ne proglase.
A za pravo reć, dobro i govoru.
Kakvi smo, takva će nan i dica bit. Već su.
Jabuke i stablo, to svi znamo.
A kad se osvrnen oko sebe i vidin kakvi smo, samo me panika može uvatit.
Bolje ne gledat.
I ne slušat.
Nikoga.
Povirila ocjene. Dobro. Dapače odlično. A šta bi i bilo uz uvjete koji joj se daju?
I znate, mala je pobigla sa sata fizike. Nećete valjda to opravdat? A šta se može i bižanje opravdat? Pa naravno da neću, nisan popizdila. Nije ni mene niko pravda kad bi zdimila sa sata.
A znate, nije tribala pobić. A šta nije, svi su pobigli; di će ona? A nisu svi, pet ih je ostalo.
A fala van lipa, ne bi tila bit njihova mater.
A sad o ovon drugon. Tako mali, a već zajebava ka veliki. Ka div.
Jadna li san ja i njegova škola, ko ga posla tamo...
Spor ka blato, zadnji u svemu...Zadnji napiše, pola ne prepiše s ploče, pola zadaće zaboravi, triba po grada zvati telefonon, zadnji se spremi i obuče jaketu kad idu ća, pomaže mu pet curica, uzele ga pod svoje, buduće mame-pomagačice-zaštitnice.
A on, lin ka tovar, spor ka puž, koristi njihovu dobrotu. I spretnost koje sam nima.
Ka i svi muški.
Kad doznamo od kolega šta ima za zadaću, piše se cili dan, ispalin na živce.
Iz kože bi izletila.
To izgleda otprilike vako:
Uzdasi se čuju iz pravca radnog stola. Piše se slovo F. 50 puta. Mamaaa, ovo je jako teškooo! Nemoj pisat, pa´š kopat kanale, pa´š vidit šta je teško. Neee, ovo je teže! Mamaaa, upomoć, ispiši me iz škole! Može, ti u dom, ja u zatvor, je´l more? Bar ću se odmorit.
I tako cilo popodne.
Za ispalit...
Sve mi se čini....
Mali je pametan, ali nije baš vridan.
Naginje filozofiji - kruha bez motike.
Moraću ga u pope dati.
Ili političare.
I kaže ona meni, ona iz gornje polovice posta: A šta bi ti tila, dvoje pametnih i vridnih u jednoj kući?
Ma tila bi ja...
Bolje da mučin.
