Frane se rodija na škoju kad je počeja oni rat. Drugi.
Bija je drugi sin. Iza njega još dva brata i sestra.
Ditinjstvo je proša u sirotinji ka i svi. Više gladan nego sit, više bos i gol nego obuven i obučen. Ali isto, da mu je vratit vrime, ne bi ništa minja. Bilo je lipo. Nije u šoldima sve, kaže pisma. I tako je, zna Frane.
Misto je bilo puno dičurlije. Jesu i umirali, ali više ih je ostajalo. A ne ka danas, svi ostaju živi, ali ih nima. Nima čuti onog vikanja i kričanja, nima ko radit dišpete. Sve je pusto. Grubo. Nima dice.
Sama starčad ostala.
Zavladala neka zloba, zavist. Grintanje. Nima više onog smiha, zajebancije.
Nima mladosti.
Njegova kuća zjapi prazninom i tišinom.
Oni misec dana priko lita kad dođu sestrina dica i unučad više mu vridi nego cila godina.
Samo da čuje dičje glasove...
Fale mu dica...
Triba samo zatvorit oči i svega se siti. Sebe i braće i sestre kad su bili mali.
Bija je uvik gladan. Po cile dane je smišlja kako će materi štogod ukrast za pojist, komad sira, malo kruva, i priteći one huncute od braće.
Ali bija je tako sritan. Bezbrižan.
Volija je s ćaćon ić na ribe. Volija je more. Uvik mu se činilo da ga zove da se otisne i vidi di vode ti plavi putevi. Da vidi kakve su te daljine koje samo sluti. Čuja je sirene da ga dozivaju: Ajde, Frane, zaplovi!
Zna je da je to veliko modro njegova sudbina.
Nije volija polje. Ali iša je pomagat. Priko volje. Ljut. Bra je smokve, masline, mendule, pomaga u vinogradu za učinit ćaći ono malo vina. A zemlje malo. I uvik suša. "Škrta zemja čuva svoje blago". Bogami ga dobro čuva, mislija je Frane.
Svega je uvik bilo malo. Sirotinja.
Volija je školu. Veliku, lipu školu koja sada zjapi skoro prazna. Onda je bila puna. Puna bose dičurlije, puna smiha, pisme i kuntrešta. Veselja.
Učiteljica je bila zakon. Koliko je samo puta dobija "srdele" po rukama i mora ić po mater doma, pa bi posli dobija od nje po guzici da bi mu bridila danima.
A ne sad ove mlade učiteljice, ne smiju zaviknit na ono malo dice. Bože sačuvaj in reć da su huncuti i niškoristi.
Sve se okrenilo.
Onda je Frane izresa u mulčića. U mladića. Završija je školu i tija je ić dalje. U grad. Za pomorca učit.
Odveli ga mater i ćaća i dali nikoj teti gospoji da kod nje živi.
Nije bilo lako naučit se na grad. Nikih stvari ne želi se ni sićat. Patija je za svojin škojem. Ali, naučija se. I grad je zavolija.
Jedan dan, mater ga došla vidit. Sva uplakana donila vijesti iz doma. Stariji brat jedne noći nije se vratija kući. Pobiga je u svit. On i još puno mladih. Ukrali braceru i uputili se u Italiju. Nisu više tili živit u sirotinji. Dosta in bilo socijalizma i Tita. Ustvari, dosta in je bilo teškog života. Krenuli su u bolji. Barem su tako mislili.
Misto je ostalo bez po jedne generacije. Matere su naricale. Ostale bez dice svoje.
Frane je bija malo ljut. Kako je to Šime otiša, nije mu ni riči reka. Muča je ka kamen. Ni ćaći ni materi. Zna je on da je to bila tajna akcija, da ne bi udba što dočula, ali moga ih je bar pozdraviti. Pa ne bi ga oni izdali. Nije mu mora takvu mater ostaviti.
Dugo nisu za njega čuli. A onda su doznali da je bija u prihvatnom logoru u Italiji i da je poša u Australiju. Na kraj svita. Kako je mater zavijala! Neće ga više vidit, nikada, mislila je bidna.
A vidila ga je jednom prije nego je umrla. I njegovu dicu s kojon nije znala govorit. Ali razumili su sve iz njenih očiju.
Frane je završija školu. Otiša na brod. Navigivat po Atlantiku i Pacifiku.
Tući more. Sad je skužija zašto kažu da je to kruv sa sedan kora. Bogami, je, možda i sa osan.
Ali volija je on bit na moru. Ka ono kad je bija mali. Gledati prostranstvo, ćutit mu forcu ispod tolikih tona željeza. Bilo mu koji put i slabo, kad su ono vozili oko Rta Dobre nade, bofora čudo, sve se vaja, tanker se oće raspast, ali nije se da. To si tija Frane, sad trpi!
Vidija je cili svit. Sva čuda. Bogatstvo i siromaštvo kakve nije ni sanja da postoje.
I nikako je uvik zna da će ga isto to more jednoga dana vratit doma. Kad mu dosade ti valovi ispod nogu, jedan će ga bacit na njegov školj. Kad se umori od svita tako velikog. Školj čeka, stoji čvrsto na svon mistu.
Dva brata ostala su mu doma. Nisu se ženili. Jedino onaj u Australiji se oženija i dobija mušku dicu. Sestra se kasnije udala i otišla živit u treći grad. Ima i ona dva sina. Sada već i oni imaju dicu. Isto sve muškiće. Ta dica bila su radost svoj trojici braće. One iz Australije skoro i ne poznaju. Samo slike stižu redovito. A počeli i oni dolazit u zadnje vrime. Furešti.
Frane je jednim vijađom dospija u Sydney. Iša vidit brata i njegovu familju. Zajubija se u dicu. Odlučija malo ostat.
A brat Šime vidija priliku da u toj dalekoj zemlji koja mu nikad nije postala dom dobije nešto svoje. Svoga brata. Da mu ostane tu, kod njega, baren on. Upra je sve snage da ga upozna s nekon koju bi moga oženit i ostat.
I tako se i dogodilo. Naša njegov Frane lipu curu, Elisabeth, Engleskinju po roditeljima, pravu Australku. Milu i dobru, nježnu i lipu. Drukčiju od cura iz njegovog kraja. Nikako... finiju. A i on je njoj bija drukčiji, tako egzotičan.
Zajubija se Frane, izgubija glavu i po cile dane balija joj gluposti. Mile njenom uhu. Da će uvik ostat s njom, tu na kraju svita, da će joj kupit veliku kuću, nać posal na kraju, dicu izrodit... Neće je silit da ide tamo odakle je on, možda samo jednom u posjetu, ona se tako grozi nepoznate, daleke male, zaostale zemlje. Boji se.
Sve je Frane onako zamantan, obeća svojoj Beth. Odreka se svoga škoja. Prekrižija ga. Odreka se svog mora, sudbine svoje. Mislija da je napokon doluta doma.
Oženija se. Dobija dite. Curicu. Gleda ju je u čudu. Gleda je to malo biće i nije moga virovati da je stvarna, da nije priviđenje od duge plovidbe. Da je to njegovo dite. Njegova krv.
Njegovoj materi i ćaći jedina unuka. Koju oni nikad neće vidit.
Nekako u isto vrime kako se rađala njegova ljubav prema maloj ćeri, počela je u njemu rasti i neka nerazumljiva čežnja za odlaskom. Povratkom. Morem. Nije baš bija načistu što ga to grize. Ali posta je nemiran.
Opet je čuja sirene. Zovu svoga Franu.
Elisabeth je osjetila njegov nemir. Malo se borila. Ali brzo je popustila. Znala je duboko u sebi da taj čovik nikad nije bija njezin. Da ga nikad neće razumiti, da ih dile oceani. Da ga mora pustiti. Prije nego postane ružno. I ostane samo grubost.
On je stranac. Alien.
_____________________
Nastavak slijedi.
