morsky blog

Pogled na večernje nebo prošlog petka.
Sutra će lipo vrime, vidi se.



Odbor za doček:







Sve me boli.
Svaki mišić u tijelu.
Kad neradnici kampanjski rade, dođe vrag po svoje.
Naravno, mislim na fizički rad.
Jer mentalno sam uvijek u punom pogonu. Rezultati često izostanu, ali ipak.
Dakle, vikend je bio radni.
Posao se zvao "iz šupljeg u prazno".
Ide ovako:

Najprije prebacili vagon vode iz male u veliku gusternu. To ide slobodnim padom pa nije bilo nešto posla. Samo spojiš gumu i otvoriš špinu.
Onda oprali malu gusternu.
Bolje da ne pričam o glibu kojeg treba izvaditi. Ono što ostane na dnu kad voda isteče. Da se ne zgade oni finijih želudaca, neću detaljno opisivati.
TO se izvadi. Jedan uđe unutra i skuplja, stavlja u kantu. Jedan stoji vani i vuče te pune kante. To je dopalo mene. A kanti poprilično...
Onda se cijela gusterna opere.
Onda se to opet skuplja. I vuče vani.
Za krepati.
Ali gusterna je stvarno mala, pa se nekako izdrži.

Onda se prelazi na slijedeću gusternu. Našu. Veću.
Razvuku se cijevi do one prethodno oprane, da bi se prebacio bar dio vode, dok se ova pere.
Ali se onda ne mogu naći redukcije, iliti spojevi više cijevi. Sprema se nešto vode u raspoložive rezervare, a ostatak se mora – proliti.
I onda se gleda voda, prošlog ljeta plaćena ko zlato, kako odlazi u zemlju.
Ajme...
Bar se cvijeće radovalo.

E, onda opet sve ko gore opisano. Samo tri puta više. Svaka kanta puta tri. Bezbroj.
Tako da je ovo krhko tijelo izmoreno i bolno.

E, zaboravila sam. Usput sam presadila limun, palmu, bugenviliju i planiku. Prenašala teške tegle. Nosila zemlju. Kopala rupe.
Ali vrtlarski radovi spadaju u rekreaciju. Pa se to ne broji u sadašnjim bolovima.





Idem popiti andol. Dva.